Alvin and the Chipmunks (2007)
Režija: Tim Hil
Uloge: Džejson Li, Dejvid Kros
Distribucija: Tak
Dan kada smo J. i ja otišli da gledamo novi crtać koji se pojavio na repertoaru beogradskih bioskopa, po svemu je i jedan od najznačajnijih datuma za kulturni život ovog grada koji će se dogoditi ove godine. Okej, znam da zvuči malo bombastično, a i datum otvaranja nije baš onaj dan kada smo nas dvoje otišli na projekciju, ali svejedno - shvatićete valjda šta hoću da kažem. Ipak, da pojasnim: u Beogradu je ovih dana otvoren prvi pravi multipleks. Otvorili su ga neki stranci, Grci mislim, i smestili ga u Delta siti. Ne bih sada ovde baš da se bavim sopstvenim razmišljanjima o pomenutom objektu ili firmi i uopšte o sličnim zdanjima i korporacijama u svetu, ali šta je tu je. Jedini pravi bioskop u milionskoj srpskoj metropoli nalazi se baš tamo.
Grci su, dakle, bioskopu dali više nego kretensko ime - Ster. Bog te pita šta to znači, ali ja stvarno mislim da bioskopi moraju da imaju neka pristojnija imena. Odeon, Apolo, Orfej, Empajer ili nešto već slično. Čak je i dobri stari Takvud, naš lažni multipleks, u stvari jako dobro ime. Ali Ster? Nonsens. Nema dileme, svi će ga zvati "onaj-bioskop-u-Delta-sitiju".
Znao sam da ceo ugodjaj neće biti samo oko bioskopa. Uostalom, J. je već znala da se tamo nalazi i neki Kentaki, a da ima i neka super igraonica. Napravili smo dil - bioskop može, Kentaki takodje, igraonica ne duže od 10 minuta, može i suši pa da ga nosimo kući, ali na ostale spratove ne zalazimo. Naročito ne u prodavnicu igračaka. Dogovoreno.
Naravno, bio sam nervozniji od deteta. Šta nju briga, uostalom. Ima da prodje još mnogo godina dok njoj ne zasmeta nedovoljan prostor za noge ili prljavo platno, zagušljiva sala, neudobne stolice, muljav zvuk. Njoj je važno da zmaj preleti preko platna, sune vatru i sprži Svetog Georgija ili bilo kog kukavičkog viteza koji se usudio da udari na zmaja. Ili da Garfild napravi neku pakost Odiju. Ih bre, što sam morao da porastem?
Opet moram da skraćujem. Kentaki ko Kentaki, suši srpski (riba debelo sečena, mora čovek ozbiljno da se pomuči da je sažvaće), igraonica valjda kul. Bioskop - fantastičan. Projekcije i u 11 ujutro i u 11 uveče. Sala 3 u kojoj smo proveli 90-ak minuta je velika, prostrana, topla. Razmak izmedju redova ogroman, džin može lepo da se smesti i da mu nijednog trenutka ne bude tesno. Čak i ako baš ispred vas sedne taj džin ili Mardž Simpson, recimo, nema problema - opasan nagib u dvorani omogućiće da vidite sve. No problemo. Platno fenomenalno, široko i čisto. Zvuk idealan. Oh da - sala prazna. Mi, plus još jedna single mother i malo muško dete. Pa, može li bolje?
Naravno, imam i neke zamerke: bezveznjikav ulaz, kilava ponuda grickalica, prejako svetlo od onih lampica u stepenicama i slično, ali HEJ! Koga još briga za to. Stigle pokretne slike u grad!
Režija: Tim Hil
Uloge: Džejson Li, Dejvid Kros
Distribucija: Tak
Dan kada smo J. i ja otišli da gledamo novi crtać koji se pojavio na repertoaru beogradskih bioskopa, po svemu je i jedan od najznačajnijih datuma za kulturni život ovog grada koji će se dogoditi ove godine. Okej, znam da zvuči malo bombastično, a i datum otvaranja nije baš onaj dan kada smo nas dvoje otišli na projekciju, ali svejedno - shvatićete valjda šta hoću da kažem. Ipak, da pojasnim: u Beogradu je ovih dana otvoren prvi pravi multipleks. Otvorili su ga neki stranci, Grci mislim, i smestili ga u Delta siti. Ne bih sada ovde baš da se bavim sopstvenim razmišljanjima o pomenutom objektu ili firmi i uopšte o sličnim zdanjima i korporacijama u svetu, ali šta je tu je. Jedini pravi bioskop u milionskoj srpskoj metropoli nalazi se baš tamo.
Grci su, dakle, bioskopu dali više nego kretensko ime - Ster. Bog te pita šta to znači, ali ja stvarno mislim da bioskopi moraju da imaju neka pristojnija imena. Odeon, Apolo, Orfej, Empajer ili nešto već slično. Čak je i dobri stari Takvud, naš lažni multipleks, u stvari jako dobro ime. Ali Ster? Nonsens. Nema dileme, svi će ga zvati "onaj-bioskop-u-Delta-sitiju".
Znao sam da ceo ugodjaj neće biti samo oko bioskopa. Uostalom, J. je već znala da se tamo nalazi i neki Kentaki, a da ima i neka super igraonica. Napravili smo dil - bioskop može, Kentaki takodje, igraonica ne duže od 10 minuta, može i suši pa da ga nosimo kući, ali na ostale spratove ne zalazimo. Naročito ne u prodavnicu igračaka. Dogovoreno.
Naravno, bio sam nervozniji od deteta. Šta nju briga, uostalom. Ima da prodje još mnogo godina dok njoj ne zasmeta nedovoljan prostor za noge ili prljavo platno, zagušljiva sala, neudobne stolice, muljav zvuk. Njoj je važno da zmaj preleti preko platna, sune vatru i sprži Svetog Georgija ili bilo kog kukavičkog viteza koji se usudio da udari na zmaja. Ili da Garfild napravi neku pakost Odiju. Ih bre, što sam morao da porastem?
Opet moram da skraćujem. Kentaki ko Kentaki, suši srpski (riba debelo sečena, mora čovek ozbiljno da se pomuči da je sažvaće), igraonica valjda kul. Bioskop - fantastičan. Projekcije i u 11 ujutro i u 11 uveče. Sala 3 u kojoj smo proveli 90-ak minuta je velika, prostrana, topla. Razmak izmedju redova ogroman, džin može lepo da se smesti i da mu nijednog trenutka ne bude tesno. Čak i ako baš ispred vas sedne taj džin ili Mardž Simpson, recimo, nema problema - opasan nagib u dvorani omogućiće da vidite sve. No problemo. Platno fenomenalno, široko i čisto. Zvuk idealan. Oh da - sala prazna. Mi, plus još jedna single mother i malo muško dete. Pa, može li bolje?
Naravno, imam i neke zamerke: bezveznjikav ulaz, kilava ponuda grickalica, prejako svetlo od onih lampica u stepenicama i slično, ali HEJ! Koga još briga za to. Stigle pokretne slike u grad!
I eto, sada više nema puno mesta za film. A i ne zaslužuje, da budem iskren. J. je ponovo bila totalno nekritična i rekla kako su njoj veverice skroz kul i ništa nije vredelo da joj ja objašnjavam kako je muzika bila malo bezveze i kako fazoni baš i nisu smešni. Pokušao sam da njene ocene smanjim time što sam film poredio sa sa sličnim, boljim. ''Pa jeste, Garfild je bolji, ali i Alvin, Teodor i Sajmon su baš slatki. 5 zvezdica'', bila je neumoljiva.
Nema problema, ali i ja imam pravo na svojih nekoliko redova. Kada smo kretali u bioskop, malo sam gvirnuo u IMDB i saznao da je reditelj neki Tim Hil (nećak Džordža Roja Hila) i da je baš on režirao onog drugog (slabijeg) Garfilda. I ne samo to, već je napisao i preko 20 epizoda SunđerBoba, jednog od najboljih crtaća ikada napravljenih. Nadao sam se dakle, sa pravom, da će i ova adaptacija slavnog američkog crtaća (nikada prikazanog kod nas, koliko ja znam) biti smešna, zabavna i inteligentna, ali ništa od toga.
Pomenuti glodari, inače, upadaju u kuću propalog muzičara koji nikako da napravi hit. Sve se to menja kada u svom domu naiđe na tri veverice (koje u stvari i nisu veverice nego čipmanci, ona mala bića koja haraju Amerikom i kojih kod nas nema. Liče na veverice, jedu žirove i slične gluposti, ali nemaju onako bujan rep, nego neki mali patrljak. Čip i Dejl.) koje, gle čuda, ne samo da pričaju engleski, već i znaju da pevaju. Iz Dejva tog trenutka počinju da izviru sve sami hitovi (neki kvazi R&B disko-pop), upoznaje Alvina i drugare sa svojim prijateljem menadžerom i zatim sledi meteorski uspon na top listama i globalna popularnost. I onda, znate već, slava brzo dosadi, bla, bla, bla, na kraju će svi da rade ono što najviše i vole.
Slično Garfildu, film je mešavina igranog i, recimo, uz CGI efekte, animiranog filma. (Već sam rekao, više neću da se bavim filmskim tehnikama ovog novog Holivuda. Ionako ništa ne shvatam.) I to je okej. Ali: jedan jedini solidan (čak ne i dobar) fazon kada čipmanci gutnu helijum, možda i onaj kada Alvin pojede kaku svog brata i tona debilnih viceva usmerenih isključivo na publiku mlađu od 10 godina – to stvarno više nije u redu. Čak i Dizni (kada ne radi sa Piksarom) ume da ubaci i nešto što će roditelji da prepoznaju, neki fazon iz prošlosti, neku pop referencu, možda čak i seksi aluziju. Ovog puta, zaboravite na to. Ćak je i single mother par redova ispred nas, pola filma provela pričajući (istina tiho) na mobilni. I ja sam pogrešio, ali za vas još ima vremena – napravite bolji dil sa detetom. Povedite uz svoje čedo nekog druga ili drugaricu i smestite ih same u salu, dovoljno su veliki, a vi u susednu dvoranu. Ima dva neka vampirska filma, Beovulf, pa i Elizabeta je verovatno zabavnija, mada to nikada neću proveriti. U stvari, idealna varijanta glasi: deca na dabl bil, Veverice + Sajnfeldove pčele, a odrasli na Američkog gangstera. Jedini pravi dil ovih dana!
Ocene:
Ja: **
J: *****
Miško Bilbija
Nema problema, ali i ja imam pravo na svojih nekoliko redova. Kada smo kretali u bioskop, malo sam gvirnuo u IMDB i saznao da je reditelj neki Tim Hil (nećak Džordža Roja Hila) i da je baš on režirao onog drugog (slabijeg) Garfilda. I ne samo to, već je napisao i preko 20 epizoda SunđerBoba, jednog od najboljih crtaća ikada napravljenih. Nadao sam se dakle, sa pravom, da će i ova adaptacija slavnog američkog crtaća (nikada prikazanog kod nas, koliko ja znam) biti smešna, zabavna i inteligentna, ali ništa od toga.
Pomenuti glodari, inače, upadaju u kuću propalog muzičara koji nikako da napravi hit. Sve se to menja kada u svom domu naiđe na tri veverice (koje u stvari i nisu veverice nego čipmanci, ona mala bića koja haraju Amerikom i kojih kod nas nema. Liče na veverice, jedu žirove i slične gluposti, ali nemaju onako bujan rep, nego neki mali patrljak. Čip i Dejl.) koje, gle čuda, ne samo da pričaju engleski, već i znaju da pevaju. Iz Dejva tog trenutka počinju da izviru sve sami hitovi (neki kvazi R&B disko-pop), upoznaje Alvina i drugare sa svojim prijateljem menadžerom i zatim sledi meteorski uspon na top listama i globalna popularnost. I onda, znate već, slava brzo dosadi, bla, bla, bla, na kraju će svi da rade ono što najviše i vole.
Slično Garfildu, film je mešavina igranog i, recimo, uz CGI efekte, animiranog filma. (Već sam rekao, više neću da se bavim filmskim tehnikama ovog novog Holivuda. Ionako ništa ne shvatam.) I to je okej. Ali: jedan jedini solidan (čak ne i dobar) fazon kada čipmanci gutnu helijum, možda i onaj kada Alvin pojede kaku svog brata i tona debilnih viceva usmerenih isključivo na publiku mlađu od 10 godina – to stvarno više nije u redu. Čak i Dizni (kada ne radi sa Piksarom) ume da ubaci i nešto što će roditelji da prepoznaju, neki fazon iz prošlosti, neku pop referencu, možda čak i seksi aluziju. Ovog puta, zaboravite na to. Ćak je i single mother par redova ispred nas, pola filma provela pričajući (istina tiho) na mobilni. I ja sam pogrešio, ali za vas još ima vremena – napravite bolji dil sa detetom. Povedite uz svoje čedo nekog druga ili drugaricu i smestite ih same u salu, dovoljno su veliki, a vi u susednu dvoranu. Ima dva neka vampirska filma, Beovulf, pa i Elizabeta je verovatno zabavnija, mada to nikada neću proveriti. U stvari, idealna varijanta glasi: deca na dabl bil, Veverice + Sajnfeldove pčele, a odrasli na Američkog gangstera. Jedini pravi dil ovih dana!
Ocene:
Ja: **
J: *****
Miško Bilbija
Pridruži se MONDO zajednici.