KRIVICA (FILMSKA RECENZIJA)

Den Skyldige (2018)

Distributer: Five Stars

Nije česta situacija da u redovnom bioskopskom repertoaru, dakle po tržnim centrima, imamo priliku da gledamo neki danski film, pa me je ta pojava privukla da malo detaljnije istražim stvar. Usput, ne radi se o nekom festivalskom arthaus remek-delu koje je pokupilo brdo nagrada i trofeja, već o običnom niskobudžetnom trileru, B filmu koji bi u davnim vremenima služio kao uvod u dupli program sa nekim ozbiljnijim i ambicioznijim filmski projektom kao glavnom zvezdom večeri.

"Krivica" je, da ponovim, mali, policijski triler ili, ako malo rastegnemo definiciju žanra, akcioni film bez ijedne akcione scene. Da, postoje i takvi filmovi, ali nisu preterano česti, naročito ne u bioskopima. Takođe, ovaj film je specifičan i po tome što se ceo odigrava u jednoj sobi, to jest u zatvorenom prostoru. Praktično postoji samo jedan glumac i to poprilično nepoznat, prepoznatljiv verovatno samo Dancima.

Kada sam sve to spoznao, pa još i kada sam video da ovaj Melerov film prati sjajna kritika, a verovatno i solidna gledanost, ostalo je samo još da se smestim u fotelju i proverim o čemu se ovde zaista radi.

Asger je policajac koji je privremeno sklonjen sa dužnosti inspektora i koji svoj povratak na posao čeka u kol-centru, mestu na koje se slivaju hitni telefonski pozivi policiji. Urgentost i važnost su takođe rastegljive kategorije, a i sam Asger ima netipične i pomalo bahate metode kojima pokušava da pomogne ljudima koji se javljaju. Sve se, međutim, menja u trenutku kada naš junak dobije poziv žene koja se javlja iz automobila sa pričom koja nagoveštava da je oteta.

Stvari, međutim, nisu tako jednostavne kako se to na prvi pogled čini. Detektivskim rezonovanjem i uz pomoć policijskih patrola na terenu, Asger postaje sve zainteresovaniji za slučaj kada shvati da su deca žene koja ga je pozvala, ostala potpuno sama u kući i da je otmičar po svemu sudeći njen bivši muž, tip poznat policiji, kako se to popularno kaže kada neko ima prošlost zabeleženu i sačuvanu i u policijskim fijokama.

U tom trenutku, ipak, Asgerova nadležnost je odavno bila završena, baš kao i njegovo radno vreme u kol-centru. No, naš glavni junak ne bi bio to što jeste, da se nakon burne noći spakovao i otišao u svoj topli dom.

Vizuelni fokus filma je sveden na jedan ofis u kojem sede operateri, kao i na zamračenu kancelariju u koju se Asger jednog trenutka povuče. Ipak, iako se svih 90 minuta filma odigrava u takvom ambijentu, inteligentan scenario i mnoštvo obrta čine da se klaustrofobičan osećaj koji se na trenutke može naslutiti brzo neutrališe i zaboravi. Zahvaljujući takvom tretmanu, dobar deo filma ćete provesti u popriličnoj napetosti, pogleda prikovanog za platno.

Za to su svakako zaslužni i Meler, inače reditelj debitant, ali i sam Sedergen koji solidno gradi lik policajca kojem dobar deo filma možda i nećete verovati u potpunosti, ali čiji će vas propusti i greške na kraju uveriti da je put do istine uvek komplikovan i nepredvidiv. Naravno, uz slučaj otete žene tu je i lični teret inspektora Asgera, ključan za emotivni rasplet koji sledi na samom kraju filma.

Dosta dobrih, filmskih stvari na kraju kada se podvuče crta, ali ne funkcioniše sve u filmu besprekorno. Koliko god se autor i glavni glumac trudili da publiku drže na ivici sedišta, teško je odupreti se utisku da smo sve ovo mogli da proživimo i slušajući neku radio dramu, recimo. Otud i ono moje čuđenje što se jedan ovakav film uopšte i našao u modernim bioskopima u redovnom repertoaru. Ne zato što je samo danski, naravno, već i zato što je ovo ipak recept koji lakše prolazi na malom ekranu.

Straight-to-video ili Straight-to-TV su već zaboravljene kategorije u ovom vremenu kada su se stvari obrnule, ali što da ne. Ako Netfliksovi TV filmovi mogu da skupljaju milione na blagajnama bioskopa i odnose najveće nagrade na filmskim festivalima, onda se i dolazak jednog ovakvog, malog televizijskog projekta u velike bioskope može i objasniti i prihvatiti.

Ocena: ***1/2

Den Skyldige (2018)

Distributer: Five Stars

Nije česta situacija da u redovnom bioskopskom repertoaru, dakle po tržnim centrima, imamo priliku da gledamo neki danski film, pa me je ta pojava privukla da malo detaljnije istražim stvar. Usput, ne radi se o nekom festivalskom arthaus remek-delu koje je pokupilo brdo nagrada i trofeja, već o običnom niskobudžetnom trileru, B filmu koji bi u davnim vremenima služio kao uvod u dupli program sa nekim ozbiljnijim i ambicioznijim filmski projektom kao glavnom zvezdom večeri.

"Krivica" je, da ponovim, mali, policijski triler ili, ako malo rastegnemo definiciju žanra, akcioni film bez ijedne akcione scene. Da, postoje i takvi filmovi, ali nisu preterano česti, naročito ne u bioskopima. Takođe, ovaj film je specifičan i po tome što se ceo odigrava u jednoj sobi, to jest u zatvorenom prostoru. Praktično postoji samo jedan glumac i to poprilično nepoznat, prepoznatljiv verovatno samo Dancima.

Kada sam sve to spoznao, pa još i kada sam video da ovaj Melerov film prati sjajna kritika, a verovatno i solidna gledanost, ostalo je samo još da se smestim u fotelju i proverim o čemu se ovde zaista radi.

Asger je policajac koji je privremeno sklonjen sa dužnosti inspektora i koji svoj povratak na posao čeka u kol-centru, mestu na koje se slivaju hitni telefonski pozivi policiji. Urgentost i važnost su takođe rastegljive kategorije, a i sam Asger ima netipične i pomalo bahate metode kojima pokušava da pomogne ljudima koji se javljaju. Sve se, međutim, menja u trenutku kada naš junak dobije poziv žene koja se javlja iz automobila sa pričom koja nagoveštava da je oteta.

Stvari, međutim, nisu tako jednostavne kako se to na prvi pogled čini. Detektivskim rezonovanjem i uz pomoć policijskih patrola na terenu, Asger postaje sve zainteresovaniji za slučaj kada shvati da su deca žene koja ga je pozvala, ostala potpuno sama u kući i da je otmičar po svemu sudeći njen bivši muž, tip poznat policiji, kako se to popularno kaže kada neko ima prošlost zabeleženu i sačuvanu i u policijskim fijokama.

U tom trenutku, ipak, Asgerova nadležnost je odavno bila završena, baš kao i njegovo radno vreme u kol-centru. No, naš glavni junak ne bi bio to što jeste, da se nakon burne noći spakovao i otišao u svoj topli dom.

Vizuelni fokus filma je sveden na jedan ofis u kojem sede operateri, kao i na zamračenu kancelariju u koju se Asger jednog trenutka povuče. Ipak, iako se svih 90 minuta filma odigrava u takvom ambijentu, inteligentan scenario i mnoštvo obrta čine da se klaustrofobičan osećaj koji se na trenutke može naslutiti brzo neutrališe i zaboravi. Zahvaljujući takvom tretmanu, dobar deo filma ćete provesti u popriličnoj napetosti, pogleda prikovanog za platno.

Za to su svakako zaslužni i Meler, inače reditelj debitant, ali i sam Sedergen koji solidno gradi lik policajca kojem dobar deo filma možda i nećete verovati u potpunosti, ali čiji će vas propusti i greške na kraju uveriti da je put do istine uvek komplikovan i nepredvidiv. Naravno, uz slučaj otete žene tu je i lični teret inspektora Asgera, ključan za emotivni rasplet koji sledi na samom kraju filma.

Dosta dobrih, filmskih stvari na kraju kada se podvuče crta, ali ne funkcioniše sve u filmu besprekorno. Koliko god se autor i glavni glumac trudili da publiku drže na ivici sedišta, teško je odupreti se utisku da smo sve ovo mogli da proživimo i slušajući neku radio dramu, recimo. Otud i ono moje čuđenje što se jedan ovakav film uopšte i našao u modernim bioskopima u redovnom repertoaru. Ne zato što je samo danski, naravno, već i zato što je ovo ipak recept koji lakše prolazi na malom ekranu.

Straight-to-video ili Straight-to-TV su već zaboravljene kategorije u ovom vremenu kada su se stvari obrnule, ali što da ne. Ako Netfliksovi TV filmovi mogu da skupljaju milione na blagajnama bioskopa i odnose najveće nagrade na filmskim festivalima, onda se i dolazak jednog ovakvog, malog televizijskog projekta u velike bioskope može i objasniti i prihvatiti.

Ocena: ***1/2

Den Skyldige (2018)

Distributer: Five Stars

Nije česta situacija da u redovnom bioskopskom repertoaru, dakle po tržnim centrima, imamo priliku da gledamo neki danski film, pa me je ta pojava privukla da malo detaljnije istražim stvar. Usput, ne radi se o nekom festivalskom arthaus remek-delu koje je pokupilo brdo nagrada i trofeja, već o običnom niskobudžetnom trileru, B filmu koji bi u davnim vremenima služio kao uvod u dupli program sa nekim ozbiljnijim i ambicioznijim filmski projektom kao glavnom zvezdom večeri.

"Krivica" je, da ponovim, mali, policijski triler ili, ako malo rastegnemo definiciju žanra, akcioni film bez ijedne akcione scene. Da, postoje i takvi filmovi, ali nisu preterano česti, naročito ne u bioskopima. Takođe, ovaj film je specifičan i po tome što se ceo odigrava u jednoj sobi, to jest u zatvorenom prostoru. Praktično postoji samo jedan glumac i to poprilično nepoznat, prepoznatljiv verovatno samo Dancima.

Kada sam sve to spoznao, pa još i kada sam video da ovaj Melerov film prati sjajna kritika, a verovatno i solidna gledanost, ostalo je samo još da se smestim u fotelju i proverim o čemu se ovde zaista radi.

Asger je policajac koji je privremeno sklonjen sa dužnosti inspektora i koji svoj povratak na posao čeka u kol-centru, mestu na koje se slivaju hitni telefonski pozivi policiji. Urgentost i važnost su takođe rastegljive kategorije, a i sam Asger ima netipične i pomalo bahate metode kojima pokušava da pomogne ljudima koji se javljaju. Sve se, međutim, menja u trenutku kada naš junak dobije poziv žene koja se javlja iz automobila sa pričom koja nagoveštava da je oteta.

Stvari, međutim, nisu tako jednostavne kako se to na prvi pogled čini. Detektivskim rezonovanjem i uz pomoć policijskih patrola na terenu, Asger postaje sve zainteresovaniji za slučaj kada shvati da su deca žene koja ga je pozvala, ostala potpuno sama u kući i da je otmičar po svemu sudeći njen bivši muž, tip poznat policiji, kako se to popularno kaže kada neko ima prošlost zabeleženu i sačuvanu i u policijskim fijokama.

U tom trenutku, ipak, Asgerova nadležnost je odavno bila završena, baš kao i njegovo radno vreme u kol-centru. No, naš glavni junak ne bi bio to što jeste, da se nakon burne noći spakovao i otišao u svoj topli dom.

Vizuelni fokus filma je sveden na jedan ofis u kojem sede operateri, kao i na zamračenu kancelariju u koju se Asger jednog trenutka povuče. Ipak, iako se svih 90 minuta filma odigrava u takvom ambijentu, inteligentan scenario i mnoštvo obrta čine da se klaustrofobičan osećaj koji se na trenutke može naslutiti brzo neutrališe i zaboravi. Zahvaljujući takvom tretmanu, dobar deo filma ćete provesti u popriličnoj napetosti, pogleda prikovanog za platno.

Za to su svakako zaslužni i Meler, inače reditelj debitant, ali i sam Sedergen koji solidno gradi lik policajca kojem dobar deo filma možda i nećete verovati u potpunosti, ali čiji će vas propusti i greške na kraju uveriti da je put do istine uvek komplikovan i nepredvidiv. Naravno, uz slučaj otete žene tu je i lični teret inspektora Asgera, ključan za emotivni rasplet koji sledi na samom kraju filma.

Dosta dobrih, filmskih stvari na kraju kada se podvuče crta, ali ne funkcioniše sve u filmu besprekorno. Koliko god se autor i glavni glumac trudili da publiku drže na ivici sedišta, teško je odupreti se utisku da smo sve ovo mogli da proživimo i slušajući neku radio dramu, recimo. Otud i ono moje čuđenje što se jedan ovakav film uopšte i našao u modernim bioskopima u redovnom repertoaru. Ne zato što je samo danski, naravno, već i zato što je ovo ipak recept koji lakše prolazi na malom ekranu.

Straight-to-video ili Straight-to-TV su već zaboravljene kategorije u ovom vremenu kada su se stvari obrnule, ali što da ne. Ako Netfliksovi TV filmovi mogu da skupljaju milione na blagajnama bioskopa i odnose najveće nagrade na filmskim festivalima, onda se i dolazak jednog ovakvog, malog televizijskog projekta u velike bioskope može i objasniti i prihvatiti.

Ocena: ***1/2