Niko nije mogao ni da zamisli da će jedna obična noć u Arimi, malom gradu na ostrvu Trinidad, završiti krvoprolićem koje će šokirati celu naciju. U samo šezdeset sekundi, u potpunom mraku, trojica napadača ispalila su 53 metka u drvenu kuću Anise Rampersad.
Anisa se i danas seća svakog trenutka.
"Probudile su me eksplozije. Videla sam kako se soba moje starije ćerke osvetlila od varnica koje su stvarali meci", rekla je. Ni ona, ni bilo ko iz porodice nije znao ko je došao, niti zašto.
"Ljudi pričaju svašta, ali mi nismo imali veze ni sa oružjem, ni sa drogom, ni sa bilo čim."
Masakr njene dece - Fejt, Arijane, Šejna i Tifani - bio je samo jedan u nizu brutalnih napada koji poslednjih godina pogađaju ovu ostrvsku državu, nekada poznatu po karnevalima, muzici i lagodnom životu. Ubistava je u poslednje tri decenije više nego učetvorostručeno. Prošle godine zabeleženo ih je 623 - najviše otkad se vode statistike.
Ubistva više nisu ograničena samo na noćne obračune u siromašnim četvrtima. Mnogi napadači više ni ne kriju lica – pucaju usred bela dana, na ulici, pred kamerama, pred decom. To pokazuje koliko se moćno osećaju.
Bande u Londonu
Nakon tragedije, Anisini rođaci skupili su novac i pobegli u Veliku Britaniju, gde su zatražili azil. Ali nisu bili jedini. U poslednjih deset godina broj azilanata iz Trinidada porastao je devet puta. Među njima, ispostavilo se, nisu samo žrtve. Britanske službe su primetile da azil traže i vođe bandi koje beže od sukoba koje su sami izazvali, prenosi "Telegraph".
Neki od njih viđeni su kako i dalje upravljaju kriminalnim mrežama iz Londona. Jedan od njih, prema izveštaju lokalne policije, predstavljao je "ozbiljnu i neposrednu pretnju bezbednosti Ujedinjenog Kraljevstva".
To je izazvalo ogorčenje među običnim građanima, koji sve teže uspevaju da se zaštite. Rampersad je ogorčena:
"Ljudi koji su ubijali sada se kriju iza zakona. A mi koji zaista bežimo od smrti ne možemo da dođemo ni do sigurnosti."
Na Trinidadu nasilje tinja godinama
Sve je počelo još šezdesetih godina, kada su kvartovske bande okupljene oko muzičkih grupa sa čeličnim bubnjevima počele da prerastaju u kriminalne organizacije. Ali pravi haos je započeo 2006. godine, kada je tadašnji premijer Patrik Mening okupio vođe bandi u jednom hotelu i ponudio im novac. U zamenu za mir u četvrtima, vlada im je dodelila ugovore za javne radove. Umesto mira, usledila je nova faza rata. Broj bandi porastao je sa 38 na 105 u samo četiri godine, a kriminalci su počeli da sebe vide kao "vođe zajednice" sa legitimnim pravom na uticaj.
Kako su kvartovski šefovi postali moćnici
Jedan od njih je Akido Sandej Vilijams, bivši diler, a sada vođa lokalnog omladinskog centra. Tvrdi da samo pokušava da pomogne ljudima i spreči nove sukobe, ali policija ga ne vidi kao mirotvorca.
"Etiketirali su me kao da sam sat s natpisom 'Guči'. Zalepili su mi etiketu 'vođa bande', i ne mogu da je skinem.
U pozadini cele priče krije se i podatak da je Trinidad 1990. doživeo pokušaj islamističkog puča – jedini takav u zapadnom svetu. Neki bivši članovi tog radikalnog pokreta, inspirisanog američkim islamizmom i pokretom „Nation of Islam“, danas deluju kao lokalni vođe, duhovni autoriteti ili mirotvorci u četvrtima koje država uglavnom prepušta same sebi.
Život iza rešetaka
Dok neki pozivaju na dijalog, novi šef policije, pastor Džunior Benžamin, poručuje da pregovora neće biti. On, međutim, priznaje da situaciju dodatno pogoršava muzički žanr "Trinibad", koji slavi nasilje i drogu, a čiji su izvođači često i sami mete obračuna.
"Ako ti muzika u glavu sipa nasilje, šta će iz tebe da izađe?" pita Benžamin.
Na terenu, granica između policije i bandi gotovo da više ne postoji. Oba tabora koriste iste metode, taktike i opremu. Dok policija koristi dronove za nadzor, bande ih koriste za praćenje policijskih patrola, a postavljaju i snajperiste na krovove kako bi čuvali teritorije.
U zemlji u kojoj pravna država sve više gubi tlo pod nogama, sve je više onih koji traže pravo da se sami brane. Privatni kursevi samoodbrane, lično naoružanje i kuće pretvorene u tvrđave postali su nova realnost. Među onima koji više ne veruju državi je i hirurg Beri Landret-Smit. Tri puta su mu provalili u kuću, a iz prve ruke zna kako izgleda prostrelna rana - često ih ušiva deci.
"Mi živimo iza rešetaka, a kriminalci se slobodno šetaju."
Na Trinidadu, čini se, više niko ne veruje da će država uspeti da vrati osećaj sigurnosti. Rešenja deluju daleko, a dok ih nema, ostrvo koje je nekad bilo simbol opuštenosti i kulture, sve više se povlači iza zatvorenih vrata.
BONUS VIDEO:
(Jutarnji/MONDO)