Amarkord. Reč vuče poreklo iz provincije Emilija Romanja, rodnog kraja Federika Felinija. ’Sećam se’ na dijalektu.
Najpoznatiji film čuvenog italijanskog reditelja, prepun nadrealnih scena. Za pamćenje.
Ujedno, to je idealna asocijacija za fudbalske priče isprepletane nizom živopisnih i ekscentričnih likova. U ovoj rubrici, kolumnista Monda uz pomoć sekvenci iz prošlosti izvlači iz svojih sagovornika što više nepoznatih podataka o događajima koji su obeležili određene epohe.
Felini pretvara svakodnevni život učmale provincije u cirkus društvenih rituala, adolescentskih želja, političkih uticaja i muških fantazija. Naša ideja ide u drugom smeru. Želimo da izazovemo emociju, da evociramo uspomenu na period kada se fudbal igrao za dušu. Ne za milione.
Naravno da neka sekvenca uključi svetlo u tamnom hodniku memorije, oduva paučinu sa davno zaboravljene anegdote. Kod nas nema izmišljenog grada po imenu Borgo. Ni mladog Tite koji balansira na granici između detinjstva i zrelosti.
Ovde je sve istina. Možda ćemo ponekad odlutati od teme, haotičnim tonom razgovora otežati praćenje strukture zapleta. Ali, ne zamerite. Ipak je to AMARKORD. Naručite kaficu i uživajte.
Serijal: BILA JEDNOM JEDNA LIGA
Epizoda: SEZONA 1981/82
Glavna uloga: Miroslav Ćiro BLAŽEVIĆ
Sreo sam ga u zagrebačkom Interkontinentalu na dan ’balkanskog El Klasika’. Šta na dan? Pet sati uoči utakmice veka. Oktobar ’99. Prvi posleratni okršaj Hrvatske i Jugoslavije. Ulog ogroman. Plasman na EURO 2000.
"Moram da ti priznam. Jako se plašim. Da se ne lažemo, ovo je najvažnija utakmica u mojoj karijeri. Čak i da nemam straha, ovi gore bi mi nametnuli imperativ pobede", poverio mi se u ekskluzivnom raportu pre polaska na Maksimir.
Devet godina kasnije u Antaliji. Novi susret. Sa 72 godine, na klupi Zagreba, ne pomišljajući na penziju.
"Pa ja sam sada bolji trener nego što sam ikada bio u svojoj karijeri. Iskustvo je faktor od neprocenjivog značaja. Evo, koliko je prošlo od Mondijala u Francuskoj? Skoro decenija. Ja znam da ne mogu poživeti još toliko. To saznanje stavlja čoveka u paniku i zato bežim od takvog razmišljanja".
Ćiro. Ćiro. Ćiro. Nadimak duguje junaku jedne lutkarske predstave za decu. Po dolasku u Dinamo, postaje Blaž. Na veliko zadovoljstvo majke Kate, kojoj se ’Ćiro’ nikako nije ’dojmio’. Ipak, od nadimka se ne može pobeći. Kada su ga njegovi Travničani prepoznali tokom treninga, ’Ćiro’ se ponovo vratio u modu. I traje do dan danas.
"Vrlo interesantno. ’Ćiro’ u Hrvatskoj deluje simpatično. U Srbiji verovatnio isto. Ali u mojoj Bosni ne zvuči dobro. Vrlo je antipatično. To malo ime, kako kažu Francuzi. Istini za volju, tom ružnom nadimku dugujem svu svoju popularnost. Dok izgovoriš Mi-ro-slav Bla-že-vić, prođe čitava večnost. Ovo ’Ćiro’ je kratko i lakše se pamti. Blaž je skraćenica koja je trajala baš tako, kratko. Ja se ne zanosim da sam neki Blaženi Ćiro. Ja sam srkoz normalan čovek".
Kopačke vrlo brzo o klinu. Već sa 27 godina u trenerskim vodama. Najpre Švajcarska. Neki mali klub, pa Sion, Lozana, švajcarska reprezentacija. Zatim povratak u Hrvatsku. Rijeka, pa Dinamo i žetva trofeja. Za mnoge kruna, za njega tek početak jedne velike karijere.
"Sećam se tog perioda sa velikom nostalgijom. Kao i svaki čovek koji dođe u jesen života i počne živeti od prošlosti. Još uvek se otimam utisku. Želim da budem aktivan. Ne manifestujem navike starijih ljudi. Živim iz dana u dan. Srećan sam što još uvek mogu da radim sa mlađarijom. Bitno je da nemam nikakvog simptoma senilnosti, da nisam izgubio refleks i da nisam počeo da zaboravljam".
Titula ’82. Zvezdi pripale jesenje počasti. Pretendenata koliko hoćeš. Željo, Partizan, Hajduk, Sarajevo. Čak i Sloboda.
"Na startu proleća, Dinamo remizira na Karaburmi, Zvezda gubi od Želje na Marakani. Već u drugom kolu, lomi se prvenstvo. Cerin i dva puta Kračnjar. Zvezda na kolenima. Maksimir u transu. Dinamo preuzima vođstvo i ne ispušta ga do kraja. Hajduk pada na Poljudu, pa redom Sloboda, Teteks, Vojvodina. Partizan i Olimpija čupaju po bod, Rijeci, Osijeku i Vardaru ni mrvica".
Tri kola pre kraja, Željo stiže u Zagreb i odoleva punih 70 minuta. Blickrig. Opet Snješko i Cico. Dva minuta, dva gola, dva boda. 40.000 ljudi u delirijumu. Dinamo slavi titulu posle 24 godine.
Zagreb gori, ali nisu svi srećni. Komunističkom režimu smeta fešta sa modrim motivima. Smatra je katalizatorom hrvatskog nacionalizma.
"Bio bih lažov kada bih tvrdio da nije bilo političke torture. Ne želim da imenujem jednog komesara koji je moje uspehe interpretirao kao potencijalnu opasnost po komunizam. On je bio objektivna pretnja da bih mogao da imam ozbiljnih poteškoća. Zato sam iskoristio prvu priliku da odem iz Jugoslavije. Uzeli smo Kup, izgubili šampionsku trku sa Partizanom i Hajdukom i pojavio se Grashopers. Klub u kome sam oduvek želeo da radim. U Cirihu sam već prve sezone osvojio titulu i sve je došlo na svoje".
Kada je u Sionu doživeo tešku povredu kolena, ogorčeni predsednik mu je utrapio metlu da čisti svlačionice. Desetak godina kasnije bio je na klupi švajcarske reprezentacije. Pitali su ga da li je mogao da sanja da će se vinuti u tolike visine: ’Nisam sanjao, bio sam ubeđen’.
"Kada su mu ponudili da preuzme Dinamo na rubu propasti početkom osamdesetih, pitao je članove Uprave kolika je premija za titulu!? Posle šampionskog slavlja, obratio se novinarima na konferenciji ’Nisam sanjao, bio sam ubeđen’".
Tokom šampionske sezone, živeo je u Interkontinentalu. Na tuđ trošak i na visokoj nozi. Pitali su ga kako bi platio ceh da nije osvojio titulu: ’Nisam o tome ni razmišljao. Bio sam ubeđen da prvi prolazimo kroz cilj’.
"Sine moj, trener je nomad. On nikada ne planira jedan posao, jer to u suštini i nije posao. To je avantura. Po mojoj ličnoj definiciji – mala zadovoljština, velika razočaranja. Kada osvojite prvenstvo ili kup, slavlje bude i prođe. Ali, kada ostanete na ulici bez posla, nanese vam toliko bola da nikakav trofej ne služi kao dovoljna satisfakcija. Zato se solidarišem sa svim svojim kolegama, jer znam da nikome nije lako".
Heroj Hrvatske ’82. Heroj Kosova i Metohije četiri godine kasnije. Prištinu uvodi u Prvu ligu, a Terezu Kesoviju u ekstazi iznosi na rukama sa terena.
"Bio sam mlad i jak. Danas to ne bih mogao. Svakako, još jedna avantura koje se rado sećam. Tereza je izvela početni udarac na utakmici poslednjeg kola. Uzeo sam Prištinu u beznadežnom položaju i dogurali smo do elite. Stanujem u Lozani i skoro sam išao vozom za Cirih. Ide momak i gura onaj bife sa kafom i sokovima. Uzmem kafu i čokoladu i otvorim novčanik, a on kaže ’Taman posla. Otac bi me ubio kada bi saznao da sam Vam naplatio’. Ispostavi se, sin čoveka koji je toga dana bio na tribinama i bodrio Prištinu. To su trenuci za koje je vredelo živeti".
Odelo po poslednjoj modi. Svileni šal, labavo vezan oko vrata. Direktna preporuka Iv Sen Lorana. Bledo asketsko lice i šeretski osmeh. Šuškavi glas koji odzvanja na talasima radio stanica. Nikada banalna izjava, nikada otrcana fraza. Popularniji od Miljanića. Kao stvoren za... Pa, za Zvezdu.
"To su iskoristili ovi moji neprijatelji. Znaš, tada se to smatralo izdajom. Oni bi jedva dočekali. Istina je da sam bio veliki prijatelj sa Stambolićem i da sam sa njima razgovarao o mogućnosti prelaska u Zvezdu. Nažalost, skočili su Cvetković i Džajić. I onaj predsednik, zaboravio sam mu ime. Suprotstavili su se iz istih razloga kao ovi iz Zagreba. Šovinističkih i primitivnih", povisio je ton
"Eto, sve istina što sam rekao. Vidiš".
Francuska ’98. Treće mesto. Rapsodija protiv Nemaca. Drama sa Francuskom. Mat Holandiji - bronza!
"Moram nešto da kažem, što se većini mojih prijatelja neće svideti. Ja sam Dinamu podario tri titule, dva kupa i ne znam ni sam koliko trofeja u Superkupu. Statistika je egzaktna nauka. A statistika kaže da sam najtrofejniji i terner u istoriji Dinama. I posle svega toga, ja sam za njih ’Ćiro pederu’. Ostaje grozan ukus ogorčenja koje nosim u sebi. Nije to zloba. Nije ni zavist. Ne, baš ogorčenje, jer imam razloge za to. Euforija je posle Francuske trajala dva tri dana. Već treći dan su Šuker i Ćiro bili budale. Nemojte me tešiti da je to mentalitet naroda u celom regionu. Nije. Mi smo gori od vas i nema potrebe da to poistovećujete. Kod nas ne postoje respekt i solidarnost. Samo potreba da se obezvredi uspeh. Ne zamerite, morao samo to da kažem. Možda i prvi put u životu. Jednostavno je izašlo iz mene. Nisam jedini u kome tinja ogorčenost. Kada konsultujem neke učene ljude, svi kažu da sam u pravu. Ko god je nešto napravio za Hrvatsku, brzo je bačen u aut".
Da je sreće da se odmah povukao u penziju i uživao na lovorikama francuske slave. Ne bi bilo ’beogradskog mraka’, ’maksimirskog sumraka’ i tmurnih epizoda sa Iranom, Osijekom, Zagrebom, Hajdukom, BiH...
"Pošto si izvukao ovoliko podataka koje ni tvoje zagrebačke kolege ne znaju o meni, sada ću ti poveriti nešto što njima nikada nisam rekao. Ja sam u svojoj filozofiji i strategiji posla shvatio da je to bio idealan trenutak za povlačenje. Pazi, treći na Mondijalu, zvanično najbolji trener sveta u izboru svojih kolega. Bio sam na vrhu, dakle idi da te se užele. Strateški sasvim opravdano. Ali Tuđman ni da čuje. Ja sam ga molio da me pusti jer sam imao strašnu ponudu sa Bliskog istoka. Ma kakvi. Imao je na mene veliki uticaj i ubedio me da ostanem na klupi Hrvatske. Ja sam ga poslušao, ostao, zasitio se svih i dojadio svima. Pogrešno. Fatalno pogrešno".
Eh, Tuđman. Čemu sve to? Otkud u politici?
"Ma ja sam se samo zajebavao. Inače, nemam nikakav afinitet za politku. Tamo su ljudi koji misle da imaju smisla, a imaju ga manje od mene. A ja ga nemam nikako. Tuđman je imao u svojoj viziji da ja budem ministar sporta, što sam u prvi mah oberučke prihvatio. Sve dok mi jedan mudar čovek nije rekao ’pa Ćiro, ti ne znaš ni istoriju, kako da budeš ministar’. Ja ga poslušam i javim ovima sa vrha da nisam zainteresovan. Tuđman onda izabere Novosela, a Novosel isto zna koliko i ja. Dakle, nema pojma. Ja sam ostao fudbalski trener i kao takav ću i umreti. A politika, to je ’šatro’. Ne pridajem joj nikakvu važnost".
Opet blefira? Šta je sa 17.000 Hrvata koji su mu poklonili glas na predsedničkim izborima.
"To su sve moji sportski pobornici kojima sam zbog fudbala simpatičan. E, tu se varaju. Znaš, sine moj, ova naivna raja, naša ili vaša svejedno, oni ’popuše’ nekog mangaša koji misli da nešto zna, a uistinu ne zna ništa. Ja sam bio prijatelj sa Jadrankom Kosor, napravio sam dogovor sa njom. Ona je bila predsednica, ja sam očekivao da ću imati više glasova, pa da kažem svima da u drugom krugu glasaju za nju. Eto, to je suština cele zavrzlame. Priznaj da sam sve stigao za ovo malo života. Bio sam trener, predsednički kandidat, selektor nekoliko zemalja... Stigao sam i do zatvora. Sve što je trebalo, ja sam prošao. Sad se još uvek trudim da opstanem, jer je evidentno da mi ambicije ne fali. Koliko god zvučalo paradoksalno, imajući u vidu moju dob".
Želi u Zvezdu, ali je protiv Regionalne lige. Još jedan paradoks. Pucalo je sa Štimcem na temu fudbala od Vardara do Triglava.
"Ja sam izričito protiv. Naše podneblje je specifično po fenomenu fudbalskih talenata koji niču kao pečurke posle kiše. Bilo bi neumesno i neodgovorno da uništavamo domaće centre. Te ’izvore’, kako ih je zvao moj veliki prijatelj Miljanić".
Podsećam ga na intervju uoči utakmice veka. Na strah iz ’99. Uveren da se uplašio tada i nikada više. Od Peđe, Siniše, Dekija, Jokana...
"Ne zlato moje, ja se uvek uplašim. Tu nema dileme da sam tada bio prestrašen. Ja se van terena ne bojim ničega, ali se bojim poraza. Strah mobilizuje i angažuje. Bez njega nema željenog učinka. To je nešto što pokušavam da prenesem i na igrače. Strah je u psihologiji poznat kao izuzetan motiv. Pa znaš, kada onaj lopov beži, on skače preko ograde od tri metra da ga policajac ne bi uhvatio. Strah, strah... Kad imaš strah, vadiš sve moguće rezerve koncentracije i pažnje. Ništa ne ostavljaš slučaju. To je bila moja formula pred svaku utakmicu. Da taj respekt prema protivniku pretvorim u strah. To protiv Jugoslavije nije bila obična utakmica. Imala je naročiti naboj, ali je samo potvrdila da su sportisti ti koji stvaraju mostove. Nestalo je svetla u Beogradu, svi dečki iz vaše reprezentacije grlili su naše. Govorili im ’ne bojte se ništa’. Evo, svi su živi i zdravi. Oni su primer svim primitivcima koji ne shvataju da je bitno jesi li čovek, a ne koje si vere ili nacionalnosti".
Ćiro, Ćiro, Ćiro... Gde je slava, tu su i afere. Za njega se vezuju dve. Prosinečki i finansijske malverizacije u Nantu.
"Savest, sine moj. To je najvažnije. Da sam nešto skrivio, bio bih osuđen. Meni su sudili bez krivice. Prosinečki je hteo u Zvezdu. Njegov otac je sa Pavlovićem meni iza leđa raskinuo ugovor. Nisam valjda toliko glup da tako talentovanog momka pustim bilo gde. Ali mi se tada učinilo da je najlakše da kažem ’moj greh i jebite se’. Ispalo je pogrešno i prihvatam krivicu. Evo, vidiš moju suprugu, ona se druži sa Robertom. To je ljubav majke i sina. On je vodao po Sevilji, svuda gde je bio. Ja sam isto sa Robijem u izuzentim odnosima. Ma daj, to je bilo pre 30 godina, pa ti se nisi bio ni rodio. I sad ti meni vadiš to iz arhive. Daj, imaš li nešto svežije?"
Imam. Evo ga ovde i Milivoj Bračun. Kažu da je Ćiro Bračuna i Boru Cvetkovića, poput Robija, oterao u Zvezdu:
A-ha-ha-ha... Sad sam ga podsetio na tu epizodu. Došao je kod mene na razgovor, a ja sam znao da je već sve dogovorio sa Zvezdom. I sada je očekivao da ću mu ja dati neke specijalne uslove kako bi ostao u Dinamu. Sinko moj, narod naivno veruje da i dalje postoje patriotski naboj i ljubav prema klubu. To su gluposti. Igrači idu tamo gde ima više love. Sve drugo su iluzije za ove idealiste. To pije vodu kod onih koji su već zaradili dovoljno. Ali, značajno dovoljno. Oni kažu ’neću’. Ali, ljudi koji se bore za egzistenciju? Ma šta ih briga. Naročito fudbaleri čiji je vek veoma kratak. Eto ga tamo, ginuo za jedne boje, zaklinjao se na vernost, nosio zastavu Dinama. Sutra će nositi Zvezdinu, ako ga u Beogradu bolje plate".
Da se vratimo na Dinamo...
"Nemoj o Dinamu, ljubim te. Opet ću nekoga zajebati, oni će me tužiti, pa ću ja morati da repliciram. I tako u nedogled. Želim u miru da završim priču sa Zagrebom, pa onda idem dalje. Možda i u Zvezdu".
Znači, ništa od izmirenja sa Mamićem.
"Ma pusti me Mamića. Mi se stalno svađamo. Taj odnos je uvek pomalo bizaran. Čas na nož, čas na ljubav bez granica".
Čitam mu članak sa interneta, ni ne sluteći koliko ću ga izvesti iz takta.
"Ćiro je stravstveni kolekcinar satova, umetničkih slika i valuta svih vrsta. Zavidna je i njegova kolekcija neobičnih žena. Različite dobi i različitih profila. Pevačice, novinarke, optičarke, političarke, voditeljke... Kao i mnogim dobrodržećim muškarcima, Ćiri je jedna premalo. Ne uspeva biti veran ni jednoj svojoj supruzi, niti jednoj svojoj ljubavnici. Svojim ženama posvećuje onoliko pažnje koliko on smatra da im je potrebno. Galantan je kada nastoji impresionirati, voli da njegova galantnost bude primećena. Inače je sebičan i samoživ. Žudi za komplimentima i rado ih daje. Osetljiv je na kritiku, zlopamtilo je i teško ili nikako ne prašta. Iako u poznim godinama, osetljiv je na svoj izgled i odevanje. Voli se doterivati i brižno se neguje".
To je potpisala Romana Ejbl. Je li? – pita strogo i strelja me onim travničkim pogledom. Nikada ga nisam video narogušenijeg.
Pravim se da ne čujem. Interesuje me istina. Bar ovo oko satova.
"Ma daj, molim te. Ja sam radio kao običan radnik u tvornici satova. Tamo sam se inficirao zanatom i ušao u njegovu suštinu. Zaista sam veliki poznavalac. Znam koji je sat najbolji, koji je najvredniji, koji najrenomiraniji... Napravio sam značajnu kolekciju, od kojih su neki vrhunski rariteti i učinilo mi se da sam kolekcionar. To se pročulo po Švajcarskoj i javili su mi se pravi kolekcionari. Hteli su da se manjamo za neke. Tek sam tada shvatio da sam ja jedan običan miš u odnosu na istinske kolekcionare – odgovara i u maniru političkih demagoga ignoriše suštinu pitanja. Ne dam se ni ja"
Ovo ostalo?
"Ovo ostalo...
Ima li bar malo istine?
"Ima, ima. Ali ovo piše jedna ogorčena žena kojoj sam dva auta kupio. Imeđu ostalog. Morao sam je ostaviti, jer nije imala meru. Ona je novinarka, radila je u 24 sata. Prvi put čujem ovo štivo, ali sam prepoznao njen rukopis. Zove se Romana Ejbl, bila je urednica osam godina u Vijesnikovoj kući i žao mi je što je ovako ružne stvari izvadila o meni".
Kraj Amarkorda. Šta? Hoćete još? Ok. Sa Ćirom može do sutra. Ali mora nešto neobično. U njegovom stilu. Šta? Recimo, da odrecituje Prevera. Ili otpevuši Brela, Bekoa, Aznavura... Citira Monteskjea ili se pozove na Ničea...
"Nema problema, šta god ti hoćeš".
Ćiro, izbor je samo Vaš. Uživaćemo, kako god.
"Onda, jednu moju poemu. Lično moju. Jer, moji su počeci izuzetno teški bili. Pa onda ovako ’U početku htedoh klonut, sve to podnijet ne bijah lako. Al’ ja ipak sve podnesoh, nemojte me pitat kako’".
Fino. U stilu čoveka koji je rođen u Dolcu. Dostojno zemljaka velikog Iva Andrića.
"Volim jako Prevera, da. On je jedan vrhunski poeta. Koliko god ta koza, moram je tako nazvati, te ružne stvari o meni pisala, ja sam u duši poeta. Možda nisam imao sreću, kao što ni Prever nije imao sreću. I napisao je jednu pesmu koja ocrtava njegov i moj odnos sa ženama. Kad već insistiraš, evo ti:
’Za tebe, moja ljubavi.
Otišao sam na Trg ptica i kupio sam pticu. Za tebe, moja ljubavi.
Otišao sam na Trg cveća i kupio sam cveće. Za tebe, moja ljubavi.
Otišao sam na Trg gvožđa i kupio sam okove. Najteže okove. Za tebe, moja ljubavi.
A zatim sam otišao na Trg roblja i tamo sam te tražio. Ali te nisam našao, moja ljubavi’.
...
Nebojša PETROVIĆ
