Nakon devetomesečne potrage za "prioritetnom metom broj jedan", američke snage su, kao deo pažljivo planirane operacije "Crvena zora", zarobile svrgnutog iračkog predsednika tačno u 20:30 časova 13. decembra 2003. godine. Sklupčan u mračnoj rupi, sa dugom kosom i gustom bradom, bio je neprepoznatljiv.
"Ja sam Sadam Husein, predsednik Iraka, i spreman sam za pregovore", rekao je američkim vojnicima, a ostalo je istorija. Ubrzo nakon hapšenja Sadama Huseina, Bušova administracija je priznala da su argumenti o prisustvu hemijskog, biološkog i nuklearnog oružja u Iraku neosnovani.
Iako je za Zapad i stanovnike Kuvajta Sadam Husein bio najveći diktator 20. veka, za mnoge Palestince i Arape on je svearapski idol, spasilac i heroj koji se usudio da se suprotstavi Izraelu i Sjedinjenim Državama.
"Dame i gospodo, imamo ga!" Ovim rečima je američki civilni administrator u Iraku, L. Pol Bremer, objavio svetu vest koja je označila kraj čitave jedne ere.
Devet meseci ranije, u noći između 19. i 20. marta 2003. godine, zbog navodnog posedovanja oružja za masovno uništenje, što nikada nije dokazano, koalicija predvođena Sjedinjenim Državama pokrenula je nasilnu invaziju na Irak.
Iako su koalicione trupe relativno brzo, za samo tri nedelje, zauzele Bagdad i svrgnule njegov režim, Sadam Husein je tada uspeo da pobegne, a njegovo bekstvo pokrenulo je jednu od najintenzivnijih potera modernog doba.
Od samog početka invazije bilo je jasno da je upravo potraga za Sadamom Huseinom američkim snagama apsolutni prioritet. Međutim, početna strategija lova na "mete visoke vrednosti", koja je bila zasnovana na listi "krupnih riba", tj. najuticajnijih zvaničnika režima, pokazala se kao neuspešna.
S padom Bagdada, raspala se i Sadamova politička struktura moći, a visoki zvaničnici sa liste nisu imali informacije o njegovom daljem kretanju. Obaveštajni analitičari, posebno oni iz američke 4. pešadijske divizije i specijalnih snaga, shvatili su tada da ključ uspeha potrage nije u praćenju političkih veza, već u duboko ukorenjenim, plemenskim i porodičnim mrežama koje su Sadamu pružale zaštitu.
Fokus se stoga pomerio sa vrha piramide na njenu bazu. Usledila je potpuna prekretnica - istražitelji, predvođeni Erikom Medoksom iz DIA, ključne odbrambeno-obaveštajne agencije Ministarstva odbrane Sjedinjenih Država, iz korena su promenili prvobitnu taktiku. Umesto da istražuju i ispituju Sadamove ministre i generale, kao što su to činili na početku potrage, počeli su sistematski da ispituju stotine pojedinaca nižeg ranga - vozača, kuvara, telohranitelja i članova njihovih porodica.
Na osnovu stotina ispitivanja, američki analitičari su strpljivo skicirali složene dijagrame veza, spajajući tačke kako bi mapirali Sadamovu mrežu podrške. Mesecima su sklapali mozaik, a svaki uhapšeni pojedinac bio je novi komadić te slagalice. Tragovi su ih na kraju doveli do nekoliko ključnih porodica u oblasti Tikrita, a posebnu pažnju istražitelja tada su privukla braća El Muslit, iz Sadamovog užeg kruga telohranitelja.
Obruč je počeo da se skuplja kada je u raciji u Bagdadu 12. decembra 2003. godine uhapšen Muhamed Ibrahim Omar El Muslit, Sadamov čovek od najvećeg poverenja i jedan od vođa pobunjenika. Usledilo je dugo, intenzivno ispitivanje i, iako situacija nije izgledala obećavajuće, Ibrahim El Muslit je konačno popustio i istražiteljima otkrio dve lokacije gde bi Sadam mogao da se krije.
Ali dobro informisani libanski izvor je u to vreme tvrdio da je tačnu informaciju o Sadamovom skrovištu dala njegova bivša druga žena, Samira Šahbandar, koja je živela sa Sadamovim jedinim preživelim sinom, Alijem.
Tražio je da bude streljan, kao vojnik
To je bilo zeleno svetlo za početak operacije "Crvena zora". Te večeri, 13. decembra, zajedničke snage elitne operativne jedinice 121 i 1. brigade borbenog tima pretražile su zabačenu farmu u Ad-Dauru, nedaleko od Sadamovog rodnog grada Tikrita.
Nakon što inicijalna pretraga nije dala rezultate, vojnici su ipak uočili nešto sumnjivo. Bilo je to tajno, kamuflirano sklonište. Kada su uklonili poklopac, koji je bio zatrpan ciglama i smećem, u dva metra dubokoj, mračnoj, podzemnoj rupi, ugledali su sklupčanog, zapuštenog čoveka.
Nekada moćni vođa, koji je gotovo četvrt veka čeličnom rukom vladao Irakom, bio je potpuno neprepoznatljiv. Duge kose i guste brade, izgledao je poput beskućnika.
"Ja sam Sadam Husein, predsednik Iraka, i spreman sam za pregovore", rekao je američkim vojnicima, na šta mu je jedan od njih navodno odgovorio: "Predsednik Buš šalje pozdrave!". U trenutku kada su ga vojnici izvukli na svetlost dana, Sadam nije pružao nikakav otpor.
Kod sebe je imao pištolj, ali nije ni pokušao da ga upotrebi, a u skloništu su pronađena i dva kalašnjikova, pištolj i torba sa 750.000 američkih dolara. Snimak poniženog diktatora obišao je svet brzinom svetlosti, kao dokaz konačnog sloma njegove vladavine.
Nakon hapšenja, identitet Sadama Huseina potvrđen je analizom DNK, kao i prepoznavanjem stare rane od metka i plemenskih tetovaža, koje su trajni znak pripadnosti određenoj porodici ili klanu. Sadam je proveo više od godinu dana u američkom pritvoru.
Agenti FBI-ja su ga stalno ispitivali, a tokom tih intervjua je negirao bilo kakvu vezu sa Al Kaidom. Osamu bin Ladena je nazivao "fanatikom" i tvrdio da Irak, uoči invazije, nije posedovao oružje za masovno uništenje, čime je ozbiljno potkopao glavne argumente koje je Bušova administracija koristila da opravda rat. U junu 2005. godine predat je novoj iračkoj vladi, a njegovo suđenje pred specijalnim iračkim sudom počelo je u oktobru te godine.
Sadam Husein je optužen za zločine protiv čovečnosti, prvenstveno za masakr 148 šiita u selu Dudžail 1982. godine. Tokom suđenja, osporavao je legitimitet suda i koristio je sudnicu kao pozornicu za slanje političkih poruka. 5. novembra 2006. godine proglašen je krivim i osuđen na smrt vešanjem.
Iako je tražio da bude strijeljan, kao vojnik, ta mu želja nije bila uslišena. Pogubljen je u Bagdadu 30. decembra 2006. godine.
Za jedne diktator, za druge heroj
Sadam Husein je postao vladar Iraka 1979. godine, kada je imao 42 godine, i vladao je zemljom do 2003. U prvim godinama svoje vladavine, zahvaljujući velikim prihodima od nafte, pokrenuo je veoma ambiciozne programe modernizacije zemlje, izgradnje infrastrukture i rada na poboljšanju zdravstva i obrazovanja.
Međutim, istovremeno je gradio i ogroman vojni aparat, a navodno i programe za razvoj oružja za masovno uništenje, što nikada nije dokazano. Decenije na vlasti donele su mu nepopularne "etikete" diktatora, tiranina i vladara koga se njegov narod plašio više nego bilo koji drugi narod svog vođe.
I dok su živeli pod stalnim nadzorom tajne policije, okruženi njegovim portretima i spomenicima, slavili su Sadama kao zaštitnika nacije. Sadamova skoro četvrt veka duga vladavina, koju opisuju kao brutalnu, obeležena kultom ličnosti i ratovima, obeležila su tri ključna poteza - prvi je bio napad na Iran, koji je pokrenuo godinu dana nakon što je postao predsednik Iraka. Bio je to iscrpljujući, osmogodišnji rat, koji je trajao od 1980. do 1988. godine, i koji je odneo stotine hiljada života.
Među top tri ključna poteza je i sukob s Kuvajtom oko cene nafte, koji je Sadam odlučio da reši okupacijom te zemlje. Invazija na Kuvajt 1990. godine bila je okidač za Zalivski rat i nametanje teških međunarodnih sankcija Iraku, što je osiromašilo tamošnji narod.
Po mišljenju nekih analitičara, njegova treća i poslednja kobna odluka bila je da se suprotstavi tadašnjem predsedniku SAD, Džordžu V. Bušu. Nakon hapšenja Sadama Huseina, mnogi su osetili olakšanje, slavilo se tada u Bagdadu, Kirkuku i Basri, ali su reakcije na Bliskom istoku bile duboko podeljene - od oduševljenja Izraela, do tuge i neverice u Jordanu i na palestinskim teritorijama.
Za mnoge Palestince, Sadam je bio heroj koji se suprotstavio Izraelu i Sjedinjenim Državama. Vest o njegovom hapšenju je takođe primljena sa šokom, nevericom i gnevom od strane Jordanaca, jer je većina stanovništva tamo Sadama videla kao svearapskog idola i spasioca Palestine.
Nakon rata, priznanje da su argumenti neosnovani
Tvrdnju o navodnom iračkom posedovanju i proizvodnji oružja za masovno uništenje "lansirao" je Buš nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. Poručio je kako su "Irak, Iran i Severna Koreja osovine zla" i tvrdio da Irak podržava terorističke grupe, uključujući Al Kaidu.
Iako je zvanični Bagdad negirao navode o oružju za masovno uništenje, u februaru 2002. CIA je poslala Džozefa Vilsona na teren kako bi na licu mesta istražio da li Irak pokušava da nabavi uranijum iz Nigera, što je on brzo demantovao, naglašavajući da su izveštaji o prodaji uranijuma Iraku "potpuno pogrešni".
U novembru iste godine, Savet bezbednosti UN odobrio je Rezoluciju 1441, kojom se od Iraka zahtevalo da sarađuje po pitanju obaveza o razoružanju. Iako su Iračani to odmah prihvatili, došli su pod lupu inspektora UN, ali je već u februaru 2003. njihov vodeći čovek, Hans Bliks, izvestio da nije pronašao tragove zabranjenog oružja u Iraku, niti "bilo kakav dokaz da Irak krije ili poseduje oružje za masovno uništenje".
Uprkos svemu tome, Džordž Buš je ocenio da su dalji diplomatski pokušaji Saveta bezbednosti uzaludni i dao je iračkom predsedniku ultimatum da napusti zemlju u roku od 48 sati.
Ubrzo nakon toga, SAD i Velika Britanija su pokrenule napad na Irak, tačnije na režim Sadama Huseina, koji je bio meta prvog napada. Nakon što su američke i britanske obaveštajne službe dobile informacije o mogućoj lokaciji Sadama, ograničeni vazdušni i raketni napad je počeo 19. marta 2003. godine, sa ciljem obezglavljivanja iračkog rukovodstva i ubistva Sadama Huseina i njegovih sinova, Udaja i Kusaja.
Nakon vazdušnih napada, kopnena invazija je počela sledećeg dana. Američki i britanski vojnici su ušli na iračku teritoriju iz Kuvajta. Iako je ovaj napad izazvao lavinu kritika lidera zemalja koje su se protivile ratu, napredovanje vojnika je bilo nezaustavljivo. Britanske snage su napredovale ka Basri i luci Um Kasr, dok su se Amerikanci uputili na sever, ka Bagdadu.
U prvih deset dana rata, Sadam Husein se redovno pojavljivao na iračkoj televiziji. Pozvao je na sveti rat protiv Amerikanaca i upozoravao da će njihova vojska, pod Bagdadom, doživeti veliku katastrofu. Poslednji snimak njegove poruke na televiziji Al-Arabija pojavio se početkom novembra.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO: