Režija: Mark Veb
Uloge: Endrju Garfild, Džejmi Foks, Ema Stoun
Distributer: Tak
U inostranstvu sam, u komšiluku, ali iako mesto u kojem se nalazim ima samo 5000 stanovnika, novog Spajdermena sam ispratio u sjajnom bioskopu sa digitalnim projektorom, sve u besprekornoj 3D projekciji. Da ponovim, u gradiću sa 5 hiljada stanovnika postoji digitalni bioskop. Naravno, daleko od toga da je Hrvatska bog zna kako uređena i bogata država koja svojim građanima obezbeđuje lagodan i bezbrižan život, dapače, ali po ulaganju u kulturu je za našu milu Srbiju kao neka druga planeta.
Pred početak filma, na platnu se pojavio natpis koji mi je objasnio da se ovde radi o digitalizaciji nezavisnih kino dvorana u Hrvatskoj – država je dakle obezbedila malim ili manje razvijenom sredinama da, ukoliko imaju prostor za tako nešto, mogu da apliciraju za učešće u ovom projektu. I eto, tako sam se ja našao u lokalnom Domu kulture sa 3D naočarima na licu. Nestvarno, zaista. Još da je i film valjao...
No dobro, ovde smo zbog Spajdermena, i to Čudesnog. Znate već, pre dve godine Marvel je naprasno odlučio da resetuje najzabavnijeg od svih svojih superheroja i da nakon Rejmijeve trilogije nanovo krene u svet Pitera Parkera.
Znam, ovo je jedna od onih priča koja se mora ponovo praviti za svaku novu generaciju, ali još pre dve godine mi je sve to bilo malo prerano. Svejedno, Vebova ''origin'' priča je bila dosta zabavna, neopterećena autorskim ambicijama i vrlo gledljiva, ukrašena superiornim efektima. Nekada je i to dovoljno za odličan bioskopski provod. Okej, Endrju Garfild baš i nije glumac po mom ukusu, naročito ne za ovu ulogu, ali nekako, sve je to ipak funkcionisalo. Što se ne bi moglo reći za nastavak.
Sve se vrti oko zaostavštine Ričarda Parkera, Piterovog oca. Na samom početku, pratimo poslednje trenutke njegovog života i pokušaje da za sobom ostavi poruku koja bi u budućnosti mogla da otkrije neke vrlo bitne stvari ne samo njegovom sinu, već i čovečanstvu uopšte.
U sadašnjosti, Piter vodi vrlo aktivan i, kako i sam naziv filma govori, čudesan život. Borba protiv njujorških zlikovaca je u punom zamahu, baš kao i odnos sa Gven Stejsi. Ali, stvari počinju da se zakuvavaju na obe strane. Gven dobija ponudu da svoje znanje usavršava na Oksfordu, Piterov prijatelj Hari Ozborn saznaje da je bolest koja ga je spopala neizlečiva, a i novi negativci se samo množe. Teška su vremena pred Spajdermenom.
Naravno, sačuvaću vas od daljih spojlera, a čuvajte se i sami, jer neke šokantne stvari se dešavaju u ''Čudesnom Spajdermenu 2''.
Tako na primer, čini se da hemija između Garfilda i Eme Stoun bolje funkcioiše u stvarnom životu i tabloidima, nego u Vebovom filmu. Možda i nisu sami glumci krivi za ovakav ishod – pre će biti da su rečenice koje moraju da izgovaraju loše napisane. Uostalom, romansa kao da više i ne postoji u njihovim životima, pa otud i dolazi napeta ispraznost njihovog odnosa.
Takođe, nikada šale Pitera Parkera nisu bile toliko neduhovite i nikada scene njegovog brbljanja nisu izgledale kao gomila nabacanih skečeva bez nekog pravog smisla ili emocije. Zaista je krajnje vreme da neko dovede Majkla Bendisa da se pozabavi dijalozima.
Spajdijevi protivnici su posebna priča. Džejmi Foks je ni tamo ni vamo. Nedovoljno definisan i uobličen – nije najjasnije da li je Elektro razočarani fan, bipolarni destruktivac ili slučajni prolaznik kojeg je zadesila katastrofalna nepogoda – on ipak uspeva da izvuče iz zadatog lika maksimum.
Dej Dehan kao Hari Ozborn više liči na loše konstruisanog Leonarda Di Kaprija iz mlađih dana nego na tragičara koji očajnički pokušava da po svaku cenu pronađe lek za svoje beznadežno stanje. Srećom, tu je makar Pol Đamati kao sumanuti Rajno, ali sa rolom koja je nestvarno kratka, ali možda i spasonosna po dalji život serijala. Ili se ja samo nadam da je Rajnova funkcija ovde da bude tizer ze nešto što nam tek dolazi.
Nadam se, dakle, da je ovo samo tranziciona faza omiljenog čoveka-pauka.
Marvel je, kao i obično, više nego ambiciozan u svojim planovima – već se najavljuju i trojka i četvorka, kao i spin-off priče o Spajdermenovim protivnicima – ali ja sam, kada gledam svoje omiljene superheroje, kao razmaženo derište: hoću sve i to odmah.
I valjda sam zbog toga, gledajući ovaj nastavak, u delovima u kojima je izgledalo kao da ozbiljan zaplet i ne postoji, sve vreme mislio samo na jedno: vratite mi Sema Rejmija, vratite mi Tobija, vratite mi Džejmsa Franka, vratite mi Meri Džejn. Vratite mi onog Spajdermena.
Nadam se da je sada jasnije zašto je ''Kapetan Amerika'' film za pet zvezdica.
Ja: **1/2
