Posle utakmice sa Čileom, Savo Milošević pada na treće mesto po broju nastupa za našu reprezentaciju. Bane Ivanović dostiže Dejana Stankovića (po 103) i već protiv Bolivije ima šansu da se osami na tronu.

"Sećam se samo kroz maglu. Ja sam očajan sa datumima. Znam otprilike protiv koga sam sve igrao tokom karijere, ali te druge detalje brzo zaboravljam".

Da mu pomognemo. San Marino, septembar 2004. Prva etapa trijumfalnog pohoda kroz kvalifikacije za Mundijal u Nemačkoj.

"8:1? Ili tako nešto...".

Ne. 3:0. Jestrović dva i Vukić. Osam je bilo protiv Farskih Ostrva.

"Eto vidiš. Znam da je i tada bilo natpisa po novinama i negativnih konotacija oko rušenja rekorda. Bez ikakve potrebe. Dragan Džajić je i danas Dragan Džajić. I zauvek će ostati Dragan Džajić. To što sam ja oborio njegov, pa Deki moj i sada Bane Dekijev rekord, ne menja suštinu priče. Puka brojka ne može da izbriše sve ono što ste uradili tokom karijere. Bilo to dobro ili loše. Džajić je par dana posle izaska iz zatvora došao na moju oproštajnu utakmicu. Po kiši, snegu, oluji, pravom kijametu, onako bolesnom i malaksalom nije mu bilo teško da dođe i da me ispoštuje na kraju karijere. To govori o njegovim ljudskim kvalitetima. A da li je neko odigrao 70, 80 ili 120 mečeva za reprezentaciju, nema neku naročitu vrednost. Jeste bitno, ali ne sme ni po koju cenu da bude predmet rasprave ili ne daj Bože afere".

Felden 2006. Leogang 2010. Sada je red na Bad Valtersdorf. Austrija je po običaju polazna tačka za srpske fudbalere uoči puta na Svetsko prvenstvo. Svež planinski vazduh, vrhunski tereni za trening, mir i spokoj u trenucima predaha. Reklo bi se, idealni uslovi za perfektne pripreme. Ali, oprezno. Ima tu i psiholoških zamkica koje se kriju iza svakog ugla. Setite se trzavice iz Feldena (konflikt Vidić-Kežman) koja je izazvala potrese, a kasnije eskalirala na završnom turniru u Nemačkoj.

"Poučeni iskustvom iz prošlosti, selektor i ja smo često ovih dana razgovarali na tu temu. Krle je prošao sve i svašta u karijeri i zna šta sve može da se dogodi tokom dugih i napornih karantina. Igrači su upravo završili iscrpljujuću sezonu, umorni su, ima tu i nervoze, dovoljna je i najmanja iskrica da izazove plamen. Ove pripreme pred Svetsko su specifične i ne služe da se igrači pripreme, već da se osveže koliko je to moguće i da se preduprede eventualni problemi psihološke prirode. Ubeđen sam da ovoga puta neće biti negativnih pojava. Imamo nekoliko iskusnih igrača koji su već osetili čari Svetskog prvenstva i znaju kako da rukovode ekipom. Ovih pet dana u Beogradu mogao sam da se uverim da je atmosfera na najvišem mogućem nivou. Samo je bitno da igrači ne klonu duhom kada dođe onaj najteži deo. Biće tu prepreka, nailaziće na krizne momente, ali moraju da shvate da se svaki problem rešava unutar kuće".

Poput onog sa skraćivanjem spiska i bolnog oproštaja od četvorice igrača.

"Ufffff! To su najteže stvari. Ne bih voleo da sam bio u koži Mladena Krstajića kada je tim momcima saopštavao konačnu odluku. Jako mi je žao Maksimovića i Gaćinovića jer su itekako zadužili Fudbalski savez. Jedina olakšavajuća okolnost je što oni nisu precrtani za sva vremena. Vrlo brzo će se ustaliti u A reprezentaciji i biće okosnica našeg tima u narednih 10 godina. Mogu da zamislim šta se sada dešava u njihovim glavama i potpuno ih razumem. To su zakoni fudbala, selektori zovu više igrača i moraju nekima da se zahvale. Isto je tako i u životu, ponekad morate da se opredelite i da donesete tešku i naprijatnu odluku".

Leto 2000. godine. Krstajić je pakovao kofere za Belgiju i Holandiju, a onda saznao da ga je Boškov jednim potezom gumice izbrisao sa spiska putnika za Evropsko prvenstvo.

"Bio sam tada u ekipi i sećam se da je bio još tužniji od četvorice momaka koji sada ne putuju u Rusiju. Nije se bunio, ne sećam se da je rekao bilo šta ružno o selektoru, kasnije se nametnuo igrama i stekao status standardnog reprezentativca. Ja sam u toj situaciji bio još sa 16 godina. Presudio sam Rusiji sa dva gola u baražu, odveo reprezentaciju na Evropsko prvenstvo, a kada su čitali konačan spisak, od mog imena ni traga ni glasa. Iz nekih razloga koji mi ni danas nisu poznati. Mislim da nema igrača koji se na početku karijere nije susreo sa sličnom situacijom. U klubu ili selekciji, svejedno. Sve je to sastavni deo procesa sazrevanja, čeličenja i stvaranja ličnosti i karaktera".

Ne tako davno, šetajući Peskarom i listajući italijansku štampu, Savo se poverio potpisniku ovih redova 'uzeo sam Radonju pod svoje i dovešću ga pameti'. Na Gazetinoj fotografiji, nestašni Nišlija se izbezumljeno kikotao klečeći ispod stola jedne rimske diskoteke. Pomislih, 'ovaj je lud'.

"Ne znam koliko ima mog udela u Radonjinom preporodu, to morate njega da pitate. Ja sam svoj posao u FSS shvatao kao jedan vid borbe za sve te momke. Nisam koristio funkciju direktora mlađih kategorija da bih sekao, skidao sa spiska i uništavao nečije karijere. Borio sam se sa njihovim manama i pomagao im da prevaziđu probleme. Tako je bilo i sa Radonjićem. Najlakše je precrtati dete koje je krenulo stranputicom. Ja sam se uhvatio u koštac sa izazovom da ih vratim na pravi put. Drago mi je i zbog Jovića, to je samo jedan od desetine klinaca iz moje Bijeljine koji su potvrdili potencijal i preko velikih beogradskih klubova dogurali do inostranstva. Izuzetno sam počastvovan što ih obojicu vidim u 'A' reprezentaciji i ubeđen sam da će dugi niz godina biti nosioca igre najboljeg državnog tima".

Godine lete, a sa njima i rekordi. Savo je odavno ostao bez oba. Onog po broju nastupa i onog po visini transfera. Keo čovek koji je svojevremeno prelaskom u Parmu postao najskuplji srpski fudbaler svih vremena, jedan je od retkih koji može da se stavi u kožu Sergeja Milinković-Savića.

"Meni je najviše pomoglo elementarno kućno vaspitanje. To što ponesete iz kuće i što vam ostane ugravirano od strane roditelja ima presudnu ulogu u novonastalim okolnostima. Sergeja sam pratio kroz mlađe selekcije, poznajem ga dobro i siguran sam da je prilično stabilan i jak momak. Nisu to lake situacije sa psihološkog aspekta. Mora uvek da ima u glavi odakle je krenuo i šta je sve prošao da bi došao do vrha. Kada je toga svestan, onda mu lako prevagne razum kod donošenja odluka, bez obzira na količinu novca na računu".

Igrajmo se malo na kraju intervjua. Dajmo Savi mogućnost da skloni jenog igrača sa terena. Kejlora Navasa u Samari ili Nejmara u Moskvi:

"Navasa u Samari", odgovara kao iz topa. "Prva je uvek najvažnije. Ako prođemo Kostariku, lako ćemo posle sa Nejmarom".

Posle utakmice sa Čileom, Savo Milošević pada na treće mesto po broju nastupa za našu reprezentaciju. Bane Ivanović dostiže Dejana Stankovića (po 103) i već protiv Bolivije ima šansu da se osami na tronu.

"Sećam se samo kroz maglu. Ja sam očajan sa datumima. Znam otprilike protiv koga sam sve igrao tokom karijere, ali te druge detalje brzo zaboravljam".

Da mu pomognemo. San Marino, septembar 2004. Prva etapa trijumfalnog pohoda kroz kvalifikacije za Mundijal u Nemačkoj.

"8:1? Ili tako nešto...".

Ne. 3:0. Jestrović dva i Vukić. Osam je bilo protiv Farskih Ostrva.

"Eto vidiš. Znam da je i tada bilo natpisa po novinama i negativnih konotacija oko rušenja rekorda. Bez ikakve potrebe. Dragan Džajić je i danas Dragan Džajić. I zauvek će ostati Dragan Džajić. To što sam ja oborio njegov, pa Deki moj i sada Bane Dekijev rekord, ne menja suštinu priče. Puka brojka ne može da izbriše sve ono što ste uradili tokom karijere. Bilo to dobro ili loše. Džajić je par dana posle izaska iz zatvora došao na moju oproštajnu utakmicu. Po kiši, snegu, oluji, pravom kijametu, onako bolesnom i malaksalom nije mu bilo teško da dođe i da me ispoštuje na kraju karijere. To govori o njegovim ljudskim kvalitetima. A da li je neko odigrao 70, 80 ili 120 mečeva za reprezentaciju, nema neku naročitu vrednost. Jeste bitno, ali ne sme ni po koju cenu da bude predmet rasprave ili ne daj Bože afere".

Felden 2006. Leogang 2010. Sada je red na Bad Valtersdorf. Austrija je po običaju polazna tačka za srpske fudbalere uoči puta na Svetsko prvenstvo. Svež planinski vazduh, vrhunski tereni za trening, mir i spokoj u trenucima predaha. Reklo bi se, idealni uslovi za perfektne pripreme. Ali, oprezno. Ima tu i psiholoških zamkica koje se kriju iza svakog ugla. Setite se trzavice iz Feldena (konflikt Vidić-Kežman) koja je izazvala potrese, a kasnije eskalirala na završnom turniru u Nemačkoj.

"Poučeni iskustvom iz prošlosti, selektor i ja smo često ovih dana razgovarali na tu temu. Krle je prošao sve i svašta u karijeri i zna šta sve može da se dogodi tokom dugih i napornih karantina. Igrači su upravo završili iscrpljujuću sezonu, umorni su, ima tu i nervoze, dovoljna je i najmanja iskrica da izazove plamen. Ove pripreme pred Svetsko su specifične i ne služe da se igrači pripreme, već da se osveže koliko je to moguće i da se preduprede eventualni problemi psihološke prirode. Ubeđen sam da ovoga puta neće biti negativnih pojava. Imamo nekoliko iskusnih igrača koji su već osetili čari Svetskog prvenstva i znaju kako da rukovode ekipom. Ovih pet dana u Beogradu mogao sam da se uverim da je atmosfera na najvišem mogućem nivou. Samo je bitno da igrači ne klonu duhom kada dođe onaj najteži deo. Biće tu prepreka, nailaziće na krizne momente, ali moraju da shvate da se svaki problem rešava unutar kuće".

Poput onog sa skraćivanjem spiska i bolnog oproštaja od četvorice igrača.

"Ufffff! To su najteže stvari. Ne bih voleo da sam bio u koži Mladena Krstajića kada je tim momcima saopštavao konačnu odluku. Jako mi je žao Maksimovića i Gaćinovića jer su itekako zadužili Fudbalski savez. Jedina olakšavajuća okolnost je što oni nisu precrtani za sva vremena. Vrlo brzo će se ustaliti u A reprezentaciji i biće okosnica našeg tima u narednih 10 godina. Mogu da zamislim šta se sada dešava u njihovim glavama i potpuno ih razumem. To su zakoni fudbala, selektori zovu više igrača i moraju nekima da se zahvale. Isto je tako i u životu, ponekad morate da se opredelite i da donesete tešku i naprijatnu odluku".

Leto 2000. godine. Krstajić je pakovao kofere za Belgiju i Holandiju, a onda saznao da ga je Boškov jednim potezom gumice izbrisao sa spiska putnika za Evropsko prvenstvo.

"Bio sam tada u ekipi i sećam se da je bio još tužniji od četvorice momaka koji sada ne putuju u Rusiju. Nije se bunio, ne sećam se da je rekao bilo šta ružno o selektoru, kasnije se nametnuo igrama i stekao status standardnog reprezentativca. Ja sam u toj situaciji bio još sa 16 godina. Presudio sam Rusiji sa dva gola u baražu, odveo reprezentaciju na Evropsko prvenstvo, a kada su čitali konačan spisak, od mog imena ni traga ni glasa. Iz nekih razloga koji mi ni danas nisu poznati. Mislim da nema igrača koji se na početku karijere nije susreo sa sličnom situacijom. U klubu ili selekciji, svejedno. Sve je to sastavni deo procesa sazrevanja, čeličenja i stvaranja ličnosti i karaktera".

Ne tako davno, šetajući Peskarom i listajući italijansku štampu, Savo se poverio potpisniku ovih redova 'uzeo sam Radonju pod svoje i dovešću ga pameti'. Na Gazetinoj fotografiji, nestašni Nišlija se izbezumljeno kikotao klečeći ispod stola jedne rimske diskoteke. Pomislih, 'ovaj je lud'.

"Ne znam koliko ima mog udela u Radonjinom preporodu, to morate njega da pitate. Ja sam svoj posao u FSS shvatao kao jedan vid borbe za sve te momke. Nisam koristio funkciju direktora mlađih kategorija da bih sekao, skidao sa spiska i uništavao nečije karijere. Borio sam se sa njihovim manama i pomagao im da prevaziđu probleme. Tako je bilo i sa Radonjićem. Najlakše je precrtati dete koje je krenulo stranputicom. Ja sam se uhvatio u koštac sa izazovom da ih vratim na pravi put. Drago mi je i zbog Jovića, to je samo jedan od desetine klinaca iz moje Bijeljine koji su potvrdili potencijal i preko velikih beogradskih klubova dogurali do inostranstva. Izuzetno sam počastvovan što ih obojicu vidim u 'A' reprezentaciji i ubeđen sam da će dugi niz godina biti nosioca igre najboljeg državnog tima".

Godine lete, a sa njima i rekordi. Savo je odavno ostao bez oba. Onog po broju nastupa i onog po visini transfera. Keo čovek koji je svojevremeno prelaskom u Parmu postao najskuplji srpski fudbaler svih vremena, jedan je od retkih koji može da se stavi u kožu Sergeja Milinković-Savića.

"Meni je najviše pomoglo elementarno kućno vaspitanje. To što ponesete iz kuće i što vam ostane ugravirano od strane roditelja ima presudnu ulogu u novonastalim okolnostima. Sergeja sam pratio kroz mlađe selekcije, poznajem ga dobro i siguran sam da je prilično stabilan i jak momak. Nisu to lake situacije sa psihološkog aspekta. Mora uvek da ima u glavi odakle je krenuo i šta je sve prošao da bi došao do vrha. Kada je toga svestan, onda mu lako prevagne razum kod donošenja odluka, bez obzira na količinu novca na računu".

Igrajmo se malo na kraju intervjua. Dajmo Savi mogućnost da skloni jenog igrača sa terena. Kejlora Navasa u Samari ili Nejmara u Moskvi:

"Navasa u Samari", odgovara kao iz topa. "Prva je uvek najvažnije. Ako prođemo Kostariku, lako ćemo posle sa Nejmarom".

Posle utakmice sa Čileom, Savo Milošević pada na treće mesto po broju nastupa za našu reprezentaciju. Bane Ivanović dostiže Dejana Stankovića (po 103) i već protiv Bolivije ima šansu da se osami na tronu.

"Sećam se samo kroz maglu. Ja sam očajan sa datumima. Znam otprilike protiv koga sam sve igrao tokom karijere, ali te druge detalje brzo zaboravljam".

Da mu pomognemo. San Marino, septembar 2004. Prva etapa trijumfalnog pohoda kroz kvalifikacije za Mundijal u Nemačkoj.

"8:1? Ili tako nešto...".

Ne. 3:0. Jestrović dva i Vukić. Osam je bilo protiv Farskih Ostrva.

"Eto vidiš. Znam da je i tada bilo natpisa po novinama i negativnih konotacija oko rušenja rekorda. Bez ikakve potrebe. Dragan Džajić je i danas Dragan Džajić. I zauvek će ostati Dragan Džajić. To što sam ja oborio njegov, pa Deki moj i sada Bane Dekijev rekord, ne menja suštinu priče. Puka brojka ne može da izbriše sve ono što ste uradili tokom karijere. Bilo to dobro ili loše. Džajić je par dana posle izaska iz zatvora došao na moju oproštajnu utakmicu. Po kiši, snegu, oluji, pravom kijametu, onako bolesnom i malaksalom nije mu bilo teško da dođe i da me ispoštuje na kraju karijere. To govori o njegovim ljudskim kvalitetima. A da li je neko odigrao 70, 80 ili 120 mečeva za reprezentaciju, nema neku naročitu vrednost. Jeste bitno, ali ne sme ni po koju cenu da bude predmet rasprave ili ne daj Bože afere".

Felden 2006. Leogang 2010. Sada je red na Bad Valtersdorf. Austrija je po običaju polazna tačka za srpske fudbalere uoči puta na Svetsko prvenstvo. Svež planinski vazduh, vrhunski tereni za trening, mir i spokoj u trenucima predaha. Reklo bi se, idealni uslovi za perfektne pripreme. Ali, oprezno. Ima tu i psiholoških zamkica koje se kriju iza svakog ugla. Setite se trzavice iz Feldena (konflikt Vidić-Kežman) koja je izazvala potrese, a kasnije eskalirala na završnom turniru u Nemačkoj.

"Poučeni iskustvom iz prošlosti, selektor i ja smo često ovih dana razgovarali na tu temu. Krle je prošao sve i svašta u karijeri i zna šta sve može da se dogodi tokom dugih i napornih karantina. Igrači su upravo završili iscrpljujuću sezonu, umorni su, ima tu i nervoze, dovoljna je i najmanja iskrica da izazove plamen. Ove pripreme pred Svetsko su specifične i ne služe da se igrači pripreme, već da se osveže koliko je to moguće i da se preduprede eventualni problemi psihološke prirode. Ubeđen sam da ovoga puta neće biti negativnih pojava. Imamo nekoliko iskusnih igrača koji su već osetili čari Svetskog prvenstva i znaju kako da rukovode ekipom. Ovih pet dana u Beogradu mogao sam da se uverim da je atmosfera na najvišem mogućem nivou. Samo je bitno da igrači ne klonu duhom kada dođe onaj najteži deo. Biće tu prepreka, nailaziće na krizne momente, ali moraju da shvate da se svaki problem rešava unutar kuće".

Poput onog sa skraćivanjem spiska i bolnog oproštaja od četvorice igrača.

"Ufffff! To su najteže stvari. Ne bih voleo da sam bio u koži Mladena Krstajića kada je tim momcima saopštavao konačnu odluku. Jako mi je žao Maksimovića i Gaćinovića jer su itekako zadužili Fudbalski savez. Jedina olakšavajuća okolnost je što oni nisu precrtani za sva vremena. Vrlo brzo će se ustaliti u A reprezentaciji i biće okosnica našeg tima u narednih 10 godina. Mogu da zamislim šta se sada dešava u njihovim glavama i potpuno ih razumem. To su zakoni fudbala, selektori zovu više igrača i moraju nekima da se zahvale. Isto je tako i u životu, ponekad morate da se opredelite i da donesete tešku i naprijatnu odluku".

Leto 2000. godine. Krstajić je pakovao kofere za Belgiju i Holandiju, a onda saznao da ga je Boškov jednim potezom gumice izbrisao sa spiska putnika za Evropsko prvenstvo.

"Bio sam tada u ekipi i sećam se da je bio još tužniji od četvorice momaka koji sada ne putuju u Rusiju. Nije se bunio, ne sećam se da je rekao bilo šta ružno o selektoru, kasnije se nametnuo igrama i stekao status standardnog reprezentativca. Ja sam u toj situaciji bio još sa 16 godina. Presudio sam Rusiji sa dva gola u baražu, odveo reprezentaciju na Evropsko prvenstvo, a kada su čitali konačan spisak, od mog imena ni traga ni glasa. Iz nekih razloga koji mi ni danas nisu poznati. Mislim da nema igrača koji se na početku karijere nije susreo sa sličnom situacijom. U klubu ili selekciji, svejedno. Sve je to sastavni deo procesa sazrevanja, čeličenja i stvaranja ličnosti i karaktera".

Ne tako davno, šetajući Peskarom i listajući italijansku štampu, Savo se poverio potpisniku ovih redova 'uzeo sam Radonju pod svoje i dovešću ga pameti'. Na Gazetinoj fotografiji, nestašni Nišlija se izbezumljeno kikotao klečeći ispod stola jedne rimske diskoteke. Pomislih, 'ovaj je lud'.

"Ne znam koliko ima mog udela u Radonjinom preporodu, to morate njega da pitate. Ja sam svoj posao u FSS shvatao kao jedan vid borbe za sve te momke. Nisam koristio funkciju direktora mlađih kategorija da bih sekao, skidao sa spiska i uništavao nečije karijere. Borio sam se sa njihovim manama i pomagao im da prevaziđu probleme. Tako je bilo i sa Radonjićem. Najlakše je precrtati dete koje je krenulo stranputicom. Ja sam se uhvatio u koštac sa izazovom da ih vratim na pravi put. Drago mi je i zbog Jovića, to je samo jedan od desetine klinaca iz moje Bijeljine koji su potvrdili potencijal i preko velikih beogradskih klubova dogurali do inostranstva. Izuzetno sam počastvovan što ih obojicu vidim u 'A' reprezentaciji i ubeđen sam da će dugi niz godina biti nosioca igre najboljeg državnog tima".

Godine lete, a sa njima i rekordi. Savo je odavno ostao bez oba. Onog po broju nastupa i onog po visini transfera. Keo čovek koji je svojevremeno prelaskom u Parmu postao najskuplji srpski fudbaler svih vremena, jedan je od retkih koji može da se stavi u kožu Sergeja Milinković-Savića.

"Meni je najviše pomoglo elementarno kućno vaspitanje. To što ponesete iz kuće i što vam ostane ugravirano od strane roditelja ima presudnu ulogu u novonastalim okolnostima. Sergeja sam pratio kroz mlađe selekcije, poznajem ga dobro i siguran sam da je prilično stabilan i jak momak. Nisu to lake situacije sa psihološkog aspekta. Mora uvek da ima u glavi odakle je krenuo i šta je sve prošao da bi došao do vrha. Kada je toga svestan, onda mu lako prevagne razum kod donošenja odluka, bez obzira na količinu novca na računu".

Igrajmo se malo na kraju intervjua. Dajmo Savi mogućnost da skloni jenog igrača sa terena. Kejlora Navasa u Samari ili Nejmara u Moskvi:

"Navasa u Samari", odgovara kao iz topa. "Prva je uvek najvažnije. Ako prođemo Kostariku, lako ćemo posle sa Nejmarom".