Udarac groma!

Iz vedra neba!

Spektakl!

Rapsodija!

Sve je sada u drugom planu. Grofov raspad sistema protiv Niša. Milinkovićev "harakiri" u Novom Pazaru. Toletova budalaština sa Sivićem. Vojinovićev bes na Karaburmi...

Man koga to više zanima!

Centaršut stiže sa desne strane. Deluje idealan. Poluvisoka i ne toliko oštra. Ipak, ničija. Iza leđa napadača. Kad će već jednom da ga pogode u glavu? Biće to lak zadatak za štopere Javora.

"Makazice su posledica tehničko-taktičke greške u toku igre Ako je igrač prinuđen na akrobatiku, znači da se nije dobro kretao. Loše je pratio akciju saigrača i zauzeo je pogrešnu poziciju za udarac. Golman je u mnogo većoj opasnosti kada je lopta ispred napadača, a ne iza njega", rekao je jednom prilikom italijanski stručnjak Arigo Saki.

Jeste. Za običnog napadača. Vojvodina u špicu ima akrobatu. Cirkuskog fenomena. U Borcu je prošle sezone krotio lavove u misiji spasavanja čačanskih "zebri". Protiv Jagodine je izveo trik sa zmijama. Neponovljivo. Za anale.

Promenio je šator. Ne i navike. Nastavio je akrobacije i u novoj sezoni. U Surdulici je gutao vatru. Ništa specijalno. Već viđeno. Tek po neki aplauz.  U Torinu je obukao kostim mađioničara. Vadio je zečeve iz šešira. Iskočiše dva. Prelepa. Publika u transu. Ovacije. U slavu Velikog Vujketa.

Samo tri dana kasnije, nova predstava. Šta sad izmisliti? Nije poenta u ponavljanju. Ljudi se brzo zasite istih trikova. Potreban je širi repertoar. Nije li rano za onaj sa krokodilima? Možda horizontalna levitacija? Ili hvatanje metka zubima? Hod po vodi ili giljotina?

Ništa od toga. Mora nešto luđe. Čudo neviđeno. Original falsifikata.

Neka bude tako. Salto mortale. Kud puklo, da puklo. Jednom se živi.

Luka Talkahuano. Čile. Leto, 1906.

Iz broda koji se upravo usidrio na obali Pacifika, izlazi klinac od 12 godina. Drži loptu pod miškom. Ime mu je Ramon Unzaga Asla. Rođen je u Bilbaou, ali se u potrazi za srećom seli sa roditeljima u Južnu Ameriku. Ramon studira računovodstvo i pokušava da se zaposli u nekom rudniku uglja. Ipak, strast za fudbalom je neodoljiva. Veoma je talentovan i na nekoliko treninga impresionira skaute Estrelje del Mar.

Sa 18 godina debituje za prvi tim i odmah dobija čileanski pasoš. Januar 1914. Stadion "El Moro". Centaršut stiže sa boka. Unzaga se vinuo u vazduh. Dok su leđa paralelno sa terenom, noge su gore visoko. Čine cik-cak, lopta je lansirana pod prečku. U mreži.

Svi su u čudu. Zabezeknuti. Najviše glavni sudija. Ne zna šta ga je snašlo. Zar se to sme?

Na veliku žalost Ramona, poništava gol zbog opasne igre. Kakva šteta! Kakav šamar fudbalskoj lepoti. Ruganje šmeku. Bekstvo od vica. Šablon. Nije baskijski akrobata klonuo duhom. Naprotiv. Obukao je dres Čilea i gotovo na svakom Kupu Amerike tresao mreže na čudesan način.

Sudije su morale da priznaju poraz. Shvatili su da Ramon svojim "makazama" nikoga ne može da ugrozi. Samo da zadivi.

Sada su na potezu novinari. Kako da nazovu ovu vratolomiju. Neko je predložio "Čorera". Ima logike, jer su stanovnici Talkahuane "Čorerosi". Argentincima se više dopada "Čilena". Njihove kolege iz Urugvaja smatraju da ovakav gol vredi kao tri. Predlažu "La Trizaga".

Ramon Unzaga je svestran sportista. Pored fudbala, bavi se atletikom, plivanjem i vaterpolom. Umire veoma mlad, sa 29 godina. Od posledica srčanog udara. Lekari tvrde de je hiperaktivnost bila kobna po zdravlje.

Stadion "El Moro" dobija ime po tvorcu novog svetskog čuda - "Ramon Unzaga".

Tako se zove i ulica u kojoj se nalazi restoran "La Aguada". Gosti pijuckaju Kaziljero del Diablo i prepričavaju legendu o letećem Čileancu. Kakav bi to bio mit bez više verzija. Junak ove druge je David Areljano, suosnivač i centarfor Kolo-Koloa. Evropska turneja kluba iz Santijaga 1927, bila je u znaku njegovih "makazica".

Zabavljao je publiku sve do kobnog 2. maja iste godine. Na utakmici sa Valjadolidom dobio je udarac u stomak. Niko nije ni slutio tragičan epilog. Upala trbušne maramice. U to vreme nema adekvatne operacije.  Areljano umire sa 24 godine. Čileanska nacija u šoku. Za samo četiri godine, sa životne scene silaze dva fudbalska maestra. Asovi koji su obeležili jednu epohu.

Crna magija. Prokletstvo "Čilene". Hoće li svaki njen sledbenik završiti kao Areljano i Unzaga?

Jedan je napustio Španiju da bi umro u Čileu. Drugi je krenuo iz Čilea i skončao u Španiji. Igra sudbine? Ne, nego - Cik-Cak. Makazice. Bićikleta. Rovešata!

Taj "peti element" fudbalskog savršenstva. Izum osuđen na svojatanje i prisvajanje od samog nastanka. Peruanci mrze sve što potiče iz Čilea. Prvi su im osporili pravo na original.

Tvrde da su videli "makazice" 25 godina pre Areljana i Unzage. Krajem 19. veka. Istorijsko mesto, Kalao. Najveća luka u Peruu. Mornari iz Engleske, Škotske, Velsa i Irske doneše sa svojih britanskih brodova prvu fudbalsku loptu. Tako nastade legenda.

Tokom odmeravanja snaga između došljaka i lokalaca, došlo je do čudesnog gola. Strelac - tamnoputi lučki radnik, poreklom iz Afrike. Ne mogu baš da se slože oko godine, 1894. ili 1892. Zar je bitno? Predanje kaže da je udarac nazvan "Čalaka". Zbog izraza "Čalakos" za meštane Kalaoa.

"Čorera" je školjka. "Čalaka", vrsta ribe. Nisu li "makazice" nastale u nekom ribnjaku?

Fudbalski izum na koji Brazilci ne polažu pravo? E, ne može tako.

Leonidas da Silva. Crni dijamant. "Gromada sa zlobom komarca" - kako ga je zvao urugvajski pisac Eduardo Galeone. Brazilci su ga smatrali naslednikom velikog Artura Fridenrajha, prvog pravog Kralja fudbala i strelca više od 1.200 golova u karijeri. Zvali su ga "Čovek od gume".

Nisu grešili. Kako bi inače davao golove koji se graniče sa zakonima fizike. Sedam puta u metu na Mondijalu ’38. Neustrašiv. Vuče Brazil do polufinala. Neumoljiv. Spreman za završni udarac.

Avaj! Selektor Ademar Pimenta želi da ga odmori za finale. Kakav idiotizam. Italija prihvata poklon i slavi - 2:1. Kasnije, osvaja novu titulu.Laonidas plaća ceh neznanju selektora i ostaje bez prilike da uđe u istoriju. Da pokuša "makazice" u velikom finalu.

Udarac koji je doveo do savršenstva. Sjajna percepcija. Noge lete u vis. Susreću loptu u oblacima i šalju je u mrežu. Sve to munjevitom brzinom. Treptaj oka. Dovoljno da posluži kao model za logo kompanije Google! Leonidas!

Dok lepite sličice u album pred svako Svetsko prvenstvo ili menjate duplikate, da li se ikada zapitate čiju siluetu koristi Panini za svoje umetničko delo. Da, za onaj čuveni logo. Desna noga kao struna. Zategnuta i ispružena. Leva blago savijena u kolenu, hvata loptu u letu.

Zavrtimo vremeplov. Naštelujmo ga na sredinu dvadesetog veka. Haj’mo do Italije.

Prva "rovešata" je bila...

... neregularna.

13. maj 1939. Prijateljska utakmica Engleske i Italije. 66. minut. Italijanski as Silvio Piola leti kroz vazduh i trese mrežu. Burni protesti Engleza, neumoljiva odluka sudije iz Nemačke. Gol je priznat.

U svlačionici, Piola ne može protiv griže savesti:

"Zahvatio sam loptu šakom".

11 godina kasnije. Sve je regularno. Spektakularno! Iako nije gol!?

Firenca, 15. januar 1950. Fiorentina protiv Juventusa. Ulog, ništa posebno. Obična prvenstvena u jeku sezone.

Dosadno popodne na Frankiju. Ne zna se ko više zeva. Publika ili Korado Bjanki, fotoreporter koji sedi iza gola i nema ništa zabeležno u svom "Leica" aparatu. 0:0. Bliži se kraj. Domaća polutka Pandolfini šalje dugu loptu ka golu gostiju. Libero Juventusa je Karlo Parola. Skače i makazicama otklanja opasnost iz svog šesnaesterca.

Bjanki je dovoljno vešt da škljocne u pravom trenutku. Ne i toliko mudar da stekne bogatstvo.

Prodaje fotografiju za smešne pare jednom italijanskom časopisu. Fotografiju koja će uskoro postato sinonim za fudbalsku strast. Kadar leteće bravure koji će obeležiti detinjstvo miliona klinaca.Bjanki se kaje, ali kasno. Šta sve danas donosi ortodoksna glupost podložna Zakonu o privatnoj svojini.

Parola je prošao za nijansu bolje. Kada se sredinom osamdesetih našao u teškoj materijalnoj situaciji, kompanija Panini mu je na insistiranje Đampjera Bonipertija poklonila 100 miliona lira.

Prokletstvo traje. Zla sudbina naših južnoameričkih junaka nije zaobišla italijanskog akrobatu.

Ironija sudbine? Ne, nego - MAKAZICE, ROVEŠATA, BIĆIKLETA!

Na Apeninima je obeležen i Zlatni jubilej. Prošle sezone. Florenci je cik-cakom protiv Đenove digao Rim na noge, tačno 100 godina od istorijskog prvenca Ramona Unzage.

"Da sam ja tako postigao gol, još bi me dizali sa terena", našalio se Toti. Hej, Toti je pozavideo! Kakva čast.

Pa mi doletesmo do sadašnjosti! Usporimo malo. Čudna je sprava taj Vremeplov. Kao i "makazice".

Mnogi su se osmelili i postali besmrtni.

Ibrahimović protiv Engleske. Sa 30 metara. Grandiozno. Za koplje ispred Matića i Nejmara u trci za "Ferenca Puškaša" 2014.

Rivaldo protiv Valensije. Za titulu. Prijem, koordinacija, udarac. Hirurgija.

Mauro Bresan. Fiorentina. U izboru UEFA, među 10 najlepših u poslednjih 60 godina.

Ronaldinjo protiv Viljareala 2006. U anketi "Mundo deportiva" najlepši svih vremena.

Filip Mekses. Ne ovaj protiv Intera, za koji je dobio ’poklon’ od Mihajlovića. Nego onaj u Ligi šampiona protiv Anderlehta.

Đanluka Vijali. Tamo devedesetih. U dresu Juventusa. Bez sentimenta protiv ’bivšeg’ Kremonezea. ’Makaze za kritičare’, kao uvertira u golgeterski teror.

Juri Đorkaef. 5. januar ’97. U debitantskoj sezoni za Inter. "Rovešata" protiv Rome. Krasila je pretplatne karte narednih godinu dana.

Polako. Čemu žurba. I Vremeplov ima rok trajanja. Pažljivo sa njim. Usporimo.

12. februar 2011. Sudar dva Mančestera na Old Trafordu. 77. minut. Lopta je u posedu "Đavola". Kreće pas. Jedan, drugi, treći... Tačno 60 sekundi do trinaestog. O Bože, baksuzan. Opet magija. Prokletstvo. Opet centaršut koji ne ide nikome.

A onda, tajac!

Zatišje pred buru. Munja! Grom! Provala oblaka!

GOL! Kakav gol!

Junajted jeste domaćin. Ali tajac i dalje traje. Svi su u transu. Niko ne veruje u ono što vidi. Da li zaista postoji fudbaler koj tako savršeno izvodi najteži udarac.

Da, postoji.

My name is Roony. Wayne Rooney!

Overhead kicks, na engleskom. Omhaal, na holandskom. Saksespark, na danskom. Retourne - na francuskom. Przewrotka, na poljskom. Škare, na hrvatskom. Cykelspark, na švedskom. Fallruckzieher,na nemačkom. Saksipotku, na finskom. Bisikleta, Bićikleta ili Bicikleta, na ruskom, portugalskom i brazilskom. Čilena, na španskom govornom području.

Podesimo Vremeplov na polaznu tačku.

2. avgust 2015.

Novi Sad.

Onu "ničiju" sustiže grom.

Iz vedra neba.

Imali smo i mi varijacije na temu. Od Dušana Mitoševića kome je poništen kao Pioli. Preko Krupnikovića, Boška Jankovića, Klea, Moreire, Tijaga Galvaa. Do Stefana Mihajlovića.Treptaj oka. Bat krila. Cik-Cak. Iluzija.

’Ožegovićka’!

Udarac groma!

Iz vedra neba!

Spektakl!

Rapsodija!

Sve je sada u drugom planu. Grofov raspad sistema protiv Niša. Milinkovićev "harakiri" u Novom Pazaru. Toletova budalaština sa Sivićem. Vojinovićev bes na Karaburmi...

Man koga to više zanima!

Centaršut stiže sa desne strane. Deluje idealan. Poluvisoka i ne toliko oštra. Ipak, ničija. Iza leđa napadača. Kad će već jednom da ga pogode u glavu? Biće to lak zadatak za štopere Javora.

"Makazice su posledica tehničko-taktičke greške u toku igre Ako je igrač prinuđen na akrobatiku, znači da se nije dobro kretao. Loše je pratio akciju saigrača i zauzeo je pogrešnu poziciju za udarac. Golman je u mnogo većoj opasnosti kada je lopta ispred napadača, a ne iza njega", rekao je jednom prilikom italijanski stručnjak Arigo Saki.

Jeste. Za običnog napadača. Vojvodina u špicu ima akrobatu. Cirkuskog fenomena. U Borcu je prošle sezone krotio lavove u misiji spasavanja čačanskih "zebri". Protiv Jagodine je izveo trik sa zmijama. Neponovljivo. Za anale.

Promenio je šator. Ne i navike. Nastavio je akrobacije i u novoj sezoni. U Surdulici je gutao vatru. Ništa specijalno. Već viđeno. Tek po neki aplauz.  U Torinu je obukao kostim mađioničara. Vadio je zečeve iz šešira. Iskočiše dva. Prelepa. Publika u transu. Ovacije. U slavu Velikog Vujketa.

Samo tri dana kasnije, nova predstava. Šta sad izmisliti? Nije poenta u ponavljanju. Ljudi se brzo zasite istih trikova. Potreban je širi repertoar. Nije li rano za onaj sa krokodilima? Možda horizontalna levitacija? Ili hvatanje metka zubima? Hod po vodi ili giljotina?

Ništa od toga. Mora nešto luđe. Čudo neviđeno. Original falsifikata.

Neka bude tako. Salto mortale. Kud puklo, da puklo. Jednom se živi.

Luka Talkahuano. Čile. Leto, 1906.

Iz broda koji se upravo usidrio na obali Pacifika, izlazi klinac od 12 godina. Drži loptu pod miškom. Ime mu je Ramon Unzaga Asla. Rođen je u Bilbaou, ali se u potrazi za srećom seli sa roditeljima u Južnu Ameriku. Ramon studira računovodstvo i pokušava da se zaposli u nekom rudniku uglja. Ipak, strast za fudbalom je neodoljiva. Veoma je talentovan i na nekoliko treninga impresionira skaute Estrelje del Mar.

Sa 18 godina debituje za prvi tim i odmah dobija čileanski pasoš. Januar 1914. Stadion "El Moro". Centaršut stiže sa boka. Unzaga se vinuo u vazduh. Dok su leđa paralelno sa terenom, noge su gore visoko. Čine cik-cak, lopta je lansirana pod prečku. U mreži.

Svi su u čudu. Zabezeknuti. Najviše glavni sudija. Ne zna šta ga je snašlo. Zar se to sme?

Na veliku žalost Ramona, poništava gol zbog opasne igre. Kakva šteta! Kakav šamar fudbalskoj lepoti. Ruganje šmeku. Bekstvo od vica. Šablon. Nije baskijski akrobata klonuo duhom. Naprotiv. Obukao je dres Čilea i gotovo na svakom Kupu Amerike tresao mreže na čudesan način.

Sudije su morale da priznaju poraz. Shvatili su da Ramon svojim "makazama" nikoga ne može da ugrozi. Samo da zadivi.

Sada su na potezu novinari. Kako da nazovu ovu vratolomiju. Neko je predložio "Čorera". Ima logike, jer su stanovnici Talkahuane "Čorerosi". Argentincima se više dopada "Čilena". Njihove kolege iz Urugvaja smatraju da ovakav gol vredi kao tri. Predlažu "La Trizaga".

Ramon Unzaga je svestran sportista. Pored fudbala, bavi se atletikom, plivanjem i vaterpolom. Umire veoma mlad, sa 29 godina. Od posledica srčanog udara. Lekari tvrde de je hiperaktivnost bila kobna po zdravlje.

Stadion "El Moro" dobija ime po tvorcu novog svetskog čuda - "Ramon Unzaga".

Tako se zove i ulica u kojoj se nalazi restoran "La Aguada". Gosti pijuckaju Kaziljero del Diablo i prepričavaju legendu o letećem Čileancu. Kakav bi to bio mit bez više verzija. Junak ove druge je David Areljano, suosnivač i centarfor Kolo-Koloa. Evropska turneja kluba iz Santijaga 1927, bila je u znaku njegovih "makazica".

Zabavljao je publiku sve do kobnog 2. maja iste godine. Na utakmici sa Valjadolidom dobio je udarac u stomak. Niko nije ni slutio tragičan epilog. Upala trbušne maramice. U to vreme nema adekvatne operacije.  Areljano umire sa 24 godine. Čileanska nacija u šoku. Za samo četiri godine, sa životne scene silaze dva fudbalska maestra. Asovi koji su obeležili jednu epohu.

Crna magija. Prokletstvo "Čilene". Hoće li svaki njen sledbenik završiti kao Areljano i Unzaga?

Jedan je napustio Španiju da bi umro u Čileu. Drugi je krenuo iz Čilea i skončao u Španiji. Igra sudbine? Ne, nego - Cik-Cak. Makazice. Bićikleta. Rovešata!

Taj "peti element" fudbalskog savršenstva. Izum osuđen na svojatanje i prisvajanje od samog nastanka. Peruanci mrze sve što potiče iz Čilea. Prvi su im osporili pravo na original.

Tvrde da su videli "makazice" 25 godina pre Areljana i Unzage. Krajem 19. veka. Istorijsko mesto, Kalao. Najveća luka u Peruu. Mornari iz Engleske, Škotske, Velsa i Irske doneše sa svojih britanskih brodova prvu fudbalsku loptu. Tako nastade legenda.

Tokom odmeravanja snaga između došljaka i lokalaca, došlo je do čudesnog gola. Strelac - tamnoputi lučki radnik, poreklom iz Afrike. Ne mogu baš da se slože oko godine, 1894. ili 1892. Zar je bitno? Predanje kaže da je udarac nazvan "Čalaka". Zbog izraza "Čalakos" za meštane Kalaoa.

"Čorera" je školjka. "Čalaka", vrsta ribe. Nisu li "makazice" nastale u nekom ribnjaku?

Fudbalski izum na koji Brazilci ne polažu pravo? E, ne može tako.

Leonidas da Silva. Crni dijamant. "Gromada sa zlobom komarca" - kako ga je zvao urugvajski pisac Eduardo Galeone. Brazilci su ga smatrali naslednikom velikog Artura Fridenrajha, prvog pravog Kralja fudbala i strelca više od 1.200 golova u karijeri. Zvali su ga "Čovek od gume".

Nisu grešili. Kako bi inače davao golove koji se graniče sa zakonima fizike. Sedam puta u metu na Mondijalu ’38. Neustrašiv. Vuče Brazil do polufinala. Neumoljiv. Spreman za završni udarac.

Avaj! Selektor Ademar Pimenta želi da ga odmori za finale. Kakav idiotizam. Italija prihvata poklon i slavi - 2:1. Kasnije, osvaja novu titulu.Laonidas plaća ceh neznanju selektora i ostaje bez prilike da uđe u istoriju. Da pokuša "makazice" u velikom finalu.

Udarac koji je doveo do savršenstva. Sjajna percepcija. Noge lete u vis. Susreću loptu u oblacima i šalju je u mrežu. Sve to munjevitom brzinom. Treptaj oka. Dovoljno da posluži kao model za logo kompanije Google! Leonidas!

Dok lepite sličice u album pred svako Svetsko prvenstvo ili menjate duplikate, da li se ikada zapitate čiju siluetu koristi Panini za svoje umetničko delo. Da, za onaj čuveni logo. Desna noga kao struna. Zategnuta i ispružena. Leva blago savijena u kolenu, hvata loptu u letu.

Zavrtimo vremeplov. Naštelujmo ga na sredinu dvadesetog veka. Haj’mo do Italije.

Prva "rovešata" je bila...

... neregularna.

13. maj 1939. Prijateljska utakmica Engleske i Italije. 66. minut. Italijanski as Silvio Piola leti kroz vazduh i trese mrežu. Burni protesti Engleza, neumoljiva odluka sudije iz Nemačke. Gol je priznat.

U svlačionici, Piola ne može protiv griže savesti:

"Zahvatio sam loptu šakom".

11 godina kasnije. Sve je regularno. Spektakularno! Iako nije gol!?

Firenca, 15. januar 1950. Fiorentina protiv Juventusa. Ulog, ništa posebno. Obična prvenstvena u jeku sezone.

Dosadno popodne na Frankiju. Ne zna se ko više zeva. Publika ili Korado Bjanki, fotoreporter koji sedi iza gola i nema ništa zabeležno u svom "Leica" aparatu. 0:0. Bliži se kraj. Domaća polutka Pandolfini šalje dugu loptu ka golu gostiju. Libero Juventusa je Karlo Parola. Skače i makazicama otklanja opasnost iz svog šesnaesterca.

Bjanki je dovoljno vešt da škljocne u pravom trenutku. Ne i toliko mudar da stekne bogatstvo.

Prodaje fotografiju za smešne pare jednom italijanskom časopisu. Fotografiju koja će uskoro postato sinonim za fudbalsku strast. Kadar leteće bravure koji će obeležiti detinjstvo miliona klinaca.Bjanki se kaje, ali kasno. Šta sve danas donosi ortodoksna glupost podložna Zakonu o privatnoj svojini.

Parola je prošao za nijansu bolje. Kada se sredinom osamdesetih našao u teškoj materijalnoj situaciji, kompanija Panini mu je na insistiranje Đampjera Bonipertija poklonila 100 miliona lira.

Prokletstvo traje. Zla sudbina naših južnoameričkih junaka nije zaobišla italijanskog akrobatu.

Ironija sudbine? Ne, nego - MAKAZICE, ROVEŠATA, BIĆIKLETA!

Na Apeninima je obeležen i Zlatni jubilej. Prošle sezone. Florenci je cik-cakom protiv Đenove digao Rim na noge, tačno 100 godina od istorijskog prvenca Ramona Unzage.

"Da sam ja tako postigao gol, još bi me dizali sa terena", našalio se Toti. Hej, Toti je pozavideo! Kakva čast.

Pa mi doletesmo do sadašnjosti! Usporimo malo. Čudna je sprava taj Vremeplov. Kao i "makazice".

Mnogi su se osmelili i postali besmrtni.

Ibrahimović protiv Engleske. Sa 30 metara. Grandiozno. Za koplje ispred Matića i Nejmara u trci za "Ferenca Puškaša" 2014.

Rivaldo protiv Valensije. Za titulu. Prijem, koordinacija, udarac. Hirurgija.

Mauro Bresan. Fiorentina. U izboru UEFA, među 10 najlepših u poslednjih 60 godina.

Ronaldinjo protiv Viljareala 2006. U anketi "Mundo deportiva" najlepši svih vremena.

Filip Mekses. Ne ovaj protiv Intera, za koji je dobio ’poklon’ od Mihajlovića. Nego onaj u Ligi šampiona protiv Anderlehta.

Đanluka Vijali. Tamo devedesetih. U dresu Juventusa. Bez sentimenta protiv ’bivšeg’ Kremonezea. ’Makaze za kritičare’, kao uvertira u golgeterski teror.

Juri Đorkaef. 5. januar ’97. U debitantskoj sezoni za Inter. "Rovešata" protiv Rome. Krasila je pretplatne karte narednih godinu dana.

Polako. Čemu žurba. I Vremeplov ima rok trajanja. Pažljivo sa njim. Usporimo.

12. februar 2011. Sudar dva Mančestera na Old Trafordu. 77. minut. Lopta je u posedu "Đavola". Kreće pas. Jedan, drugi, treći... Tačno 60 sekundi do trinaestog. O Bože, baksuzan. Opet magija. Prokletstvo. Opet centaršut koji ne ide nikome.

A onda, tajac!

Zatišje pred buru. Munja! Grom! Provala oblaka!

GOL! Kakav gol!

Junajted jeste domaćin. Ali tajac i dalje traje. Svi su u transu. Niko ne veruje u ono što vidi. Da li zaista postoji fudbaler koj tako savršeno izvodi najteži udarac.

Da, postoji.

My name is Roony. Wayne Rooney!

Overhead kicks, na engleskom. Omhaal, na holandskom. Saksespark, na danskom. Retourne - na francuskom. Przewrotka, na poljskom. Škare, na hrvatskom. Cykelspark, na švedskom. Fallruckzieher,na nemačkom. Saksipotku, na finskom. Bisikleta, Bićikleta ili Bicikleta, na ruskom, portugalskom i brazilskom. Čilena, na španskom govornom području.

Podesimo Vremeplov na polaznu tačku.

2. avgust 2015.

Novi Sad.

Onu "ničiju" sustiže grom.

Iz vedra neba.

Imali smo i mi varijacije na temu. Od Dušana Mitoševića kome je poništen kao Pioli. Preko Krupnikovića, Boška Jankovića, Klea, Moreire, Tijaga Galvaa. Do Stefana Mihajlovića.Treptaj oka. Bat krila. Cik-Cak. Iluzija.

’Ožegovićka’!

Udarac groma!

Iz vedra neba!

Spektakl!

Rapsodija!

Sve je sada u drugom planu. Grofov raspad sistema protiv Niša. Milinkovićev "harakiri" u Novom Pazaru. Toletova budalaština sa Sivićem. Vojinovićev bes na Karaburmi...

Man koga to više zanima!

Centaršut stiže sa desne strane. Deluje idealan. Poluvisoka i ne toliko oštra. Ipak, ničija. Iza leđa napadača. Kad će već jednom da ga pogode u glavu? Biće to lak zadatak za štopere Javora.

"Makazice su posledica tehničko-taktičke greške u toku igre Ako je igrač prinuđen na akrobatiku, znači da se nije dobro kretao. Loše je pratio akciju saigrača i zauzeo je pogrešnu poziciju za udarac. Golman je u mnogo većoj opasnosti kada je lopta ispred napadača, a ne iza njega", rekao je jednom prilikom italijanski stručnjak Arigo Saki.

Jeste. Za običnog napadača. Vojvodina u špicu ima akrobatu. Cirkuskog fenomena. U Borcu je prošle sezone krotio lavove u misiji spasavanja čačanskih "zebri". Protiv Jagodine je izveo trik sa zmijama. Neponovljivo. Za anale.

Promenio je šator. Ne i navike. Nastavio je akrobacije i u novoj sezoni. U Surdulici je gutao vatru. Ništa specijalno. Već viđeno. Tek po neki aplauz.  U Torinu je obukao kostim mađioničara. Vadio je zečeve iz šešira. Iskočiše dva. Prelepa. Publika u transu. Ovacije. U slavu Velikog Vujketa.

Samo tri dana kasnije, nova predstava. Šta sad izmisliti? Nije poenta u ponavljanju. Ljudi se brzo zasite istih trikova. Potreban je širi repertoar. Nije li rano za onaj sa krokodilima? Možda horizontalna levitacija? Ili hvatanje metka zubima? Hod po vodi ili giljotina?

Ništa od toga. Mora nešto luđe. Čudo neviđeno. Original falsifikata.

Neka bude tako. Salto mortale. Kud puklo, da puklo. Jednom se živi.

Luka Talkahuano. Čile. Leto, 1906.

Iz broda koji se upravo usidrio na obali Pacifika, izlazi klinac od 12 godina. Drži loptu pod miškom. Ime mu je Ramon Unzaga Asla. Rođen je u Bilbaou, ali se u potrazi za srećom seli sa roditeljima u Južnu Ameriku. Ramon studira računovodstvo i pokušava da se zaposli u nekom rudniku uglja. Ipak, strast za fudbalom je neodoljiva. Veoma je talentovan i na nekoliko treninga impresionira skaute Estrelje del Mar.

Sa 18 godina debituje za prvi tim i odmah dobija čileanski pasoš. Januar 1914. Stadion "El Moro". Centaršut stiže sa boka. Unzaga se vinuo u vazduh. Dok su leđa paralelno sa terenom, noge su gore visoko. Čine cik-cak, lopta je lansirana pod prečku. U mreži.

Svi su u čudu. Zabezeknuti. Najviše glavni sudija. Ne zna šta ga je snašlo. Zar se to sme?

Na veliku žalost Ramona, poništava gol zbog opasne igre. Kakva šteta! Kakav šamar fudbalskoj lepoti. Ruganje šmeku. Bekstvo od vica. Šablon. Nije baskijski akrobata klonuo duhom. Naprotiv. Obukao je dres Čilea i gotovo na svakom Kupu Amerike tresao mreže na čudesan način.

Sudije su morale da priznaju poraz. Shvatili su da Ramon svojim "makazama" nikoga ne može da ugrozi. Samo da zadivi.

Sada su na potezu novinari. Kako da nazovu ovu vratolomiju. Neko je predložio "Čorera". Ima logike, jer su stanovnici Talkahuane "Čorerosi". Argentincima se više dopada "Čilena". Njihove kolege iz Urugvaja smatraju da ovakav gol vredi kao tri. Predlažu "La Trizaga".

Ramon Unzaga je svestran sportista. Pored fudbala, bavi se atletikom, plivanjem i vaterpolom. Umire veoma mlad, sa 29 godina. Od posledica srčanog udara. Lekari tvrde de je hiperaktivnost bila kobna po zdravlje.

Stadion "El Moro" dobija ime po tvorcu novog svetskog čuda - "Ramon Unzaga".

Tako se zove i ulica u kojoj se nalazi restoran "La Aguada". Gosti pijuckaju Kaziljero del Diablo i prepričavaju legendu o letećem Čileancu. Kakav bi to bio mit bez više verzija. Junak ove druge je David Areljano, suosnivač i centarfor Kolo-Koloa. Evropska turneja kluba iz Santijaga 1927, bila je u znaku njegovih "makazica".

Zabavljao je publiku sve do kobnog 2. maja iste godine. Na utakmici sa Valjadolidom dobio je udarac u stomak. Niko nije ni slutio tragičan epilog. Upala trbušne maramice. U to vreme nema adekvatne operacije.  Areljano umire sa 24 godine. Čileanska nacija u šoku. Za samo četiri godine, sa životne scene silaze dva fudbalska maestra. Asovi koji su obeležili jednu epohu.

Crna magija. Prokletstvo "Čilene". Hoće li svaki njen sledbenik završiti kao Areljano i Unzaga?

Jedan je napustio Španiju da bi umro u Čileu. Drugi je krenuo iz Čilea i skončao u Španiji. Igra sudbine? Ne, nego - Cik-Cak. Makazice. Bićikleta. Rovešata!

Taj "peti element" fudbalskog savršenstva. Izum osuđen na svojatanje i prisvajanje od samog nastanka. Peruanci mrze sve što potiče iz Čilea. Prvi su im osporili pravo na original.

Tvrde da su videli "makazice" 25 godina pre Areljana i Unzage. Krajem 19. veka. Istorijsko mesto, Kalao. Najveća luka u Peruu. Mornari iz Engleske, Škotske, Velsa i Irske doneše sa svojih britanskih brodova prvu fudbalsku loptu. Tako nastade legenda.

Tokom odmeravanja snaga između došljaka i lokalaca, došlo je do čudesnog gola. Strelac - tamnoputi lučki radnik, poreklom iz Afrike. Ne mogu baš da se slože oko godine, 1894. ili 1892. Zar je bitno? Predanje kaže da je udarac nazvan "Čalaka". Zbog izraza "Čalakos" za meštane Kalaoa.

"Čorera" je školjka. "Čalaka", vrsta ribe. Nisu li "makazice" nastale u nekom ribnjaku?

Fudbalski izum na koji Brazilci ne polažu pravo? E, ne može tako.

Leonidas da Silva. Crni dijamant. "Gromada sa zlobom komarca" - kako ga je zvao urugvajski pisac Eduardo Galeone. Brazilci su ga smatrali naslednikom velikog Artura Fridenrajha, prvog pravog Kralja fudbala i strelca više od 1.200 golova u karijeri. Zvali su ga "Čovek od gume".

Nisu grešili. Kako bi inače davao golove koji se graniče sa zakonima fizike. Sedam puta u metu na Mondijalu ’38. Neustrašiv. Vuče Brazil do polufinala. Neumoljiv. Spreman za završni udarac.

Avaj! Selektor Ademar Pimenta želi da ga odmori za finale. Kakav idiotizam. Italija prihvata poklon i slavi - 2:1. Kasnije, osvaja novu titulu.Laonidas plaća ceh neznanju selektora i ostaje bez prilike da uđe u istoriju. Da pokuša "makazice" u velikom finalu.

Udarac koji je doveo do savršenstva. Sjajna percepcija. Noge lete u vis. Susreću loptu u oblacima i šalju je u mrežu. Sve to munjevitom brzinom. Treptaj oka. Dovoljno da posluži kao model za logo kompanije Google! Leonidas!

Dok lepite sličice u album pred svako Svetsko prvenstvo ili menjate duplikate, da li se ikada zapitate čiju siluetu koristi Panini za svoje umetničko delo. Da, za onaj čuveni logo. Desna noga kao struna. Zategnuta i ispružena. Leva blago savijena u kolenu, hvata loptu u letu.

Zavrtimo vremeplov. Naštelujmo ga na sredinu dvadesetog veka. Haj’mo do Italije.

Prva "rovešata" je bila...

... neregularna.

13. maj 1939. Prijateljska utakmica Engleske i Italije. 66. minut. Italijanski as Silvio Piola leti kroz vazduh i trese mrežu. Burni protesti Engleza, neumoljiva odluka sudije iz Nemačke. Gol je priznat.

U svlačionici, Piola ne može protiv griže savesti:

"Zahvatio sam loptu šakom".

11 godina kasnije. Sve je regularno. Spektakularno! Iako nije gol!?

Firenca, 15. januar 1950. Fiorentina protiv Juventusa. Ulog, ništa posebno. Obična prvenstvena u jeku sezone.

Dosadno popodne na Frankiju. Ne zna se ko više zeva. Publika ili Korado Bjanki, fotoreporter koji sedi iza gola i nema ništa zabeležno u svom "Leica" aparatu. 0:0. Bliži se kraj. Domaća polutka Pandolfini šalje dugu loptu ka golu gostiju. Libero Juventusa je Karlo Parola. Skače i makazicama otklanja opasnost iz svog šesnaesterca.

Bjanki je dovoljno vešt da škljocne u pravom trenutku. Ne i toliko mudar da stekne bogatstvo.

Prodaje fotografiju za smešne pare jednom italijanskom časopisu. Fotografiju koja će uskoro postato sinonim za fudbalsku strast. Kadar leteće bravure koji će obeležiti detinjstvo miliona klinaca.Bjanki se kaje, ali kasno. Šta sve danas donosi ortodoksna glupost podložna Zakonu o privatnoj svojini.

Parola je prošao za nijansu bolje. Kada se sredinom osamdesetih našao u teškoj materijalnoj situaciji, kompanija Panini mu je na insistiranje Đampjera Bonipertija poklonila 100 miliona lira.

Prokletstvo traje. Zla sudbina naših južnoameričkih junaka nije zaobišla italijanskog akrobatu.

Ironija sudbine? Ne, nego - MAKAZICE, ROVEŠATA, BIĆIKLETA!

Na Apeninima je obeležen i Zlatni jubilej. Prošle sezone. Florenci je cik-cakom protiv Đenove digao Rim na noge, tačno 100 godina od istorijskog prvenca Ramona Unzage.

"Da sam ja tako postigao gol, još bi me dizali sa terena", našalio se Toti. Hej, Toti je pozavideo! Kakva čast.

Pa mi doletesmo do sadašnjosti! Usporimo malo. Čudna je sprava taj Vremeplov. Kao i "makazice".

Mnogi su se osmelili i postali besmrtni.

Ibrahimović protiv Engleske. Sa 30 metara. Grandiozno. Za koplje ispred Matića i Nejmara u trci za "Ferenca Puškaša" 2014.

Rivaldo protiv Valensije. Za titulu. Prijem, koordinacija, udarac. Hirurgija.

Mauro Bresan. Fiorentina. U izboru UEFA, među 10 najlepših u poslednjih 60 godina.

Ronaldinjo protiv Viljareala 2006. U anketi "Mundo deportiva" najlepši svih vremena.

Filip Mekses. Ne ovaj protiv Intera, za koji je dobio ’poklon’ od Mihajlovića. Nego onaj u Ligi šampiona protiv Anderlehta.

Đanluka Vijali. Tamo devedesetih. U dresu Juventusa. Bez sentimenta protiv ’bivšeg’ Kremonezea. ’Makaze za kritičare’, kao uvertira u golgeterski teror.

Juri Đorkaef. 5. januar ’97. U debitantskoj sezoni za Inter. "Rovešata" protiv Rome. Krasila je pretplatne karte narednih godinu dana.

Polako. Čemu žurba. I Vremeplov ima rok trajanja. Pažljivo sa njim. Usporimo.

12. februar 2011. Sudar dva Mančestera na Old Trafordu. 77. minut. Lopta je u posedu "Đavola". Kreće pas. Jedan, drugi, treći... Tačno 60 sekundi do trinaestog. O Bože, baksuzan. Opet magija. Prokletstvo. Opet centaršut koji ne ide nikome.

A onda, tajac!

Zatišje pred buru. Munja! Grom! Provala oblaka!

GOL! Kakav gol!

Junajted jeste domaćin. Ali tajac i dalje traje. Svi su u transu. Niko ne veruje u ono što vidi. Da li zaista postoji fudbaler koj tako savršeno izvodi najteži udarac.

Da, postoji.

My name is Roony. Wayne Rooney!

Overhead kicks, na engleskom. Omhaal, na holandskom. Saksespark, na danskom. Retourne - na francuskom. Przewrotka, na poljskom. Škare, na hrvatskom. Cykelspark, na švedskom. Fallruckzieher,na nemačkom. Saksipotku, na finskom. Bisikleta, Bićikleta ili Bicikleta, na ruskom, portugalskom i brazilskom. Čilena, na španskom govornom području.

Podesimo Vremeplov na polaznu tačku.

2. avgust 2015.

Novi Sad.

Onu "ničiju" sustiže grom.

Iz vedra neba.

Imali smo i mi varijacije na temu. Od Dušana Mitoševića kome je poništen kao Pioli. Preko Krupnikovića, Boška Jankovića, Klea, Moreire, Tijaga Galvaa. Do Stefana Mihajlovića.Treptaj oka. Bat krila. Cik-Cak. Iluzija.

’Ožegovićka’!