Dunkirk (2017)
Režija: Kristofer Nolan
Uloge: Tom Hardi, Silijan Marfi, Kenet Brana
Distributer: Blitz
Na ’’Dankerk’’ sam išao sa svojim ocem (88). Uostalom, svaki put kada se u bioskopima pojavi neki ratni film, nas dvojica zajedno odemo na projekciju. Meni je to, između ostalog, dodatna lekcija iz istorije, njemu prilika da vidi kako to današnji svet vidi ondašnji. Ta vremenska distanca je ozbiljna (u ovom slučaju nekih 77 godina) i svedok vremena je dragocenost kakva se ne propušta.
Naravno, moj otac nije bio u Dankerku, ali je slično golobradim junacima ovog filma, učestvovao u ovdašnjim okršajima sa istim protivnikom sa kojim su se suočavali saveznici, Englezi i Francuzi, na obali Atlantika. Imao je 15 godina kada je obukao uniformu. I slovima, petnaest. Da, neko je pred kraj rata takvu decu slao u rat. Kako bilo, lekcija je počela već u kolima, na putu ka bioskopu.
Ticala se opšteg stanja na frontu, te, 1940. godine i raznih geopolitičkih okolnosti. Kada sam pokušao da mu objasnim kako se film verovatno neće baviti tom vrstom dokumentarizma, rekao mi je da je to i pretpostavio, ali da ne bi valjalo da odem nepripremljen. Tuš.
I onda je nastavio da me podučava o razlici u širini Lamanša kod Kalea i kod Dankerka, o rezervoarima aviona koji su mogli da lete samo sat vremena, o Čerčilovoj odluci da glavnicu vojske zadrži na ostrvu i da u pomoć pozove civile, o tome kako su prvo spasavani Englezi, pa tek onda Francuzi, o širokoj slici, bici za Francusku i bici za Britaniju. Ukratko, prepričao mi je ceo film.
Jer film govori upravo o tome. Nolan ima tri tačke koje su mu oslonac u priči koju nam servira. Njegovih stotinak minuta filma bave se jednom nedeljom na dankerkskom doku, jednim danom na Lamanšu i jednim satom na nebu koje spaja dve obale. Ništa više od toga. Na plaži, jedan momak, Tomi, pokušava da se ukrca na brod koji će ga odvesti što dalje od tog prokletog fronta. Na Atlantiku, jedna civilna barka pokušava da se domogne istog tog fronta ne bi li vratila što više vojnika na ostrvo. Mister Douson, njegov sin i jedan tinejdžer usput kupe i vojnika kojeg nalaze na otvorenom moru. U vazduhu, pilot Farijer u svom Spitfajeru ulazi u okršaj na nebu iznad kanala i nastavlja ka Dankerku. Gorivo mu je na rezervi, a ispred njega je i jedan bombarder koji preti trupama na plaži.
"Dankerk’" je remek-delo i verovatno najbolji film Kristofera Nolana do sada, iako je konkurencija dosta jaka. Ali nije ratni film na kakav ste navikli. Scene bombardovanja su mučne, ali ovde ne lete udovi, utrobe i glave kroz vazduh, kao kod "Redova Rajana" na primer. Krvi skoro da i nema.
Nema ni dijaloga, osim onih najosnovnijih. Vojnici uglavnom ćute, umesto njih progovaraju samo Hans Cimer i avioni. Nešto kasnije malo više o Cimerovom doprinosu. Nema ni duhovitih replika ili neotesanih vojnika koji smanjuju tenziju. Tenzija je ključno Nolanovo oruđe u ovom filmu. Ovo, dakle, nije epski ratni film u klasičnom smislu, ali on u svakoj svojoj sekundi zastrašujuće verno dočarava svu brutalnost i ludost rata.
Tehnički, zanatski, vizuelno, glumački – nema se šta reći, osim da je sve perfektno izvedeno. Obično je to tako kod filmova za koje mislimo da su remek-delo. Neke detalje sam ipak izabrao. Keneta Branu kao komandanta doka. Gospodina Dousona i njegovu malobrojnu posadu. Prizore plaže sa koje nema odstupanja. Ferijerov avion koji preleće istu tu plažu bez goriva. More koje gori.
Kompozitor Hans Cimer je posebna priča. Inače poznat kao neko ko je sposoban da na jedan zaista poseban način miksuje orkestarske aranžmane i elektroniku, ovde celom zvučnom tepihu dodaje i sirene, zvuke aviona (Spitfajeri su muzika, Luftvafe letelice proizvode zvučnu paranoju) i ko zna šta još. Rezultat je težak i mučan saundtrek. Retko doživljavamo muziku koja proizvodi ovakav teror.
Osećaj nelagodnosti izaziva i vešta upotreba zvučne iluzije poznate kao Šepardov ton - nazvan po kognitivnom naučniku Rodžeru Šepardu, ovaj zvuk se sastoji od nekoliko tonova koji se prepliću u sekvenci pojačavanja i utišavanja. Rezultat su najmanje dva tona koja se "podižu" istovremeno, koja teraju vaš mozak da pomisli da zvuk konstantno raste. Nolan i Cimer su celu muzičku podlogu filma zasnovali na ovom zvuku, a interesantno je da je i "Prestiž" imao sličnu osnovu muzike.
Na kraju, poražena i proterana vojska se oseća osramoćeno, ali tek tada Čerčilove reči i naređenja dobijaju pun smisao. Istorijski, upravo je ovo period kada su nastala tri verovatno najslavnija govora u istoriji ratovanja. Krv, znoj, suze kao njegove slutnje. Borićemo se na plažama kao obećanje naciji. Možda Čerčil ovde zvuči kao da je pijan, ali istorija na drugi način pamti ova legendarna obraćanja. Pogledajte, nećete zažaliti - "udarni" deo počinje oko 9:45.
Nije lako gledati "Dankerk". Nije to bilo lako čak ni ovom ratnom veteranu pored kojeg sam sedeo. Svaki trenutak filma je težak i mučan, ali ipak, nemoguće je skrenuti pogled sa njega. Film za sva vremena, za sve ratove.
Ocena:
Ja: *****
Moj otac: *****
