Šteta što za najlepše udarce u fudbalu nemamo izraze na srpskom jeziku.
Volej! Poput onog holandskog protiv Sovjeta ’88 ili australijskog protiv Holandije Lopta koja leti čitavu večnost i potom biva teledeportovana u mrežu. Van Bastenovom desnicom i Kejhilovom levicom. Grom iz vedra neba. Katapult. Najteži udarac u fudbalu jer zahteva sublimaciju tehnike, fizike, mehanike i akrobatike. Osećaj za gol, anticipaciju, kretanje, koordinaciju, prostornu orijentaciju. Tek na kraju silinu udarca. Perfekcija svakog od ovih elemanata uslovljava pozitivan epilog procesa.
Nemamo izraz ni za onaj drugi šut. Atraktivan skoro koliko i volej. Kada lopta odskoči tek toliko da legne kako treba. Kao Čelsijev gol iluzije protiv Pari Sen Žermena. Onaj prvi. Ovog drugog Kejhila. Engleza. Drop-kik. Opet engleska reč.
Postoji još jedan predivan način da se lopta uputi ka protivničkom golu za koji u širokoj lepezi prelepih srpskih reči ne postoji odgovarajući pojam.
Ta treća "lepotica" ne podrazumeva igru u pokretu. Nema čekanja da lopta dobije slobodan pad. Volej i dropka ne postoje kao ponuđena rešenja. U blizini nema nikoga ko ide u blok. Od živog zida ni traga ni glasa. Deluje jednostavno? Daleko od toga.
Dame i gospodo, Njeno Visočanstvo - PANJENKA!
Ogroman zalet, juriš i zamah koji golmana mora da navede na pomisao da će uslediti razoran šut. Umesto bombe, sledi šmekersko podbadanje lopte. Kao kugle sladoleda. Ona u visokom luku kreće ka golu, pada ispod prečke i završava iza crte.
Muk. Neverica u oba tabora. Jedni su deklasirani, drugi bi najradije zadavili mangupa koji se poigrao sa sudbinom njihovog kluba. Ne shvataju da je baš ta drskost rešila utakmicu. Potez koji je mentalno razorio protivničku ekipu, a vašoj dao vetar u jedra. Sve je gotovo, iako sudija nije odsvirao kraj.
Beograd, 20. jun 1976. Mesto i datum rođenja Njenog Visočanstva.
Zapadna Nemačka, na krilima velikog preokreta protiv Džajićeve Jugoslavije, treba rutinski da odradi posao protiv autsajdera iz Čehoslovačke. Tako bi svetskoj, posle samo dve godine, dodala i titulu evropskog šampiona.
Četu Helmuta Šena nije uzdrmalo ni vođstvo rivala od 2:0 posle samo 25 minuta igre. Pusta nemačka upornost ponovo dolazi do izražaja. Kao protiv nas u Diter Miler smanjuje, a Holcenbajn u 90. minutu vraća stvari na početak. U produžecima bez uzbuđenja. Egal.
Šta sad? Kome pehar? Na osnovu dogovora čelnika dve federacije, prvi put u istoriji fudbala pristupa se seriji od po pet penala. Nema više nove utakmice, kao ‘68, kada nas je prokleti Dinst primorao na novih 90 minuta neravnopravne borbe Prvih šest izvođača, neumoljivi. Golmani puki posmatrači.
Četvrta serija počinje velikim promašajem Ulija Henesa. Franc Bekenbauer kaže da tu loptu još uvek traže po beogradskim ulicama.
Trenutak odluke. Poslednji penal za Čehoslovačku. Antonjin Panjenka. Bivši službenik fabrike za proizvodnju lokomotiva. Brkovi kao u kozaka i frizura koja je čak i za lude sedamdesete suviše vanvremenska.
Na plećima odgovornost veličine Himalaja. Na licu smirenost i spokoj pravednika. Zalet poput Henesovog, doseže kapicu šesnaesterca. Ubrzanje kao za skok u dalj. Trideset hiljada navijača očekuje razoran šut. Punom, pa kud puklo. Ili će pocepati mrežu ili uneti golmana u gol. Treće ne postoji. Šta to treće uopšte može da bude?
Majer je odabrao stranu i kreće u svoju levu. Prag i Minhen su udaljeni samo stotinak kilometara, ali gvozdena zavesa kojom su zemlje sovjetskog bloka odvojene od ostatka sveta je nepromočiva. Nema razmene informacija. Video zapisi? Ne postoje.
Siroti Majer! Kako je mogao da zna za izum koji je Andonjin Panjenka patentirao u Pucao je od besa posle svakog treninga Bohemijana. Kladio se sa golmanom u pivo i čokoladu. Šutirali bi penale do besvesti, ali je pobednik uvek bio isti. Postalo je frustrurajuće. Neizdrživo. Dobio je kompleks.
Noću nije mogao da zaspi. Satima je razmišljao u čemu je štos. Čime bi mogao da ga iznenadi. Jedno pitanje mu nije dalo mira: kako naterati golmana da padne pre šuta. Mora da postoji trik. Lupao je glavu. Sve dok…
Eureka! Nije to bilo otkriće u rangu hidrostatičkog zakona, ali je oduševljenje bilo veće od Arhimedovog.
Još samo da uspe u praksi. I jeste. Već na prepodnevnom treningu. Pobedio je!
Zahvaljujući faktoru iznenađenja dobio je opkladu. Nije se više nijednom mašio za novčanik. Naravno, nije svih pet šutirao tako. Bio bi glupo. Ali je samo jedan bio dovoljan da sruši moral njegovog konkurenta.
Kod Arhimeda zaronjeno telo istiskuje određenu količinu tečnosti. Kod "Panjenke", svaki pogodak izaziva potpuni gubitak energije kod protivnika. Šah-mat. Kraj.
Pokušao je na jednoj prijateljskoj, pa na jednoj zvaničnoj. Nije bilo greške.
Siroti Majer. Nije znao. Nije mu bilo ni na kraj pameti. Ležao je i gledao. Svaki pokušaj da nešto preduzme bio bi uzaludan.
Tu je, na dohvat ruke, a opet neuhvatljiva. Rotira oko svoje ose, putuje… Ide tamo gde joj je suđeno. Agonija traje manje od dve sekunde, deluje kao da su dva veka.
U mreži je. Gotovo. Čehoslovačka je šampion Evrope!
Panjenka trči počasni krug. Sam je. Niko ne obraća pažnju na brku iz Praga. Svima je pogled i dalje uperen ka golu. Uzvišenim prizorima svojstveno je da obuzmu duše svih prisutnih. Za hipnotisanu masu na Zvezdinom stadionu ta lopta je još bila u letu...
Beograd, 11. maj 1988. Nedaleko od "Panjenkinog" porodilišta. Stadion Partizana.
U finalu Kupa Jugoslavije, Borac vodi protiv Crvene zvezde golom Senada Lupića od 60. minuta. Da li je na pomolu senzacija?
Sudija Zuber u finišu utakmice naseda na sraman pad Gorana Milojevića u šesnaestercu i pokazuje na penal. Za razliku od Majera, golman Karalić je imao pristup informacijama. Setio se da je Piksi Stojković nekoliko dana ranije, pribegao "Panjenki" u Prvenstvu.
Nije imao šta da izgubi. Blagi trzaj u stranu, tek da zbuni izvođača. Ostanak u mestu, kao ukopan. I eto je… Pravo u naručju.
Mnogo godina kasnije, Peta zvezdina zvezda tvrdiće da nije namerno promašio i da bi Zvezda izgubila i da je pogodio. Nije ni svestan koliko je u zabludi.
"Panjenka" je smrtonosna. Protivotrov ne postoji. Nema revolucionarne formule za nadoknadu uništene energije. A mnogi su je tražili.
Najpre Holanđani 2000. Posle torpedovanja Jugoslavije u Roterdamu, bili su na dva koraka od cilja. Još samo Italija, finale i… Slava! Prvaci Evrope na domaćem Nisu strahovali ni pred lutriju u polufinalu. Zašto bi se plašili, kada imaju gromadu
- "Franće moj, mene je strah", poverio se Di Bjađo Totiju uoči serije penala.
- "Kome kažeš! Pogledaj koliki je onaj Van Der Sar, majko moja", odgovorio je "Princ Rima". "Ali ništa ne brini Đi, stari moj druže. Daću mu gol ‘kašikom’!".
- "Čime? Kašikom?".
- "Da, ‘er cucchiaio’!".
Čak je upotrebio i pogrešan član. Toti nikada nije posedovao dar za gramatiku, ali ga je nadoknadio fudbalskim genijem.
- "Ti si lud! Uozbilji se. Ovo je polufinale Evropskog prvenstva", prišao je mudri Paolo Maldini i pokušao da urazumi maštovitog druga.
- "Da, znam. Zato i hoću", odgovorio je Toti.
Stavio je na kreč i uhvatio zalet. Nije se dvoumio nijednog trenutka. Nikada ne sumnjajte u ideju umetnika, jer je ona stimulisana čulima.
Nije to bio šut. Više je pomilovao loptu. Kao kada ćerkici Šanel sklanja šiške sa čela. I ona se zarotirala… I putovala je… Dugo. Edvin je sedeo i posmatrao. Kao i svako remek delo, nije mu bilo dozvoljeno da ga dodirne rukom. Uništio bi formu. Platio bi štetu. Milionsku.
Osam godina kasnije, izložba se seli u Kijev. U reprodukciji čuvenog originala uživa Džo Hart. Blago njemu, izbliza. Red je na virtuoza iz Breše. "Kašiku" izvode samo odabrani, jer ni Pikasa ne kopira svako.
Pirlo je razmišljao. Odluku je doneo u poslednjem trenutku. Mora da bude "Panjenka". I ušla je. Serija je bila tek na polovini. Ali, svi su znali epilog. Čak i Bilo je kasnije mnogo varijacija na temu. Blede kopije.
Zidanova u Berlinu nije bila perfektna jer je okrznula prečku. Možda zato i nije slomila duh Italijana.
Pogađali su Di Kanio, Mutu, Riberi, Helder Poštiga… Ikardi, nedavno u Napulju. Miloš Adamović jesenas u Jagodini. Svi su imali petlju. I zaslužili naklon.
- "Svako ko pokuša ‘kavadinju’, ili je lud ili je genije", reči su velikog Pelea.
Najskuplju "Panjenku", izveo je ‘O Mago’ Majkusel. Njegov promašaj protiv Sportinga u kvalifikacijama za Ligu šampiona koštao je Udineze 15 miliona evra.
- "O Mago… E io pago!" (On je mađioničar, a ja plaćam) - otelo se gazdi Pocu posle odbrane Beta, a Brazilac je mirne duše izjavio da se ne kaje i da će pokušavati i dalje.
Tako je to sa ‘Panjenkom’. Ili ‘Kavadinjom’. Ili ‘Kašikom’. To je porok. Ko jejednom proba, uvek joj se vraća.
Ona je skok s padobranom. Bandži džamp.
Sportsko penjanje. Adrenalin. Hazard.
Čudovišna opijenost osećanja.
Imaju dve strane medalje. Slavu i podsmeh.
Kod nas i treću. Pištolj u čelo!
Pošto već nemamo izraz, nazovimo je "Udovičićka". Lepše zvuči nego "Pikseta".
