Pitali su svojevremeno Di Stefana:
"Ko je najbolji svih vremena: Pele, Maradona ili Di Stefano?"
Alfredo je lakonski odgovorio:
"Vi, očigledno, nikada niste gledali Pederneru. On je bolji od nas trojice zajedno".
O Pederneri nekom drugom prilikom. Kada budem pisao o izumiranju "desetke" u modernom fudbalu.
Bliži se 27. avgust. Moraću da se izjasnim za najboljeg igrača prošle sezone. Nijedan izbor nije rutina. Pomozite...
Leo MESI, Kristijano RONALDO ili Luis SUAREZ? Trojica veličanstvenih.
Hvala do neba Miroslavu Vjetroviću zbog preporuke ljudima iz Kikera. Kada je Platini 2011. došao na ideju da uvede izbor za najboljeg UEFA fudbalera, prepustio je ljudima iz nemačkog magazina da formiraju žiri. Oni su išli na bazi preporuke. Što je i normalno. Sergej Barbarez je, recimo, preporučio mog prijatelja Bakira Tira iz Sarajeva. Pandev ih je uputio na Igora Ivanovskog iz Makedonije. Mile se opredelio za mene.
ČAST! Biti među 54 novinara iz cele Evrope kao deo glamurozne svečanosti u Monte Karlu. PRIVILEGIJA! Birati najboljeg među tolikim vedetama. Procedura je jednostavna. Dva kruga glasanja. Početkom jula šaljemo listu od pet kandidata, po principu prvi - pet, drugi - četiri, treći - tri, četvrti - dva i peti - jedan poen. UEFA sabira i sredinom meseca objavljuje imena desetorice koji su ušli u uži izbor. Zatim, biramo trojicu sa tog spiska i posle novog svođenja računa, dolazi se do "trija fantastiko".
Oni su dužni da se pojave u Grimaldi Forumu tokom ceremonije žrebanja grupa za Ligu šampiona. Tom prilikom, glasamo uživo pomoću specijalnog daljinskog upravljača za jednu od tri ponuđene opcije. Poželjno je da ostanemo dosledni stavu iz prethodne dve runde glasanja.
Zato sam 2011. glasao za Ćavija, a pobedio je Mesi. Iskreno, plašio sam se da ću biti jedini koji nije pogodio pobednika. Ispostavilo se da razmišljam isto kao novinari španske "Marke", francuskog "Lekipa" i italijanske "Gazete". Fino društvo. Devet desetina svetske populacije tvrdi da Gvardiola ne bi osvojio nijedan trofej da nije imao Mesija. Pripadam onoj manjini od jedne desetine koja veruje da je Pepova diktatura bila moguća samo sa Inijestom i Ćavijem.
Uostalom, zar njih dvojica nisu osvojili Svetsko i dva evropska, iako Mesi nije Španac?
Ćavi je svestan da mu individualni trofeji nisu suđeni i ne očajava previše:
"Ja nikada neću osvojiti 'Zlatnu loptu'. Zato što ih ja fabrikujem".
Ronaldo je gutao knedle i nije mu bilo svejedno.
Naredne godine, trofej je osvojio Inijesta. Zasluženo. Kada je Platini izgovorio ime pobednika, setih se reči Boška Jankovića i Dušana Baste.
"On je srastao sa loptom. Nikada nismo sreli jačeg igrača. I ko zna da li ćemo", šest godina ranije, izgovoriše u glas posle meča mladih reprezentacija u Španiji.
Mesi je blistao od zadovoljstva i grlio saigrača. Ronaldo još nervozniji nego godinu dana ranije. Kiselo se nasmešio, okrenuo leđa i otišao. Glasao sam za pobednika. Opet je bilo bojazni da ću uz crnogorskog člana žirija Miloša Antića biti jedini koji je izignorisao dva čarobnjaka. Daleko od toga. Skromni momak iz Fuenlabrade osvaja prvo mesto sa dva glasa prednosti u odnosu na Mesija.
Pa neka kaže da od Srbije i Crne Gore nikada nije imao koristi u karijeri!
Ni sam nije verovao. Stidljivo je prišao Platiniju, uzeo trofej i zamucao tokom obraćanja publici.
Ronaldo je, kao i obično poslednji ušetao u salu. Nije bio sam. Poveo je Irinu i njenu sestru Tanju, a rezervisao je mesta i bratu Ugu Aveiru, bliskim prijateljima Horheu i Sari Mendez. Dovoljno o tome koliko je verovao u trijumf. Samouveren kao na terenu. Kao da nije promašio onaj penal protiv Bajerna u polufinalu Lige šampiona ili upropastio onu šansu u 88. minutu još jednog polufinala te sezone - protiv Španije u Donjecku.
Naredni izbor baš specifičan. Bez Mesija u finalu. Ronaldo postaje jedini sa sva tri učešća na zavšrnoj ceremoniji. Slaba uteha za nekoga ko prezire da gubi. Mesija ispred sebe i može da podnese. Ali, Inijesta je već previše.
Nije se ni pojavio u Monte Karlu. Izgovor da je imao prijateljsku utakmicu sa Realom je smešan ako se ima u vidu da je Bajern poslao Riberija privatnim avionom iako je samo dan kasnije igrao Superkup sa Čelsijem. Francuz je bio ubedljivo prvi, zahvaljujući jasnom kriterijumu koji je Platini postavio od samog početka. Za razliku od FIFA koja vrednuje lični perfomans, UEFA stavlja akcenat na ekipni učinak. Broj i značaj osvojenih trofeja.
Zato će Zlatnu loptu i narednih 10 godina osvajati samo Mesi i Ronaldo. I gde je tu draž?
UEFA priznanje još niko nije osvojio dva puta. Posle Mesija, Inijeste i Riberija, red je došao i na njega. Konačno. Ronaldo se isprsio i krenuo ka Platiniju, kao kauboj koji zauzima stav za početak dvoboja. Kao da svakog časa hoće da potegne revolver i uperi ga u one koji su sumnjali da je bolji od Mesija.
"Šta ćemo sad? Ko je naj, sasvim naj, najbolji dasa na svetu?", nije izgovorio, ali se naslutilo na osnovu izraza lica. Lebdelo je negde u vazduhu.
Koliko je samo patio prethodne četiri godine. Glasao sam za Nojera, ali mi je srce bilo puno kad sam video koliko je srećan. Zakoračio je na crveni tepih u stilu filmske zvezde. Leptir mašna, crne cvike, minđuše od 70.000 evra. Širok osmeh kao neizbežan dekor.
"Ne. Ovoga puta greške ne sme da bude - Autoritativno i samouvereno. Spuštao se pokretnim stepenicama i privlačio pažnju čak i onih koji sebe smatraju VIP zvanicama.
Edvin Van Der Sar se nije stideo da zamoli fotoreportera za sliku sa bivšim saigračem iz Junajteda. Kako je samo gledao u trofej. To je ta igračka oko koje se svake godine otima sa malim drugarom iz vrtića fudbalskih vanzemaljaca. Ronaldo ili Mesi? Mesi ili Ronaldo?
Mnogo je razmaženiji od Argentinca. Ne ume da sakrije emocije. Plače kada mu je otmu, šepuri se kada je zasluži.
"Hvala i Vama koji ste glasali za mene. Gospodo, svaka čast. Obavili ste dobar posao", obratio se članovima žirija, dok je desnom rukom veselo glancao pehar oko mesta gde je izgravirano njegovo ime.
Pola sata brifinga. Nezamislivo u bilo kojoj drugoj situaciji. Zamislite Ronalda koji mirno sedi i odgovara na svako novinarsko pitanje. Da, zaista mu je stalo do te "igračke". U svakoj pauzi, pogled u pravcu brata. Prepoznatljivi dečački osmeh. Pokazuje prstom na trofej i jasno stavlja do znanja da je srećan:
"Brate, moj je! Konačno. Nikome ga više neću dati!".
Nije bio ubedljiv. 26:19 protiv "mog" Nojera. Treći je bio Roben. Priznajem, žao mi je golmana. Stalno na margini. Dežurni krivci. Kad god mogu, dižem ruku za te gospodare samoće. Nominovao sam i ove sezone Bufona. Kakva vedeta. Velikan. Za dlaku mu je izmaklo finale. Odmah je iza magične trojke. Šteta. Mesi, Ronaldo, Suarez. Kec, dvojka ili trojka. Moraću da se opredelim za jedan taster.
Da vidimo:
Taster 1 - Kristijano RONALDO
Počeo sezonu trofejom. Dopijeta protiv Sevilje i Superkup Evrope u Kardifu. Dodao je i Svetsko klupsko prvenstvo u Kataru. Na prvih 15 utakmica Primere, 26 golova. Abnormalno. Na kraju, 35 mečeva, 48 golova. Drugi put za redom, trofej ’Pićići’. Tri komada Espanjolu, tri Hetafeu. Ukupno 27 ’tripleta’, tri više od Mesija. Čovek rekord. Pet komada Granadi. Prva petarda u karijeri. Isto toliko i u grupnoj fazi Lige šampiona. Dovoljno za prvo mesto Reala i plasman u nokaut fazu. Protiv Šalkea vodeći gol u Gelzenkirhenu i dva spasonosna u Madridu kada je Bernabeu drhtao do poslednje sekunde. Slalom, dupli pas sa Hamesom i asistencija na tacni za Čičarita u revanšu protiv Atletika. Ne samo za polufinale, već i za prekid serije od sedam utakmica bez pobede protiv ljutog rivala. Juventus je srušio snove o odbrani trofeja, ali je sa 10 golova podelio prvo mesto na listi strelaca sa Mesijem i Nejmarom.
Taster 2 - Luis SUAREZ
Stigao u Barsu u najdelikatnijem trenutku karijere. Četiri meseca bez prava da se približi stadionu. Krajem oktobra uvođenje u ritam. Od euforije do kraha. Kao u svom prvom "El Klasiku". Gol protiv Reala, ali poraz na kraju. Srećom, brzo je shvatio ko je gazda u kući. Mudro i pametno. Ne treba se zamerati geniju. Zna to i Luis Enrike. Sklad je uspostavljen i mašina je počela da melje. Gol protiv Ateltiko Madrida i epitet igrača utakmice. Na osam od narednih deset mečeva - i strelac i paker. Kulminacija protiv Reala. Opet je pogodio, ali za pobedu. Teroriše golmane i u Ligi šampiona. Dopijeta na Etihadu za miran revanš protiv Sitija. Dopijeta i u Parizu za rutinsko otaljavanje posla protiv tima koji je izbacio Murinja. Gol u berlinskom finalu. Onom velikanu u rukavicama. Pogađa i pakuje. Ma je li to onaj isti ’kanibal’ iz Liverpula? Na 43 utakmice samo sedam žutih kartona. Ne, to nije on.
Taster 3 - Lionel MESI
Ma, ne mogu da nabrajam trofeje. Citiraću Garija Linekera. Tvit u stanju ekstaze dok je uživao u bravurama Lea protiv Mančester sitija:
"Tek kad njega vidim, shvatim kakvo sam bio govno od fudbalera. I sve sam veće govno kako prolaze minuti ove utakmice. Mesi je večeras imao više majstorija nego ja za celu karijeru".
"Mes que un jugador!" Više od igrača! Bolje od fleša! Leo MESI! Čarolija u finalu Kupa kralja. Vrteška Bilbao. Rodeo. Idemo. Gol za titulu na Kalderonu. Može li slađe. Protiv Atletika. Osveta. Delirijum. Za svoju dušu, protiv Sitija. Kroz noge Milneru. Maslina u martiniju. Zagrevanje za šampanjac. Čep je izleteo protiv Bajerna. Penušalo se 17 minuta. Opijena masa je zadržala dah. Svi su u transu. Čarolija. Mesi se pretvara u Žan-Batist Grenuja. Ziskindov junak se posuo parfemom koji je Parižane oborio s nogu. U ljabavnom zanosu, padali su i gušili se u sopstvenoj krvi.
I ’Pulće’ je mirisao. Na otrov. Na strah. Na veličanstveno! I padali su pred njim. I Boateng! I Nojer! I Gvardiola! I zato ove sezone nema dileme. Ne treba mi vaša pomoć. Opustite se i uživajte. Bezbedni ste pored TV ekrana. Što dalje od opijuma. Uštinite se i zapamtite: deo ste istorije. Živite u eri dva fudbalska Grenuja. Dan se po jutru poznaje.
12. maj 1985. Derbi Serije A, Udineze - Napoli 2:2. Poslednja utakmica Zika u Italiji.
"Ako si čovek, idi kod sudije i priznaj da si gol dao rukom", obratio se Brazilac Maradoni.
Siroti Galinjo. Nije ni slutio da je reč o generalnoj probi predstave "Božja ruka". Spektakl na otvorenom koji će se dogoditi tačno godinu dana kasnije. Na "Acteki" u Meksiko Sitiju. Nije slutio ni Maradona. Onako blesav, kakav je celog života, složio je osmeh i podrugljivo odgovorio:
"Drago mi je, ja sam Dijego Armando Nepošteni".
Ovih dana je boravio u Tunisu zbog snimanja reklamnog spota. Sreo se sa Alijem Benakurom, sudijom istorijske utakmice protiv Engleske.Razmenili su poklone, a Dijego je napisao:
"Za Alija, mog večnog prijatelja".
Navršilo se 10 godina od još jednog jutra. 18. avgust 2005. Stadion "Ferenc Puškaš" u Budimpešti. Selektor Argentine Hoze Pekerman u 66. minutu izvodi Lisandra Lopeza i pruža šansu jednom klincu da debituje za nacionalni tim. Nosio je 18 na dresu i samo što je postao punoletan. Zauzima poziciju na sredini terena i dobija loptu od Berardija. Perfektan prijem, savršena kontrola i odmah direktno ka golu Mađara. Uporni Vilmoš Vančak prati ga u stopu i lukavo vuče za dres da sudija ne vidi. U jednom trenutku, klinac gubi živce, zamahuje rukom i udara po licu mađarskog fudbalera. Šok i neverica. Markus Merk je neumoljiv. Vadi crveni karton, a mali Argentinac pokriva lice rukama i beži u svlačionicu. Proveo je 43 sekunde na terenu!
"Treba da me je sramota. Nikada me više neće pozvati u reprezentaciju", jeca i briše suze.
Srećom, pozvali su ga. Jer se dete pretvorilo u genija. Broj 18 je postao 10. Fudbal više nije bio kao pre. Vreme se računa pre i posle Mesija. Ostalo je prokletstvo. Jutro je počelo crvenim kartonom. Kako onda dan da bude vedar. Olimpijsko zlato nije isto što i Svetsko prvenstvo. Ili bar Kopa Amerika.
Zato je i Leo samo "Pulće". Nikako "Dio".
Jedan je El Pibe!
---------------------------------------------
PROČITAJTE I RANIJE KOLUMNE NEŠE PETROVIĆA
