Rat koji su 28. februara pokrenuli SAD i Izrael protiv Irana rezultirao je, već od prvog dana, smrću ajatolaha Hamneija i značajnog broja drugih visokih zvaničnika. Kada je reč o posleratnim posledicama na regionalne i globalne ravnoteže, mnoge stvari ostaju nerešene.
Venezuelansko rešenje za Iran?
Prvo pitanje koje se nameće je, naravno, šta bi se moglo desiti sa samim Iranom nakon što snage islamskog režima budu poražene. Često se ističe da nijedna vazdušna operacija sama po sebi nikada nije bila dovoljna da sruši autoritarni režim, piše Social Europe.
Takođe, ne može se isključiti mogućnost da bi Donald Tramp mogao biti spreman da prihvati venezuelansko “rešenje” za Iran - održavanje diktature nastale iz islamskog režima, koja bi ipak popustila pred američkim i izraelskim zahtevima u vezi sa nuklearnim i balističkim programima zemlje.
Međutim, situacije u Iranu i Venecueli se radikalno razlikuju, zbog reke krvi koja odvaja iranski narod od režima nakon 50 godina neumoljive represije, a naročito u poslednjim nedeljama. Legitimitet i baza podrške Islamske Republike sada su u Iranu vrlo ograničeni.
Verovatno bi postali nepostojeći ako bi lideri pristali da se povinuju američko-izraelskim zahtevima po pitanju suvereniteta zemlje. Dakle, sposobnost da ostanu na vlasti u nekom obliku, čak i bez kopnene intervencije, danas izgleda ograničena.
Miran prelaz u korist Reze Pahlavija?
Ako prihvatimo ovu hipotezu, šta bi se moglo desiti u Iranu? Iako moćna na ulicama i u srcima ljudi, iranska opozicija ostaje krhka u pogledu organizacije. Miran prelaz pokrenut unutrašnjim dinamizmom deluje malo verovatno u ovom trenutku. Da li bi Donald Tramp i Benjamin Netanjahu mogli da nametnu jedan spolja, posebno u osobi Reze Pahlavija, sina poslednjeg šaha Irana, koji takođe uživa određeni nivo podrške unutar zemlje?
Postoji mnogo prepreka za takav scenario. Prvo, verovatno bi postojalo žestoko protivljenje preostalih elemenata islamskog režima, koji znaju da bi im životi bili ugroženi ako bi se to ostvarilo. Interna legitimnost emigranta koji je veći deo života proveo u inostranstvu bila bi u početku vrlo ograničena. I čak i ako većina Iranaca očajnički traži način da se oslobodi trenutnih vlastodržaca, deo populacije koji zaista sanja o povratku zlatnom dobu imperijalnog režima mora biti da je vrlo mali.
Može li se ipak zamisliti španski tip prelaza za Iran? Mnogi regionalni i globalni akteri nemaju interes da se u Teheranu uspostavi režim zavisan od Netanjahuovog Izraela i Trampovih Sjedinjenih Država. Oni će aktivno raditi na sprečavanju takvog scenarija.
Građanski rat i raspad zemlje?
U ovom kontekstu, jedno od pitanja koje se postavlja je mogući građanski rat, posebno duž etničkih linija - u smislu iračkog scenarija uprkos kopnenoj intervenciji ili libijskog scenarija bez nje. Međutim, situacije u Iranu, Iraku i Libiji su, a priori, vrlo različite. Iran je stara zemlja, naslednik jednog od prvih poznatih carstava i retko je bio kolonizovan, za razliku od Iraka i Libije, koje su relativno nova postkolonijalna stvaranja. Iranski nacionalizam postoji nezavisno od režima i duboko je ukorenjen u populaciji.
Iran je ipak mozaik potčinjenih naroda koji čine gotovo polovinu stanovništva pored samih Persijanaca. Tu spadaju Kurdi i Azeri na severu, Arapi na zapadu u Huzestanu na granici sa Irakom, što je takođe glavna iranska naftna regija, i Baludži na istoku na granici sa Pakistanom.
Da li bi slabljenje iranske centralne države usled američko-izraelske ofanzive moglo ugroziti samu egzistenciju Irana unutar sadašnjih granica? To će u velikoj meri zavisiti od akcija drugih regionalnih sila, ali ne može se isključiti - posebno kod Kurda i Azera s jedne strane, i Baludža s druge.
Rizik je najdirektniji kod Baludža, jer već postoji prilično moćno baludžijsko nacionalističko pokretanje. Susedni Pakistan, trenutno u ratu sa afganistanskim talibanima, takođe može imati interes da oslabi Iran, najjačeg saveznika svojih talibanskih neprijatelja. Azeri bi, sa svoje strane, mogli želeti da oslabe svog suseda podstičući azerbejdžanski irredentizam, jer je Iran postao glavni zaštitnik njihovog naslednog neprijatelja, Jermenije, nakon povlačenja Rusije iz regiona.
A irački Kurdi mogu ovo videti kao idealnu priliku da se oslobode iranske dominacije i prošire teritoriju koju već kontrolišu. Perspektiva mirnog i urednog prelaza u Iranu stoga deluje vrlo neizvesno.
Šta želi Saudijska Arabija?
Među glavnim regionalnim igračima, postoji jedan koji će sigurno igrati odlučujuću ulogu, ali čije buduće namere ostaju nejasne: Saudijska Arabija. Ovaj sukob dolazi u posebno komplikovanom trenutku za kraljevinu. Mohamed bin Salman morao je da odustane od svojih grandioznih planova modernizacije zemlje nakon projekta Neom.
Netanjahu veliki pobednik? Da, ali…
Benjamin Netanjahu izgleda, na prvi pogled, kao jedan od velikih pobednika operacije, pod uslovom da iranski udari ne nanesu preveliku štetu Izraelu. Posle Hamasa i Hezbolaha, on efektivno uništava potencijalnu egzistencijalnu pretnju svojoj zemlji.
Uspeo je da uvuče Donalda Trampa u ovu avanturu, iako ga je Tramp samo nekoliko nedelja ranije ponizio ignorišući njegov stav o Gazi. Ova vojna akcija, dugo podržavana od strane izraelske javnosti, trebalo bi da poveća njegove šanse da ostane na vlasti. Takođe odvlači međunarodnu pažnju sa onoga što se dešava u Gazi, gde je ponovo blokirao svu humanitarnu pomoć, i na Zapadnoj obali, gde su Palestinci zatvoreni u svojim domovima dok naseljenici nastavljaju zlostavljanja.
Hoće li Donald Tramp uspeti da se izvuče?
Što se tiče SAD, iako rat protiv Irana ide protiv svih njegovih predizbornih obećanja da će okončati udaljene strane intervencije, on ipak nudi prednost da se izvuče iz mračne afere Epstin u domaćoj politici i stavi prve ozbiljne ekonomske teškoće u perspektivu napadom na neprijatelja kojeg niko u SAD-u ne bi branio.
Ujedinjenje oko zastave može mu pomoći da učvrsti autoritarni zaokret koji želi da nametne američkoj demokratiji pred izborima u novembru. Međutim, konačan ishod će takođe zavisiti od toka događaja.
U slučaju Irana, Donald Tramp je očigledno pogrešno procenio: prema Stivu Vitkofu, on je iskreno verovao da će, s obzirom na armadu koju je rasporedio oko zemlje, Iranci pristati na njegove uslove bez potrebe za napadom. To se nije desilo i morao je odlučiti da udari ako nije želeo da izgubi obraz.
Do sada mu je prilično dobro išlo u seriji stranih poduhvata koje je pokrenuo - u Venecueli u januaru i Iranu u junu - bez dugoročnog angažovanja američkih kopnenih snaga. Ali u ovom trenutku, nema garancije da će se ovog puta tako brzo izvući iz iranskog blata.
Vladimir Putin ima manje gubitke nego što se čini
Van regiona, jedan igrač deluje, na prvi pogled, kao veliki gubitnik u ovom ratu: Vladimir Putin. Posle Venecuele i Kube, koje su u izuzetno teškoj poziciji, sada gubi još jednog tradicionalnog saveznika, i to važnog. Da li će ga ovaj rat značajno oslabiti i primorati da snizi gard u Ukrajini? Paradoksalno, to deluje malo verovatno.
Iranske isporuke oružja, posebno samoubilačkih dronova Šahed, svakako su pružile odlučujuću pomoć Rusiji dok se zapetljala u rat protiv Ukrajine. Ali danas su ti tokovi uglavnom presušili. Rusija sada proizvodi vlastite dronove Šahed i Geran, koje koristi protiv Ukrajine. Pored toga, mnoštvo sofisticovanih američkih municija koje Izrael i SAD trenutno koriste protiv Irana su oružja koja ne mogu biti isporučena Ukrajini. Naprotiv, Pentagonska potreba da dopuni zalihe u narednim mesecima verovatno će dodatno usporiti američke isporuke oružja Kijevu.
Konačno, napetosti oko cena i snabdevanja naftom i gasom koje proizilaze iz ovog sukoba predstavljaju pravi blagoslov za Putina. Trebalo bi da mu omoguće da obnovi ratnu kasu uprkos pojačanim evropskim i američkim sankcijama.
Si Đinping preuzima veliki rizik i moraće da prekine tišinu
Dok Rusija možda ne gubi koliko se čini u ovom ratu, isto se ne može reći za Kinu. Posle Venecuele, gubi još jedan privilegovani izvor jeftine nafte, koji je vitalan za ekonomiju visoko zavisnu od spoljašnjih snabdevanja. Ovaj region sveta je takođe ključan za tranzit kineskog izvoza ka Evropi. Dozvoliti SAD-u i saveznicima da ga kontrolišu sami predstavlja veliki geopolitički rizik.
Osim ekonomske dimenzije, Kina rizikuje da izgubi ne samo ugled već i geopolitičku težinu ako se pokaže nesposobnom da pomogne svojim saveznicima u nevolji - kao što je sada slučaj, posle Venecuele, u Iranu, s kojima je Peking 2021. zaključio strateški pakt saradnje uz veliki publicitet.
Za sada je Kina odlučila da održi nizak diplomatski profil pred američko-izraelskom ofanzivom. Ali vrlo verovatno će nastojati da iskoristi sav mogući uticaj kako bi sprečila uspostavljanje režima u Iranu koji je u savezu sa SAD Donalda Trampa.
Među jasnim gubitnicima su Ujedinjene nacije i međunarodno pravo
Ujedinjene nacije i multilateralizam su očigledno među gubitnicima u ovom slučaju. Za razliku od Iraka 2002. godine, SAD i Izrael su odlučili da napadnu Iran čak ne pretvarajući se da traže podršku međunarodnog prava ili UN. Iako je sam Donald Tramp prethodno učestvovao u tom ritualu odobravajući svoj mirovni plan za Gazu Savetu bezbednosti UN (UNSC) prošlog novembra.
Katastrofa za Evropsku uniju
Na kraju, među velikim gubitnicima u ovom slučaju su Evropljani i Evropska unija. Zalivski region je ključan za evropske snabdevanja gasom i naftom; igra veliku ulogu u tranzitu robe između Evrope i Azije; njegova destabilizacija verovatno će imati direktne posledice po Evropljane u vidu rata, terorizma i talasa migracija.
Ukratko, igra mnogo važniju ulogu za Evropu nego za SAD.
Potpisivanje Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana (JCPoA) 2015. — iranskog nuklearnog sporazuma koji je Donald Tramp potom raskinuo 2018. bio je veliki uspeh evropske diplomatije. Pokazalo je da su Evropljani kredibilni sagovornici, sposobni da pomognu u izbegavanju oružanog sukoba u regionu.
Ovaj tekst je prvobitno objavio Institut Žak Delor
Sve vesti o napadu Izraela i Amerike na Iran čitajte u našem blogu uživo.
BONUS VIDEO:
(Socialeurope/MONDO)