Kako prenosi Džeruzalem post, izraelski premijer Benjamin Netanjahu objavio je 7. februara da je dao instrukcije izraelskoj vojsci (IDF) da pokrene operacije u gradu Rafi i u dva izbeglička kampa na jugu pojasa Gaze.
Pri tome, IDF treba da pomogne civilima da se kreću ka sigurnim područjima kroz humanitarni koridor. Jedini problem je što su Rafa i jug pojasa Gaze jedine bezbedne oblasti. Rafa i pomenuta dva izbeglička kampa poslednja su uporišta Hamasa u pojasu Gaze. Prema nekim procenama, tamo se nalazi na desetine hiljada pripadnika Hamasa, sa civilima i oružjem u podzemnim tunelima, s obzirom na to da su procene izraelskih obaveštajnih službi s kraja januara bile da je do sada eliminisano samo 20 do 30 odsto Hamasa.
Pre početka izraelskog napada na pojas Gaze, Hamas je imao nešto više od 30 hiljada boraca, što znači da je aktivno još najmanje 20 hiljada. A velika većina njih se nalazi na jugu pojasa Gaze. Povrh toga, uprkos teškom bombardovanju i teškim borbama, često bukvalno prsa u prsa, ove iste izraelske obaveštajne službe procenjuju da je IDF do sada uspeo da trajno uništi ili onesposobi samo 20 odsto Hamasovih tunela.
Dodatni problem za IDF predstavlja ponovno pojavljivanje Hamasa u oblastima koje su izraelske snage teškom mukom očistile od njih. Ovo se, pre svega, odnosi na grad Gazu, gde Hamas ponovo uspostavlja kontrolu i administraciju. Što znači da izraelske snage moraju ponovo da uđu u to područje i vode teške ulične bitke.
Rafa je pogranični grad na čijoj teritoriji se nalazi jedini granični prelaz koji vodi iz pojasa Gaze u Egipat. Skoro sva humanitarna pomoć ulazi u Gazu preko nje. Upravljanje distribucijom pomoći tada preuzima Hamas. Još veći problem su tuneli koji vode od Egipta do pojasa Gaze. Jerusalim tvrdi da Egipćani gotovo ništa nisu uradili da ih onesposobe i da preko njih u pojas Gaze i dalje ulazi oružje i municija.
S obzirom na sve navedeno, jedini način da IDF u potpunosti porazi Hamas je da zauzme Rafz. Ali to nije tako jednostavno. U stvari, to će biti najsloženija izraelska operacija u pojasu Gaze, na nekoliko nivoa. Jedan od problema, kojeg se sam Ntanijahu dotakao, jeste kuda otići sa više od milion palestinskih civila. Rafa je pre rata imao oko 250.000 stanovnika, a sada se procenjuje da ih ima oko 1,3 miliona. Ako počnu žestoke borbe, ovi civili mogu ili u Sredozemno more ili u Egipat.
Celu situaciju dodatno komplikuju predlozi dva najvažnija koaliciona partnera Netanijahua, koji se istrajno zalažu za rešenje palestinskog pitanja njihovim izbacivanjem. Bezalel Smotrič i Itamar Ben Gvir svoj predlog nazivaju "dobrovoljnim preseljenjem". Smotrič nije samo ministar finansija već i predsednik Nacionalno-religijske partije - Religiozni cionizam.
Itamar Ben Gvir je trenutno ministar za nacionalnu bezbednost i šef ultradesničarske stranke Jevrejske snage, koja ima šest predstavnika u Knesetu. Poput sedam poslanika Nacionalno-verske partije, oni održavaju u životu desničarsku koaliciju premijera Netanijahua. Iz tog razloga, scenario nasilnog otvaranja granice prema Egiptu kako bi se omogućilo proterivanje Palestinaca iz pojasa Gaze nije samo teoretska mogućnost, već i vrlo realna opcija.
Ako se Kairo ičega plaši, onda je to ulazak milion, možda i dva miliona Palestinaca, jer bi to, za početak, izazvalo humanitarnu krizu biblijskih razmera. Istovremeno, najmanji problem bi bio kako ih prehraniti, jer sistem snabdevanja preko agencije UNRVA i dalje radi. Mnogo veći problem bi bio snabdevanje vodom u Sinajskoj pustinji. Naravno, jedini mogući smeštaj bio bi u šatorima. Nije da je klima na Sinaju toliko hladna da se ne može preživeti u šatorima, ali daleko je od dobrog rešenja.
Za Kairo ne bi bio toliki problem da Palestinci ostanu na Sinaju i da se u nekom trenutku vrate u pojas Gaze. Ali šta ako svi ovi Palestinci, od kojih će mnogi biti naoružani, krenu prema Kairu? Kako zaustaviti gomilu od milion ili čak dvoje ljudi? Povrh toga, Palestinci imaju ne baš dobru reputaciju da izazivaju pobune i građanske ratove. Palestinci su izazvali građanski rat u Jordanu 1970. godine. Palestinci su poremetili ranije stabilne odnose u Libanu i izazvali građanski rat koji je trajao od 1975. do 1990. godine.
Daleko najveća greška Palestinaca je bila kada su podržali iračku okupaciju Kuvajta 1990. godine. Tadašnji irački diktator Sadam Husein obećao je da će od Kuvajta napraviti novu palestinsku državu, što su oni sa oduševljenjem prihvatili. Rezultat je bio proterivanje miliona Palestinaca iz arapskih država nazad u pojas Gaze ili Zapadnu obalu.
Zbog svega ovoga ne čudi što će politički i vojni vrh Egipta po svaku cenu pokušati da spreči ulazak miliona Palestinaca. Čak i po cenu otvorenog rata sa Izraelom. Kada je Netanijahu 30. decembra prošle godine najavio da će IDF pokrenuti operaciju za vraćanje kontrole nad Filadelfijskim koridorom, Kairo je odmah odgovorio da će to smatrati objavom rata. Dug samo 14 kilometara, Filadelfijski koridor je naziv za granicu između pojasa Gaze i Egipta. IDF je imao kontrolu nad Filadelfijskim koridorom do 2005. godine, kada se povukao iz Pojasa Gaze. Nakon toga, egipatska vojska je preuzela odgovornost za nadzor.
Na Netanijahovu izjavu da će IDF vratiti kontrolu nad Filadelfijskim koridorom, Kairo je odgovorio da će to smatrati činom kojim bi se okončao egipatsko-izraelski mirovni sporazum iz 1979. godine. Netanijahu je dobio poruku i IDF se tada nije pomerio. Međutim, napad na Rafu, koji je pogranični grad, imao bi mnogo gori efekat, piše index.hr.
Što je najgore, ni Izrael ni Egipat ne mogu da popuste, a kamoli da odustanu od svojih planova. Ako IDF ne očisti ceo pojas Gaze od Hamasa, cela ova operacija sa svim žrtvama neće imati smisla. Ako Kairo dozvoli Izraelu da napadne Rafu, rizikuje krizu sa nesagledivim posledicama po stabilnost Egipta. Ulog obe strane je najveći nacionalni interes.
BONUS VIDEO:
(MONDO/I.V.)