Olaf Kendgen ima 64 godine, nemački je državljanin i istaknuti evropski stručnjak za ljudska prava koji već godinama živi i radi u Francuskoj. Prošlog meseca Kendgen je saznao da je i sin naciste.
Uprkos snažnom interesovanju za istoriju i njene pouke, Kendgen je tipičan za mnoge Nemce 21. veka po tome što je imao samo vrlo grubu predstavu o umešanosti sopstvene porodice u Hitlerov režim, piše Gardijan.
To je počelo da se menja početkom aprila, kada je nemački list "Di Cajt" pokrenuo onlajn pretraživač za obimne arhive Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, čime su informacije o pojedincima i njihovom članstvu u nacističkoj partiji prvi put postale lako dostupne.
Cajt je opisao izuzetan odziv javnosti, koji odražava veliko interesovanje za otkrivanje dugo skrivanih porodičnih tajni, više od osam decenija nakon završetka Drugog svetskog rata.
Alat je upotrebljen "milionima puta" i podeljen "hiljadu puta", uz više od 1.000 komentara čitalaca na sajtu, prema rečima Kristijana Štasa, urednika za istoriju u tom listu.
"Ovde deluju dve stvari: protok vremena i nove tehnološke mogućnosti za istraživanje. Posle 1945. većina Nemaca sebe je videla kao "žrtve", rekao je i dodao:
"Bilo je malo rasprave o sopstvenoj umešanosti, ulozi posmatrača ili saučesnika, ili o znanju o zločinima režima. Sada, kada generacija svedoka odlazi, mnogima je lakše da postavljaju kritička pitanja i provere priče koje su se prenosile u njihovim porodicama."
Iz mračnih poglavlja istorije u lični prostor
Za Kendgena, ovaj pretraživač je značio prelaz sa decenijskog akademskog bavljenja najmračnijim poglavljima istorije njegove zemlje na veoma ličan i emotivan susret sa postupcima sopstvene porodice.
Njegov otac, Ernst Kendgen, umro je kada je Olaf bio tinejdžer, ostavljajući prazninu u porodici koja je delimično popunjena idealizovanjem.
"Kada izgubite oca sa 16 godina, trudite se da, koliko je moguće, zadržite pozitivnu sliku o njemu", rekao je.
Istina je, kako je saznao, bila složenija.
Ernst je odrastao u obrazovanoj katoličkoj porodici srednje klase, kao sin strogog i udaljenog oca koji je ratovao u Prvom svetskom ratu.
Kendgen kaže da se njegov deda, Ludvig Kendgen, pridružio nacističkoj partiji vođen osećajem "ogromnog poniženja" zbog Versajski sporazum, koji je Hitler iskoristio. Postao je član u maju 1933, samo četiri meseca nakon dolaska nacista na vlast.
Kendgen je ranije znao i da se njegov otac dobrovoljno prijavio za borbu u Drugom svetskom ratu.
Ali tek zahvaljujući arhivi saznao je da je Ernst postao i član partije - na dan početka rata, 1. septembra 1939 - što ga je, kako kaže, "zaista iznenadilo" i promenilo njegovo razumevanje očevih motiva i karaktera.
"Uvek sam sebe uveravao da je želeo da pobegne iz tog autoritarnog doma pridruživanjem Vermahtu", rekao je.
"Sada shvatam da je njegov glavni motiv možda bio ideološki. Možda je sa 17 godina zaista verovao da je to pravedan rat za dobro Nemačke i čovečanstva. To mi je potpuno promenilo perspektivu."
"To me zaista uznemirava"
Između 1925. i 1945. oko 10,2 miliona Nemaca pristupilo je NSDAP-u. Žene su uvek bile manjina, ali je njihov broj naglo porastao nakon početka rata 1939.
Jedna od njih bila je Irmgard Rosberg, baka po majci Niko Karstena, koji je prošlog meseca saznao da se učlanila 1. maja 1937.
Karsten (56), inženjer zaštite životne sredine, ima živa sećanja na Rosberg i napetost koju je njeno strogo prisustvo stvaralo u porodici.
Rekao je: "Moja majka je stalno bila u sukobu s njom - nije volela svoju majku zbog njenog zapovedničkog, nametljivog ponašanja i rasističkih komentara."
Dodao je da bi se njegova baka često rasplakala prisećajući se svog voljenog muža, koji je rano preminuo — njegovog dede, imućnog zemljoposednika koji je takođe bio član partije.
Karsten kaže da je njegovo interesovanje za porodičnu istoriju podstaknuto i zabrinutošću zbog jačanja krajnje desničarske partije Alternativa za Nemačku, koja poziva Nemce da stave tačku na nacističku prošlost.
"To me zaista uznemirava, jer istorija pokazuje da takav rasistički način razmišljanja vodi u propast", rekao je.
Razlozi za članstvo u nacističkoj partiji kretali su se od ideološkog uverenja, tipičnog za rane pristalice, do oportunizma kod kasnijih članova koji su videli priliku za napredovanje u karijeri, piše Gardijan.
Međutim, ne postoje istorijski dokazi da su Nemci bili primorani da se učlane ili da su učlanjeni bez svog znanja, kako su mnogi tvrdili posle rata.
Partija je vodila izuzetno preciznu evidenciju i pred kraj rata izmestila dokumentaciju, procenjenih 50 tona papira, iz Minhena u fabriku papira izvan razorenog grada.
Upravnik fabrike, Hans Huber, sprečio je da kartoteka bude uništena. Te jeseni američke snage su je prebacile u dokumentacioni centar u Berlinu kako bi pomogle u procesu denacifikacije.
Devedesetih godina dokumenti su povereni nemačkom saveznom arhivu, dok su mikrofilmske kopije otišle u američki Nacionalni arhiv, koji ih je krajem februara učinio dostupnim onlajn.
Strogi nemački zakoni o zaštiti podataka ranije su zahtevali da porodice podnose zvanične zahteve arhivu — prepreku koja je dugo otežavala istraživanje. Međutim, alat Cajta sada je učinio američke zapise lako pretraživim.
"Većina Nemaca gaji iluzije o sopstvenim porodicama"
Suzane Bajer, urednica časopisa Špigel, prošle godine objavila je knjigu *Kornblumenblau* o potrazi za istinom o generaciji svojih baba i deda tokom nacističkog perioda.
Ona smatra da je vreme za preispitivanje nemačke "kulture sećanja".
"Većina Nemaca gaji iluzije o sopstvenim porodicama. Kultura sećanja učila je ljude šta su radili glavni ratni zločinci. Ali kada je reč o sopstvenoj porodici, to je mnogima i dalje previše lično", rekla je.
Bajer napominje da su nacisti namerno pokušavali da uključe što veći broj ljudi kako bi i čitava nacija bila saučesnik u zločinima.
"Tako su Nemci nastavili da ratuju i da se plaše poraza i odmazde. Zato su Jevreji hapšeni na javnim mestima. U tom smislu, gotovo svaki Nemac čiji su preci živeli u to vreme mora pretpostaviti da je njegova porodica na neki način bila uključena", navela je.
Luis Levitan, psiholog koji je istraživao dugoročne posledice Holokausta, smatra da su skrivene porodične tajne ostavile nevidljive ožiljke i da suočavanje s njima može biti oslobađajuće.
"Psihološko nasleđe nejasne anksioznosti, neodređenog identiteta i nesvesnih lojalnosti može se ukoreniti - ćutanje je tihi otrov koji nastavlja da deluje. Što duže traje, to je teret veći", naveo je Levitan.
Kendgen, koji je sada saznao za još pet rođaka koji su bili nacisti, kaže da može samo da nagađa o očevim motivima nakon godina "neverovatne indoktrinacije" kod kuće i u školi. Priznaje da ne može isključiti mogućnost da bi i sam doneo iste odluke pod sličnim pritiskom, piše Gardijan.
On kaže da je njegov današnji rad kao savetnika za ljudska prava u Savetu Evrope zasnovan na posleratnom kredou "nikad više".
"Teško ćete naći uverenijeg Evropljanina od mene", rekao je. "Evropska saradnja kako se ovako nešto nikada više ne bi ponovilo je najvažnija stvar."
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(MONDO)