Atina. 18. maj 1994. godine. Hotel Nacional, u centru grada. Negde oko ponoći. Igrači Milana slave veličanstvenu pobedu protiv Krojfove Barse. Svi u ekstazi. Za stolom u separeu, trener Kapelo sedi u društvu Ivice Osima. Pored njih pehar Kupa šampiona. Pijuckaju vino i premotavaju film sa spektakularnog finala u kojem su Španci pregaženi i poniženi.

"Da si imao više sluha za Deju, bio bi i prošle godine šampion Evrope", pecnuo je Italijana bivši jugoslovenski selektor, u tom trenutku šef struke u grčkom Panatinaikosu.

"Dragi Ivice, da si ti imao više sluha devedesete, bio bi svetski prvak", odgovorio je Kapelo.

Muk. Surova istina. Dejo ili Piksi? Večita dilema. Slična mnogim iz fudbalske istorije. Pele ili Maradona? Krojfova ili Van Bastenova Holandija? Ajaks početkom sedamdesetih ili Milan krajem osamdesetih? Nemačka Kajzera Franca ili ona Lotara Mateusa? Zagalov ili Skolarijev Brazil? I konačno, Ronaldo ili Mesi? Za svaku od dilema, ne postoji precizno rešenje. Još nije izmišljena merna jedinica za fudbalsku genijalnost. Sve je stvar ukusa i slobodnog uverenja. Fudbalski hedonizam na milion načina. Za svaki argument u korist jednog, spremna su dva na strani drugog.



Rebus. Zagonetka. Lavirint iz koga nijedan put ne vodi ka željenom izlazu. Nerazrešiva misterija. Za sva vremena. Baš zbog toga jedinstveno inspirativna. Svaki pokušaj obrazlaganja izbora jedne od ponuđenih opcija, osuđen je u startu na krah. Potez hazardera. Igranje vatrom. Izazov prepun adrenalina. Pa zašto ne pokušati. Znate li šta je jedino lepše od perfomansa uživo tih umetnika u kopačkama? Pisanje o njihovim remek delima.

Zato kažem - PIKSI!

Smelo i odvažno. U centar. Zamerite, osudite, streljajte. Pravo na stav mi ne oduzimajte. Genije. Takvi se rađaju jednom u veku. Predodređen. Sa darom od Boga, programiran za vedetu. Deji, kapa dole! I dva KEŠ-a. I autorsko pravo na nadimak. Plus, početak teksta. Piksiju? Mesto među besmrtnima. Zavoleo sam fudbal zbog njegovih bravura. Naučio termine volej, dribling, kontrola lopte, pregled igre, suvi list, štikla, felš, prijem, lob, panjenka. Shvatio značaj desetke na leđima. Osetio groznicu poslednjeg dana prelaznog roka. Opredelio se za novinarstvo. Oboleo od fudbala.

Na svečanosti povodom proglašenja za Petu zvezdinu zvezdu, pitali su Džaju za komentar o nasledniku:

"Ja nisam gledao Zlatka Čajkovskog, a Šekija sam zakačio tek na zalasku karijere. A svi mi kažu da su bili velemajstori. Piksija sam gledao uživo i mogu da kažem da je u toj kategoriji. Lako je dati gol Prištini na 3:0. On rešava kada je teško. Protiv najjačih. A to mogu samo veliki. U tome je Piksijeva izuzetnost".



Sad, još smelije - najbolji svih vremena. Za mene koji nisam gledao Džaju. Još manje Bobeka i Šekija. Njega jesam.

Čak i igrao sa njim. Kakvo ludilo!

Diseldorf, 2004. Evropsko prvenstvo za mlade. On u ulozi predsednika FSCG pojačao selekciju novinara u revijalnom meču protiv Pižonovog stručnog štaba. Nama koji pišemo o fudbalu jer nismo umeli da ga igramo, stvorio je deset zicera. Jer, fudbaleri se dele u tri kategorije. Oni koji vide rupu tamo gde je i ti vidiš sa tribina. I ako odigraju, kažeš im: "Bravo". Oni koji primete rupu tamo gde tebi nije ni na kraj pameti. I ako im prođe, kažeš I oni koji izmisle rupu tamo gde je uopšte nema. I kod njih ne postoji "ako".

Vrhunski asovi. To je bio Piksi. Pobedismo na penale. Poraz nije ni bio opcija. To je prosto magija. Sa njim na terenu, delujete nepobedivo. Kakva je to harizma! Neutoljiva žeđ za slavom. Čak i kad ne postoji ulog. Kad se igra za dušu. Takav je ceo život. Sećam se kako je moji drugovi i kolege Đorđe Pajić i Peđa Vujić skakutali posle meča i ponavljali kao u transu:

"Ljudi, igrali smo sa Piksijem u timu".

San. Rezultat nas nije ni zanimao. Zašto bi, kad se znalo ko pobeđuje. Tada sam shvatio bes starešina prištinske kasarne Maršal Tito u kojoj je služio vojsku. Svi su hteli sa njim u ekipu. Shvatam i strpljenje drugara sa Pasi poljane koji su prekidali ševu na 15 minuta zbog crtaća "Piksi i Diksi".

Poseduje zaraznu strast za uspehom. Oslobađa energiju koja vas prosto vuče ka Bio sam svedok još jednog čuda u njegovoj režiji. Takođe revijalna utakmica. U Makišu. Selekcija Fudbalskog saveza protiv ekipe Žandarmerije. On lažnjakom zalama golmana i čuje se jezivi krik. Taj zvuk mi i sada odzvanja u glavi. Čoveku je pukla kost!? Otvoreni prelom. Svi na terenu iskolačili oči i ne veruju. Slušali smo urbane legende o virtuozima koji su lomili kičme protivniku. Ali ne bukvalno, pobogu! Ljudi moji, pa on je i metafore pretvarao u činjenice. I to, pod stare dane.

Rođen da bude lider. Stvoren za rekorde. Posle tri treninga registrovan za petliće Radničkog. Tri godine kasnije(!?) pozvan u A reprezentaciju. Imao je 425 prvoligaških minuta u nogama, kada ga je Toza Veselinović odveo na pripreme u Titograd, pred meč sa Velsom.

Nije mu pružio šansu, ali jeste novinarima naslov: ZVEZDA JE ROĐENA!



Ključna godina - ’83. Potpisuje prvi profesionalni ugovor sa Nišlijama i ulazi u istoriju kao član četiri reprezentativne selekcije u jednoj sezoni. Sa omladincima tuče Turke sa 2:1, sa mladima Norvežane 6:2, sa olimpijcima Nemačku 3:2 i debituje za A tim protiv Francuske, 0:0. Poraz? Nije opcija.

Pred Evropsko u Francuskoj, Veselinović moli Biću Mladinića da mu bude stručni savetnik, a ovaj ima samo jedan uslov: "Bez Piksija ne idem nigde".

Predvodi Plave do olimpijske bronze u Los Anđelesu i iste godine odlazi na odsluženje vojnog roka. Bobek tvrdi da će mali postati najbolji svih vremena i ubeđuje Gojka Zeca da ga dovede u Partizan.

10. jul ’86. Poslednji dan prelaznog roka. Navijači Zvezde očajnički traže melem zbog rane koju im je zadao Milko Đurovski. Šuška se, ali ništa zvanično. Minuti lete, bliži se ponoć.

Ludnica ispred FSB.

Niko nema pojma da se ključni razgovor vodi daleko od Deligradske. U restoranu "Stari hrast" na pola puta Beograd - Niš. Inženjer Milan Stokić ubeđuje čelnike Radničkog da je Piksiju suđena Zvezda. Stavlja paraf oko 23.50. Otac Dobrivoje sav u suzama. Njegov sin dobija 125.000 maraka i stan od 86 kvadrata. Radnički dobija Milana Ivanovića, Mazu Vasilijevića i Dragana Punišića.



A Zvezda? Biser iz školjke. Sve posle toga, pripada istoriji. Period adaptacije, ljubomora saigrača ("nije za tebe preferans, do juče si pasao travu na Pasi poljani"), Vasovićeva podrška ("ovaj mali zaslužuje godinu dana fore, posle toga Niš nije daleko"), prva titula, bravure, piruete, simultanke. Boško Đurovski ide u vojsku, traži se novi kapiten. Mrkela se nameće kao logično rešenje. Dugo je tu. Vole ga navijači. Vasović organizuje tajno glasanje. Igrači kažu - PIKSI.

Posle samo godinu dana? Opušteno. U pionirima Radničkog postao je kapiten posle četiri treninga. U omladincima Jugoslavije posle prve utakmice. Protiv Austrije kada je namestio četiri gola! Traka koju je tada dobio od čika Ćeleta Vilotića deo je porodičnog muzeja.

Desetka! Srasli su jedno za drugo. Piksi bez banke kao Ikar bez krila. Samson bez kose. Zamislite Krojfa bez četrnaestice. Pokušao je Branko Stanković da odigra ulogu Dalile. Kapitensku traku je vratio Đurovskom, Piksijevu sliku u dresu Tima sveta izbacio iz svoje kancelarije i oduzeo mu magični broj.

"Tu sliku nisu okačili zbog mene, nego zato što predstavlja čast za ceo klub", odbrusio je Stojković čuvenom Ambasadoru i odbio da igra sa "sedmicom" na leđima.



Epilog poražavajuć. Zvezda je završila jesen na desetom mestu sa 13 od moguća 34 boda. Prvi put u istoriji kluba, smenjen je trener na polusezoni. Sa Šekularcem je Samson ponovo dobio kosu i počela je seča Filistejaca. Padali su rivali, ali i rekordi.

Posle samo tri godine na Marakani, epitet Pete zvezdine zvezde. 6. maj ’89. Legende imaju reč:

"U njegovom pokretu nema šlajfovanja. Kreće kao raketa. Nezadrživo" - Šeki.

"Piksi voli fudbal strasno i fanatično. I zato mora da uspe" - Pižon.

"Samo da popravi ponašanje i odnos prema sudijama" - Rajko.



Džaju ste čuli. Pižon je pogodio u centar. Piksi obožava posao kojim se bavi. Spavao je u prvim kopačkama koje je iskukao od roditelja. Žutu oluvku kojom je potpisao prvi profesionalni ugovor sa Radničkim čuva pored one kapitenske trake.

"Na Zvezdine treninge dolazim prvi, a odlazim posle nekih juniora koji tek treba da se dokažu. Oni već sada otaljavaju posao, a hoće da budu veliki igrači. Ja sam najsrećniji čovek na svetu kada istrčim na teren i čujem huk publike. Ne bih to menjao ni za šta na svetu".

Ni Rajko nije pogrešio. Umeo je da plane, drekne, poludi. Udari pesnicom o vrata svlačionice. Ali, Piksijev bunt je bio odgovor na batine. Našao se na stubu srama posle utakmice u Atini jer se nepristojno poneo prema Karelisu. A štoper Panatinaikosa ga tukao 90 minuta. Posle vanserisjkih poteza i golova u obe utakmice protiv Sakijevog Milana, javio se čak i ’Dalila’ Stanković:

"Piksi je blagodet za svakog trenera koji ga ima u ekipi".



O perlama protiv Španije, ispisane su bajke. Svet je kao zanesen, buljio od Dijega Armanda, a bljesnuo je balkanski Maradona. Martin Vaskez i Zubizareta još vuku traume iz Verone.

Videopiksi protiv španije

Kao što se i prečka u Firenci trese i dan danas. Bilo mu je suđeno da promaši. Ušao je i na taj način u galeriju slavnih. U isti koš sa Platinijem, Zikom, Robertom Bađom, Mijatovićem, Barezijem, Maradonom.

Prokleta povreda. Gora neman od beogradske magle protiv Milana. Strašnija od penala protiv Argentine i ’panjenke’ protiv Borca. Okrutnija od Gurbana Gurbanova u Bakuu i Kevina Gameira u Strazburu. Ona ga je zaustavila u pohodu ka vrhu. Bio je zreo za crveni tepih. Spreman za smoking. Oštrio se za glamur i verovao da će je uskoro osvojiti. Zlatnu loptu! Sveti gral svetskog fudbala. Mateusu je pripala devedesete. On je bio sledeći. Nije ga slučajno Teri Venejbls uveo umesto Platinija na Vembliju. Kakav debi za Tim sveta!

"Stojković je u 24. godini duplo bolji igrač od Platinija u tom uzrastu", otelo se legendarnom treneru Ajaksa Štefanu Kovaču posle meča u Londonu.

Videopiksi driblinzi

Vratio se. Dogurao do Barija. Opet sudbina. Protiv svojih za ulazak u anale. Hvala Rajmonu Gutalsu što ga nije stavio u jedanaest. Hvala njemu što nije tukao penal.

"Idi ti sada, pa ga šutiraj", rekao je Piksi belgijskom treneru.

Dok je Dika dizao pehar, nije tugovao. Znao je da bar delić njegove harizme lebdi nad šampionskim slavljem. U Japanu ga smatraju božanstvom. Nagoja se klanja fudbalskom heroju. Vreme se računa pre i posle Piksija. Sreo sam ga u Osaki, pred prijateljsku utakmicu naše reprezentacije. Nervirao se što Antić neće da sedi na klupi.

"Japanci su ponosan narod. Za njih je to uvreda. Ne znam kako da im objasnim". 

Nije ni morao. Za njih je bilo važno da je On tu. Kakve veze ima ko sedi na klupi Srbije. Ma koga uopšte zanima utakmica. Starost ne uzima maha nad genijima ideala. Za Dantea je stariti značilo rasti. Umetnici ne zaboravljaju. Magija traje večno. Zato je i sa klupe vadio zečeve iz šešira. Setite se voleja u cokulama koji je obišao planetu.

Videopiksi gol u japanu

"Ne demonstriram vežbe na treninzima, jer nabijam komplekse igračima. Gledaju me kao u bunilu i posle toga su ubijeni u pojam", poverio mi se u emisiji, posle šampionske sezone sa Nagojom.

Bez lažne skromnosti. Takav je. Za razliku od mnogih, ima čime da se hvali. Dragan Stojković Piksi.

Poslednja autentična desetka svetskog fubala. Genije starog kova.

Dobitnik Carskog odlikovanja za izuzetan doprinos u uspostavljanju i unapređenju prijateljskih odnosa sa Japanom. Privilegija odabranih. Priznanje i za Srbiju. Iako je on daleko odavde. Pisao je istoriju Zvezde, da bi doživeo brutalno proterivanje sa svoje Marakane. Jednom davno, našao se takođe na meti navijača. Potpisao je predugovor sa Marsejom u jeku borbe za titulu sa zagrebačkim Dinamom. Optužili su ga za pohlepu i proglasili izdajnikom:

"Boli kada te vređaju tvoji navijači. Oni ne znaju da sam visio na severu kao klinac i tukao se zbog zastava i šalova. Sve navijačke pesme znam napamet. Nikada ne bih izdao Zvezdu. I da sam uzeo pare, ujedao bih za nju do kraja".

I ujedao je. Do titule. I duple krune. Zadužio je srpski fudbal, a ne sme da kroči u Srbiju. Živi u Parizu, jer Beograd ne priznaje legende. Nepoželjan u svojoj zemlji, sa Carskim odlikovanjem u dalekom svetu.

Car!

Japanci znaju zašto!

Atina. 18. maj 1994. godine. Hotel Nacional, u centru grada. Negde oko ponoći. Igrači Milana slave veličanstvenu pobedu protiv Krojfove Barse. Svi u ekstazi. Za stolom u separeu, trener Kapelo sedi u društvu Ivice Osima. Pored njih pehar Kupa šampiona. Pijuckaju vino i premotavaju film sa spektakularnog finala u kojem su Španci pregaženi i poniženi.

"Da si imao više sluha za Deju, bio bi i prošle godine šampion Evrope", pecnuo je Italijana bivši jugoslovenski selektor, u tom trenutku šef struke u grčkom Panatinaikosu.

"Dragi Ivice, da si ti imao više sluha devedesete, bio bi svetski prvak", odgovorio je Kapelo.

Muk. Surova istina. Dejo ili Piksi? Večita dilema. Slična mnogim iz fudbalske istorije. Pele ili Maradona? Krojfova ili Van Bastenova Holandija? Ajaks početkom sedamdesetih ili Milan krajem osamdesetih? Nemačka Kajzera Franca ili ona Lotara Mateusa? Zagalov ili Skolarijev Brazil? I konačno, Ronaldo ili Mesi? Za svaku od dilema, ne postoji precizno rešenje. Još nije izmišljena merna jedinica za fudbalsku genijalnost. Sve je stvar ukusa i slobodnog uverenja. Fudbalski hedonizam na milion načina. Za svaki argument u korist jednog, spremna su dva na strani drugog.



Rebus. Zagonetka. Lavirint iz koga nijedan put ne vodi ka željenom izlazu. Nerazrešiva misterija. Za sva vremena. Baš zbog toga jedinstveno inspirativna. Svaki pokušaj obrazlaganja izbora jedne od ponuđenih opcija, osuđen je u startu na krah. Potez hazardera. Igranje vatrom. Izazov prepun adrenalina. Pa zašto ne pokušati. Znate li šta je jedino lepše od perfomansa uživo tih umetnika u kopačkama? Pisanje o njihovim remek delima.

Zato kažem - PIKSI!

Smelo i odvažno. U centar. Zamerite, osudite, streljajte. Pravo na stav mi ne oduzimajte. Genije. Takvi se rađaju jednom u veku. Predodređen. Sa darom od Boga, programiran za vedetu. Deji, kapa dole! I dva KEŠ-a. I autorsko pravo na nadimak. Plus, početak teksta. Piksiju? Mesto među besmrtnima. Zavoleo sam fudbal zbog njegovih bravura. Naučio termine volej, dribling, kontrola lopte, pregled igre, suvi list, štikla, felš, prijem, lob, panjenka. Shvatio značaj desetke na leđima. Osetio groznicu poslednjeg dana prelaznog roka. Opredelio se za novinarstvo. Oboleo od fudbala.

Na svečanosti povodom proglašenja za Petu zvezdinu zvezdu, pitali su Džaju za komentar o nasledniku:

"Ja nisam gledao Zlatka Čajkovskog, a Šekija sam zakačio tek na zalasku karijere. A svi mi kažu da su bili velemajstori. Piksija sam gledao uživo i mogu da kažem da je u toj kategoriji. Lako je dati gol Prištini na 3:0. On rešava kada je teško. Protiv najjačih. A to mogu samo veliki. U tome je Piksijeva izuzetnost".



Sad, još smelije - najbolji svih vremena. Za mene koji nisam gledao Džaju. Još manje Bobeka i Šekija. Njega jesam.

Čak i igrao sa njim. Kakvo ludilo!

Diseldorf, 2004. Evropsko prvenstvo za mlade. On u ulozi predsednika FSCG pojačao selekciju novinara u revijalnom meču protiv Pižonovog stručnog štaba. Nama koji pišemo o fudbalu jer nismo umeli da ga igramo, stvorio je deset zicera. Jer, fudbaleri se dele u tri kategorije. Oni koji vide rupu tamo gde je i ti vidiš sa tribina. I ako odigraju, kažeš im: "Bravo". Oni koji primete rupu tamo gde tebi nije ni na kraj pameti. I ako im prođe, kažeš I oni koji izmisle rupu tamo gde je uopšte nema. I kod njih ne postoji "ako".

Vrhunski asovi. To je bio Piksi. Pobedismo na penale. Poraz nije ni bio opcija. To je prosto magija. Sa njim na terenu, delujete nepobedivo. Kakva je to harizma! Neutoljiva žeđ za slavom. Čak i kad ne postoji ulog. Kad se igra za dušu. Takav je ceo život. Sećam se kako je moji drugovi i kolege Đorđe Pajić i Peđa Vujić skakutali posle meča i ponavljali kao u transu:

"Ljudi, igrali smo sa Piksijem u timu".

San. Rezultat nas nije ni zanimao. Zašto bi, kad se znalo ko pobeđuje. Tada sam shvatio bes starešina prištinske kasarne Maršal Tito u kojoj je služio vojsku. Svi su hteli sa njim u ekipu. Shvatam i strpljenje drugara sa Pasi poljane koji su prekidali ševu na 15 minuta zbog crtaća "Piksi i Diksi".

Poseduje zaraznu strast za uspehom. Oslobađa energiju koja vas prosto vuče ka Bio sam svedok još jednog čuda u njegovoj režiji. Takođe revijalna utakmica. U Makišu. Selekcija Fudbalskog saveza protiv ekipe Žandarmerije. On lažnjakom zalama golmana i čuje se jezivi krik. Taj zvuk mi i sada odzvanja u glavi. Čoveku je pukla kost!? Otvoreni prelom. Svi na terenu iskolačili oči i ne veruju. Slušali smo urbane legende o virtuozima koji su lomili kičme protivniku. Ali ne bukvalno, pobogu! Ljudi moji, pa on je i metafore pretvarao u činjenice. I to, pod stare dane.

Rođen da bude lider. Stvoren za rekorde. Posle tri treninga registrovan za petliće Radničkog. Tri godine kasnije(!?) pozvan u A reprezentaciju. Imao je 425 prvoligaških minuta u nogama, kada ga je Toza Veselinović odveo na pripreme u Titograd, pred meč sa Velsom.

Nije mu pružio šansu, ali jeste novinarima naslov: ZVEZDA JE ROĐENA!



Ključna godina - ’83. Potpisuje prvi profesionalni ugovor sa Nišlijama i ulazi u istoriju kao član četiri reprezentativne selekcije u jednoj sezoni. Sa omladincima tuče Turke sa 2:1, sa mladima Norvežane 6:2, sa olimpijcima Nemačku 3:2 i debituje za A tim protiv Francuske, 0:0. Poraz? Nije opcija.

Pred Evropsko u Francuskoj, Veselinović moli Biću Mladinića da mu bude stručni savetnik, a ovaj ima samo jedan uslov: "Bez Piksija ne idem nigde".

Predvodi Plave do olimpijske bronze u Los Anđelesu i iste godine odlazi na odsluženje vojnog roka. Bobek tvrdi da će mali postati najbolji svih vremena i ubeđuje Gojka Zeca da ga dovede u Partizan.

10. jul ’86. Poslednji dan prelaznog roka. Navijači Zvezde očajnički traže melem zbog rane koju im je zadao Milko Đurovski. Šuška se, ali ništa zvanično. Minuti lete, bliži se ponoć.

Ludnica ispred FSB.

Niko nema pojma da se ključni razgovor vodi daleko od Deligradske. U restoranu "Stari hrast" na pola puta Beograd - Niš. Inženjer Milan Stokić ubeđuje čelnike Radničkog da je Piksiju suđena Zvezda. Stavlja paraf oko 23.50. Otac Dobrivoje sav u suzama. Njegov sin dobija 125.000 maraka i stan od 86 kvadrata. Radnički dobija Milana Ivanovića, Mazu Vasilijevića i Dragana Punišića.



A Zvezda? Biser iz školjke. Sve posle toga, pripada istoriji. Period adaptacije, ljubomora saigrača ("nije za tebe preferans, do juče si pasao travu na Pasi poljani"), Vasovićeva podrška ("ovaj mali zaslužuje godinu dana fore, posle toga Niš nije daleko"), prva titula, bravure, piruete, simultanke. Boško Đurovski ide u vojsku, traži se novi kapiten. Mrkela se nameće kao logično rešenje. Dugo je tu. Vole ga navijači. Vasović organizuje tajno glasanje. Igrači kažu - PIKSI.

Posle samo godinu dana? Opušteno. U pionirima Radničkog postao je kapiten posle četiri treninga. U omladincima Jugoslavije posle prve utakmice. Protiv Austrije kada je namestio četiri gola! Traka koju je tada dobio od čika Ćeleta Vilotića deo je porodičnog muzeja.

Desetka! Srasli su jedno za drugo. Piksi bez banke kao Ikar bez krila. Samson bez kose. Zamislite Krojfa bez četrnaestice. Pokušao je Branko Stanković da odigra ulogu Dalile. Kapitensku traku je vratio Đurovskom, Piksijevu sliku u dresu Tima sveta izbacio iz svoje kancelarije i oduzeo mu magični broj.

"Tu sliku nisu okačili zbog mene, nego zato što predstavlja čast za ceo klub", odbrusio je Stojković čuvenom Ambasadoru i odbio da igra sa "sedmicom" na leđima.



Epilog poražavajuć. Zvezda je završila jesen na desetom mestu sa 13 od moguća 34 boda. Prvi put u istoriji kluba, smenjen je trener na polusezoni. Sa Šekularcem je Samson ponovo dobio kosu i počela je seča Filistejaca. Padali su rivali, ali i rekordi.

Posle samo tri godine na Marakani, epitet Pete zvezdine zvezde. 6. maj ’89. Legende imaju reč:

"U njegovom pokretu nema šlajfovanja. Kreće kao raketa. Nezadrživo" - Šeki.

"Piksi voli fudbal strasno i fanatično. I zato mora da uspe" - Pižon.

"Samo da popravi ponašanje i odnos prema sudijama" - Rajko.



Džaju ste čuli. Pižon je pogodio u centar. Piksi obožava posao kojim se bavi. Spavao je u prvim kopačkama koje je iskukao od roditelja. Žutu oluvku kojom je potpisao prvi profesionalni ugovor sa Radničkim čuva pored one kapitenske trake.

"Na Zvezdine treninge dolazim prvi, a odlazim posle nekih juniora koji tek treba da se dokažu. Oni već sada otaljavaju posao, a hoće da budu veliki igrači. Ja sam najsrećniji čovek na svetu kada istrčim na teren i čujem huk publike. Ne bih to menjao ni za šta na svetu".

Ni Rajko nije pogrešio. Umeo je da plane, drekne, poludi. Udari pesnicom o vrata svlačionice. Ali, Piksijev bunt je bio odgovor na batine. Našao se na stubu srama posle utakmice u Atini jer se nepristojno poneo prema Karelisu. A štoper Panatinaikosa ga tukao 90 minuta. Posle vanserisjkih poteza i golova u obe utakmice protiv Sakijevog Milana, javio se čak i ’Dalila’ Stanković:

"Piksi je blagodet za svakog trenera koji ga ima u ekipi".



O perlama protiv Španije, ispisane su bajke. Svet je kao zanesen, buljio od Dijega Armanda, a bljesnuo je balkanski Maradona. Martin Vaskez i Zubizareta još vuku traume iz Verone.

Videopiksi protiv španije

Kao što se i prečka u Firenci trese i dan danas. Bilo mu je suđeno da promaši. Ušao je i na taj način u galeriju slavnih. U isti koš sa Platinijem, Zikom, Robertom Bađom, Mijatovićem, Barezijem, Maradonom.

Prokleta povreda. Gora neman od beogradske magle protiv Milana. Strašnija od penala protiv Argentine i ’panjenke’ protiv Borca. Okrutnija od Gurbana Gurbanova u Bakuu i Kevina Gameira u Strazburu. Ona ga je zaustavila u pohodu ka vrhu. Bio je zreo za crveni tepih. Spreman za smoking. Oštrio se za glamur i verovao da će je uskoro osvojiti. Zlatnu loptu! Sveti gral svetskog fudbala. Mateusu je pripala devedesete. On je bio sledeći. Nije ga slučajno Teri Venejbls uveo umesto Platinija na Vembliju. Kakav debi za Tim sveta!

"Stojković je u 24. godini duplo bolji igrač od Platinija u tom uzrastu", otelo se legendarnom treneru Ajaksa Štefanu Kovaču posle meča u Londonu.

Videopiksi driblinzi

Vratio se. Dogurao do Barija. Opet sudbina. Protiv svojih za ulazak u anale. Hvala Rajmonu Gutalsu što ga nije stavio u jedanaest. Hvala njemu što nije tukao penal.

"Idi ti sada, pa ga šutiraj", rekao je Piksi belgijskom treneru.

Dok je Dika dizao pehar, nije tugovao. Znao je da bar delić njegove harizme lebdi nad šampionskim slavljem. U Japanu ga smatraju božanstvom. Nagoja se klanja fudbalskom heroju. Vreme se računa pre i posle Piksija. Sreo sam ga u Osaki, pred prijateljsku utakmicu naše reprezentacije. Nervirao se što Antić neće da sedi na klupi.

"Japanci su ponosan narod. Za njih je to uvreda. Ne znam kako da im objasnim". 

Nije ni morao. Za njih je bilo važno da je On tu. Kakve veze ima ko sedi na klupi Srbije. Ma koga uopšte zanima utakmica. Starost ne uzima maha nad genijima ideala. Za Dantea je stariti značilo rasti. Umetnici ne zaboravljaju. Magija traje večno. Zato je i sa klupe vadio zečeve iz šešira. Setite se voleja u cokulama koji je obišao planetu.

Videopiksi gol u japanu

"Ne demonstriram vežbe na treninzima, jer nabijam komplekse igračima. Gledaju me kao u bunilu i posle toga su ubijeni u pojam", poverio mi se u emisiji, posle šampionske sezone sa Nagojom.

Bez lažne skromnosti. Takav je. Za razliku od mnogih, ima čime da se hvali. Dragan Stojković Piksi.

Poslednja autentična desetka svetskog fubala. Genije starog kova.

Dobitnik Carskog odlikovanja za izuzetan doprinos u uspostavljanju i unapređenju prijateljskih odnosa sa Japanom. Privilegija odabranih. Priznanje i za Srbiju. Iako je on daleko odavde. Pisao je istoriju Zvezde, da bi doživeo brutalno proterivanje sa svoje Marakane. Jednom davno, našao se takođe na meti navijača. Potpisao je predugovor sa Marsejom u jeku borbe za titulu sa zagrebačkim Dinamom. Optužili su ga za pohlepu i proglasili izdajnikom:

"Boli kada te vređaju tvoji navijači. Oni ne znaju da sam visio na severu kao klinac i tukao se zbog zastava i šalova. Sve navijačke pesme znam napamet. Nikada ne bih izdao Zvezdu. I da sam uzeo pare, ujedao bih za nju do kraja".

I ujedao je. Do titule. I duple krune. Zadužio je srpski fudbal, a ne sme da kroči u Srbiju. Živi u Parizu, jer Beograd ne priznaje legende. Nepoželjan u svojoj zemlji, sa Carskim odlikovanjem u dalekom svetu.

Car!

Japanci znaju zašto!

Atina. 18. maj 1994. godine. Hotel Nacional, u centru grada. Negde oko ponoći. Igrači Milana slave veličanstvenu pobedu protiv Krojfove Barse. Svi u ekstazi. Za stolom u separeu, trener Kapelo sedi u društvu Ivice Osima. Pored njih pehar Kupa šampiona. Pijuckaju vino i premotavaju film sa spektakularnog finala u kojem su Španci pregaženi i poniženi.

"Da si imao više sluha za Deju, bio bi i prošle godine šampion Evrope", pecnuo je Italijana bivši jugoslovenski selektor, u tom trenutku šef struke u grčkom Panatinaikosu.

"Dragi Ivice, da si ti imao više sluha devedesete, bio bi svetski prvak", odgovorio je Kapelo.

Muk. Surova istina. Dejo ili Piksi? Večita dilema. Slična mnogim iz fudbalske istorije. Pele ili Maradona? Krojfova ili Van Bastenova Holandija? Ajaks početkom sedamdesetih ili Milan krajem osamdesetih? Nemačka Kajzera Franca ili ona Lotara Mateusa? Zagalov ili Skolarijev Brazil? I konačno, Ronaldo ili Mesi? Za svaku od dilema, ne postoji precizno rešenje. Još nije izmišljena merna jedinica za fudbalsku genijalnost. Sve je stvar ukusa i slobodnog uverenja. Fudbalski hedonizam na milion načina. Za svaki argument u korist jednog, spremna su dva na strani drugog.



Rebus. Zagonetka. Lavirint iz koga nijedan put ne vodi ka željenom izlazu. Nerazrešiva misterija. Za sva vremena. Baš zbog toga jedinstveno inspirativna. Svaki pokušaj obrazlaganja izbora jedne od ponuđenih opcija, osuđen je u startu na krah. Potez hazardera. Igranje vatrom. Izazov prepun adrenalina. Pa zašto ne pokušati. Znate li šta je jedino lepše od perfomansa uživo tih umetnika u kopačkama? Pisanje o njihovim remek delima.

Zato kažem - PIKSI!

Smelo i odvažno. U centar. Zamerite, osudite, streljajte. Pravo na stav mi ne oduzimajte. Genije. Takvi se rađaju jednom u veku. Predodređen. Sa darom od Boga, programiran za vedetu. Deji, kapa dole! I dva KEŠ-a. I autorsko pravo na nadimak. Plus, početak teksta. Piksiju? Mesto među besmrtnima. Zavoleo sam fudbal zbog njegovih bravura. Naučio termine volej, dribling, kontrola lopte, pregled igre, suvi list, štikla, felš, prijem, lob, panjenka. Shvatio značaj desetke na leđima. Osetio groznicu poslednjeg dana prelaznog roka. Opredelio se za novinarstvo. Oboleo od fudbala.

Na svečanosti povodom proglašenja za Petu zvezdinu zvezdu, pitali su Džaju za komentar o nasledniku:

"Ja nisam gledao Zlatka Čajkovskog, a Šekija sam zakačio tek na zalasku karijere. A svi mi kažu da su bili velemajstori. Piksija sam gledao uživo i mogu da kažem da je u toj kategoriji. Lako je dati gol Prištini na 3:0. On rešava kada je teško. Protiv najjačih. A to mogu samo veliki. U tome je Piksijeva izuzetnost".



Sad, još smelije - najbolji svih vremena. Za mene koji nisam gledao Džaju. Još manje Bobeka i Šekija. Njega jesam.

Čak i igrao sa njim. Kakvo ludilo!

Diseldorf, 2004. Evropsko prvenstvo za mlade. On u ulozi predsednika FSCG pojačao selekciju novinara u revijalnom meču protiv Pižonovog stručnog štaba. Nama koji pišemo o fudbalu jer nismo umeli da ga igramo, stvorio je deset zicera. Jer, fudbaleri se dele u tri kategorije. Oni koji vide rupu tamo gde je i ti vidiš sa tribina. I ako odigraju, kažeš im: "Bravo". Oni koji primete rupu tamo gde tebi nije ni na kraj pameti. I ako im prođe, kažeš I oni koji izmisle rupu tamo gde je uopšte nema. I kod njih ne postoji "ako".

Vrhunski asovi. To je bio Piksi. Pobedismo na penale. Poraz nije ni bio opcija. To je prosto magija. Sa njim na terenu, delujete nepobedivo. Kakva je to harizma! Neutoljiva žeđ za slavom. Čak i kad ne postoji ulog. Kad se igra za dušu. Takav je ceo život. Sećam se kako je moji drugovi i kolege Đorđe Pajić i Peđa Vujić skakutali posle meča i ponavljali kao u transu:

"Ljudi, igrali smo sa Piksijem u timu".

San. Rezultat nas nije ni zanimao. Zašto bi, kad se znalo ko pobeđuje. Tada sam shvatio bes starešina prištinske kasarne Maršal Tito u kojoj je služio vojsku. Svi su hteli sa njim u ekipu. Shvatam i strpljenje drugara sa Pasi poljane koji su prekidali ševu na 15 minuta zbog crtaća "Piksi i Diksi".

Poseduje zaraznu strast za uspehom. Oslobađa energiju koja vas prosto vuče ka Bio sam svedok još jednog čuda u njegovoj režiji. Takođe revijalna utakmica. U Makišu. Selekcija Fudbalskog saveza protiv ekipe Žandarmerije. On lažnjakom zalama golmana i čuje se jezivi krik. Taj zvuk mi i sada odzvanja u glavi. Čoveku je pukla kost!? Otvoreni prelom. Svi na terenu iskolačili oči i ne veruju. Slušali smo urbane legende o virtuozima koji su lomili kičme protivniku. Ali ne bukvalno, pobogu! Ljudi moji, pa on je i metafore pretvarao u činjenice. I to, pod stare dane.

Rođen da bude lider. Stvoren za rekorde. Posle tri treninga registrovan za petliće Radničkog. Tri godine kasnije(!?) pozvan u A reprezentaciju. Imao je 425 prvoligaških minuta u nogama, kada ga je Toza Veselinović odveo na pripreme u Titograd, pred meč sa Velsom.

Nije mu pružio šansu, ali jeste novinarima naslov: ZVEZDA JE ROĐENA!



Ključna godina - ’83. Potpisuje prvi profesionalni ugovor sa Nišlijama i ulazi u istoriju kao član četiri reprezentativne selekcije u jednoj sezoni. Sa omladincima tuče Turke sa 2:1, sa mladima Norvežane 6:2, sa olimpijcima Nemačku 3:2 i debituje za A tim protiv Francuske, 0:0. Poraz? Nije opcija.

Pred Evropsko u Francuskoj, Veselinović moli Biću Mladinića da mu bude stručni savetnik, a ovaj ima samo jedan uslov: "Bez Piksija ne idem nigde".

Predvodi Plave do olimpijske bronze u Los Anđelesu i iste godine odlazi na odsluženje vojnog roka. Bobek tvrdi da će mali postati najbolji svih vremena i ubeđuje Gojka Zeca da ga dovede u Partizan.

10. jul ’86. Poslednji dan prelaznog roka. Navijači Zvezde očajnički traže melem zbog rane koju im je zadao Milko Đurovski. Šuška se, ali ništa zvanično. Minuti lete, bliži se ponoć.

Ludnica ispred FSB.

Niko nema pojma da se ključni razgovor vodi daleko od Deligradske. U restoranu "Stari hrast" na pola puta Beograd - Niš. Inženjer Milan Stokić ubeđuje čelnike Radničkog da je Piksiju suđena Zvezda. Stavlja paraf oko 23.50. Otac Dobrivoje sav u suzama. Njegov sin dobija 125.000 maraka i stan od 86 kvadrata. Radnički dobija Milana Ivanovića, Mazu Vasilijevića i Dragana Punišića.



A Zvezda? Biser iz školjke. Sve posle toga, pripada istoriji. Period adaptacije, ljubomora saigrača ("nije za tebe preferans, do juče si pasao travu na Pasi poljani"), Vasovićeva podrška ("ovaj mali zaslužuje godinu dana fore, posle toga Niš nije daleko"), prva titula, bravure, piruete, simultanke. Boško Đurovski ide u vojsku, traži se novi kapiten. Mrkela se nameće kao logično rešenje. Dugo je tu. Vole ga navijači. Vasović organizuje tajno glasanje. Igrači kažu - PIKSI.

Posle samo godinu dana? Opušteno. U pionirima Radničkog postao je kapiten posle četiri treninga. U omladincima Jugoslavije posle prve utakmice. Protiv Austrije kada je namestio četiri gola! Traka koju je tada dobio od čika Ćeleta Vilotića deo je porodičnog muzeja.

Desetka! Srasli su jedno za drugo. Piksi bez banke kao Ikar bez krila. Samson bez kose. Zamislite Krojfa bez četrnaestice. Pokušao je Branko Stanković da odigra ulogu Dalile. Kapitensku traku je vratio Đurovskom, Piksijevu sliku u dresu Tima sveta izbacio iz svoje kancelarije i oduzeo mu magični broj.

"Tu sliku nisu okačili zbog mene, nego zato što predstavlja čast za ceo klub", odbrusio je Stojković čuvenom Ambasadoru i odbio da igra sa "sedmicom" na leđima.



Epilog poražavajuć. Zvezda je završila jesen na desetom mestu sa 13 od moguća 34 boda. Prvi put u istoriji kluba, smenjen je trener na polusezoni. Sa Šekularcem je Samson ponovo dobio kosu i počela je seča Filistejaca. Padali su rivali, ali i rekordi.

Posle samo tri godine na Marakani, epitet Pete zvezdine zvezde. 6. maj ’89. Legende imaju reč:

"U njegovom pokretu nema šlajfovanja. Kreće kao raketa. Nezadrživo" - Šeki.

"Piksi voli fudbal strasno i fanatično. I zato mora da uspe" - Pižon.

"Samo da popravi ponašanje i odnos prema sudijama" - Rajko.



Džaju ste čuli. Pižon je pogodio u centar. Piksi obožava posao kojim se bavi. Spavao je u prvim kopačkama koje je iskukao od roditelja. Žutu oluvku kojom je potpisao prvi profesionalni ugovor sa Radničkim čuva pored one kapitenske trake.

"Na Zvezdine treninge dolazim prvi, a odlazim posle nekih juniora koji tek treba da se dokažu. Oni već sada otaljavaju posao, a hoće da budu veliki igrači. Ja sam najsrećniji čovek na svetu kada istrčim na teren i čujem huk publike. Ne bih to menjao ni za šta na svetu".

Ni Rajko nije pogrešio. Umeo je da plane, drekne, poludi. Udari pesnicom o vrata svlačionice. Ali, Piksijev bunt je bio odgovor na batine. Našao se na stubu srama posle utakmice u Atini jer se nepristojno poneo prema Karelisu. A štoper Panatinaikosa ga tukao 90 minuta. Posle vanserisjkih poteza i golova u obe utakmice protiv Sakijevog Milana, javio se čak i ’Dalila’ Stanković:

"Piksi je blagodet za svakog trenera koji ga ima u ekipi".



O perlama protiv Španije, ispisane su bajke. Svet je kao zanesen, buljio od Dijega Armanda, a bljesnuo je balkanski Maradona. Martin Vaskez i Zubizareta još vuku traume iz Verone.

Videopiksi protiv španije

Kao što se i prečka u Firenci trese i dan danas. Bilo mu je suđeno da promaši. Ušao je i na taj način u galeriju slavnih. U isti koš sa Platinijem, Zikom, Robertom Bađom, Mijatovićem, Barezijem, Maradonom.

Prokleta povreda. Gora neman od beogradske magle protiv Milana. Strašnija od penala protiv Argentine i ’panjenke’ protiv Borca. Okrutnija od Gurbana Gurbanova u Bakuu i Kevina Gameira u Strazburu. Ona ga je zaustavila u pohodu ka vrhu. Bio je zreo za crveni tepih. Spreman za smoking. Oštrio se za glamur i verovao da će je uskoro osvojiti. Zlatnu loptu! Sveti gral svetskog fudbala. Mateusu je pripala devedesete. On je bio sledeći. Nije ga slučajno Teri Venejbls uveo umesto Platinija na Vembliju. Kakav debi za Tim sveta!

"Stojković je u 24. godini duplo bolji igrač od Platinija u tom uzrastu", otelo se legendarnom treneru Ajaksa Štefanu Kovaču posle meča u Londonu.

Videopiksi driblinzi

Vratio se. Dogurao do Barija. Opet sudbina. Protiv svojih za ulazak u anale. Hvala Rajmonu Gutalsu što ga nije stavio u jedanaest. Hvala njemu što nije tukao penal.

"Idi ti sada, pa ga šutiraj", rekao je Piksi belgijskom treneru.

Dok je Dika dizao pehar, nije tugovao. Znao je da bar delić njegove harizme lebdi nad šampionskim slavljem. U Japanu ga smatraju božanstvom. Nagoja se klanja fudbalskom heroju. Vreme se računa pre i posle Piksija. Sreo sam ga u Osaki, pred prijateljsku utakmicu naše reprezentacije. Nervirao se što Antić neće da sedi na klupi.

"Japanci su ponosan narod. Za njih je to uvreda. Ne znam kako da im objasnim". 

Nije ni morao. Za njih je bilo važno da je On tu. Kakve veze ima ko sedi na klupi Srbije. Ma koga uopšte zanima utakmica. Starost ne uzima maha nad genijima ideala. Za Dantea je stariti značilo rasti. Umetnici ne zaboravljaju. Magija traje večno. Zato je i sa klupe vadio zečeve iz šešira. Setite se voleja u cokulama koji je obišao planetu.

Videopiksi gol u japanu

"Ne demonstriram vežbe na treninzima, jer nabijam komplekse igračima. Gledaju me kao u bunilu i posle toga su ubijeni u pojam", poverio mi se u emisiji, posle šampionske sezone sa Nagojom.

Bez lažne skromnosti. Takav je. Za razliku od mnogih, ima čime da se hvali. Dragan Stojković Piksi.

Poslednja autentična desetka svetskog fubala. Genije starog kova.

Dobitnik Carskog odlikovanja za izuzetan doprinos u uspostavljanju i unapređenju prijateljskih odnosa sa Japanom. Privilegija odabranih. Priznanje i za Srbiju. Iako je on daleko odavde. Pisao je istoriju Zvezde, da bi doživeo brutalno proterivanje sa svoje Marakane. Jednom davno, našao se takođe na meti navijača. Potpisao je predugovor sa Marsejom u jeku borbe za titulu sa zagrebačkim Dinamom. Optužili su ga za pohlepu i proglasili izdajnikom:

"Boli kada te vređaju tvoji navijači. Oni ne znaju da sam visio na severu kao klinac i tukao se zbog zastava i šalova. Sve navijačke pesme znam napamet. Nikada ne bih izdao Zvezdu. I da sam uzeo pare, ujedao bih za nju do kraja".

I ujedao je. Do titule. I duple krune. Zadužio je srpski fudbal, a ne sme da kroči u Srbiju. Živi u Parizu, jer Beograd ne priznaje legende. Nepoželjan u svojoj zemlji, sa Carskim odlikovanjem u dalekom svetu.

Car!

Japanci znaju zašto!