Aloha!
Uvek kad napišem izuzetno oštar i negativan tekst (kao prošli put), dogodi se nešto što u meni izazove povratak na pozitivne tonove (nazovimo ih belim dirkama :)).
Hvala Bogu za to, inače bi pred vama stalno ispadala čangrizava baba kojoj nešto ovde smeta.
Al, hej, mislim da svakome ko je iole normalan nešto ovde smeta.
Prema tome, to smo rešili.
Ovog puta, desio mi se jedan lep doživljaj. Imala sam to zadovoljstvo da po prvi put učestvujem u organizaciji jednog lepog koncerta. U pitanju je australijski gitarista Tommy Emanuel, koji je održao koncert u Narodnom pozorištu, 18. januara. Fora je u tome što je koncert organizovala novootvorena firma čiji je vlasnik moj tata, ili Koki, kako ga ja inače zovem.
Sve nas je iznenadio kad nam je rekao da će njegova firma početi da se bavi koncertnim aktivnostima, iz prostog razloga što znamo koliko je to komplikovano u zemlji Srbiji, a koliko su umetnici (čitaj: Koki) , najblaže rečeno, izgubljeni kad treba nešto organizovati. Ali, čovek se zainatio i rešio da sam, uz pomoć svog asistenta Vlade, organizuje jednu ozbiljnu stvar kao što je koncert. I nekako je to i uradio, a usput nas sve prijatno iznenadio (stvarno nije što mi je tata :))...
Naravno, sedam dana pred koncert zazvonio mi je telefon, i Koki mi je saopštio da mu ipak treba pomoć, i pitao me da li bi ja mogla da se uključim. E sad, Koki ne bi bio Koki da nije pomenuo radno vreme od 09:00 do 16:00 svakog dana, našta sam ja graknula da me slučajno ne budi pre 10:00, i da ako hoće pomoć, mora da shvati da će je dobijati u moje optimalno vreme a to je negde izmedju 12:00 i 19:00. Užasna sam, znam.
Ali ja sam u isto vreme jedino njegovo dete koje će se angažovati oko toga kao da mu život visi o koncu (škorpija sam u horoskopu, što objašnjava mnogo toga). I tačno se to desilo – usledili su dani prepiske sa Tomijevim agentima u Holandiji, obilaska pozorišta po sto puta, mojih histerisanja na tipično muške nelogičnosti i brljotine u doživljaju stvari ( to su morali da trpe Koki i Vlada, pokunjeni i smoreni), i još gomila uzbudljivih i veselih stvari koje čine organizaciju jednog koncerta tako prokleto stresnom.I onda je svanuo dan D, i svi smo bili ko zapete puške u iščekivanju dolaska Tommy Emanuela i njegove verenice Lizz Watkins. Sa nama je bio i Peter iz Ambasade Australije, strašno simpatičan i inteligentan momak koji posle 18 meseci u Srbiji zna šta su sponzoruše, a izgleda da zna i kako da ih prepozna!!! Inače nam je Ambasada puno pomogla obezbedivši nam fensi prevoz (Land Crusier, wow!) i smeštaj u Hajatu za našeg umetnika.
I sačekasmo ga mi nekako. Čovek normalan, ljubazan, užasno duhovit. Bili smo ko neka delegacija za doček (mnogo smešni, drugim rečima). A ja sam kasnije igrala ulogu osobe zadužene da brine o Tomiju i Lizi, i odigrala sam je zapanjujuće dobro!
I da ne davim, sve je to prošlo ok, i došlo je vreme za tonsku probu pred koncert. Čovek je podigao jednu od svoje tri akustične gitare (inače nastupa sam, a da ste bili na koncertu znali biste i zašto – njegove dve ruke zvuče kao četvoročlani bend!), i tada je nastupio tajac. Ljudi, to je bilo toliko dobro i nesvakidašnje da su čak i momci iz obezbeđenja Narodnog pozorišta zanemeli. A njima, bez uvrede, treba mnogo.
To je, naravno, bila samo mala najava onoga što nas je čekalo na samom koncertu koji je trajao tri sata sa pauzom od 15 min. Tomi je svirao, pričao užasno duhovite pričice izmedju pesama, a ja tek sad shvatam da glavni deo teksta ni ne mogu da napišem jer prosto ne mogu da vam opišem šta se, u stvari, događalo u ta tri sata, i šta smo svi mi dobili od ovog velikog umetnika.
Publika je bila van sebe, a ja sam posle uspešno obavljenog posla sedela na stepenicama pored bine, i slušajući tu divnu muziku pomislila :-Bože, kako li je ovaj čovek srećan! On putuje po svetu svirajući ljudima koji mu se dive i koji uživaju u njegovoj umetnosti, i ne mora nikad da stekne slavu ogromnih razmera – za ovo što on radi dovoljna su mala pozorišta ispunjena nasmejanim licima i punim srcima...A on to već ima, gde god otišao...
I tako, Tomi je odsvirao dva bisa, publika je sa njim otpevala ’’Imagine’’ John Lennona, on je spakovao svoje gitare i svoju verenicu, nasmejao nas još bar dva puta svojim dovitljivim šalama, i odlepršao nazad u Hajat, pa put Mađarske....
A Koki, Vlada i ja...Svi svojim kućama, umorni ali zadovoljni što smo jedne januarske noći uspeli da stavimo osmeh na lica 800 duša u Narodnom pozorištu...
Vaša Kristina
[email protected]
Uvek kad napišem izuzetno oštar i negativan tekst (kao prošli put), dogodi se nešto što u meni izazove povratak na pozitivne tonove (nazovimo ih belim dirkama :)).
Hvala Bogu za to, inače bi pred vama stalno ispadala čangrizava baba kojoj nešto ovde smeta.
Al, hej, mislim da svakome ko je iole normalan nešto ovde smeta.
Prema tome, to smo rešili.
Ovog puta, desio mi se jedan lep doživljaj. Imala sam to zadovoljstvo da po prvi put učestvujem u organizaciji jednog lepog koncerta. U pitanju je australijski gitarista Tommy Emanuel, koji je održao koncert u Narodnom pozorištu, 18. januara. Fora je u tome što je koncert organizovala novootvorena firma čiji je vlasnik moj tata, ili Koki, kako ga ja inače zovem.
Sve nas je iznenadio kad nam je rekao da će njegova firma početi da se bavi koncertnim aktivnostima, iz prostog razloga što znamo koliko je to komplikovano u zemlji Srbiji, a koliko su umetnici (čitaj: Koki) , najblaže rečeno, izgubljeni kad treba nešto organizovati. Ali, čovek se zainatio i rešio da sam, uz pomoć svog asistenta Vlade, organizuje jednu ozbiljnu stvar kao što je koncert. I nekako je to i uradio, a usput nas sve prijatno iznenadio (stvarno nije što mi je tata :))...
Naravno, sedam dana pred koncert zazvonio mi je telefon, i Koki mi je saopštio da mu ipak treba pomoć, i pitao me da li bi ja mogla da se uključim. E sad, Koki ne bi bio Koki da nije pomenuo radno vreme od 09:00 do 16:00 svakog dana, našta sam ja graknula da me slučajno ne budi pre 10:00, i da ako hoće pomoć, mora da shvati da će je dobijati u moje optimalno vreme a to je negde izmedju 12:00 i 19:00. Užasna sam, znam.
Ali ja sam u isto vreme jedino njegovo dete koje će se angažovati oko toga kao da mu život visi o koncu (škorpija sam u horoskopu, što objašnjava mnogo toga). I tačno se to desilo – usledili su dani prepiske sa Tomijevim agentima u Holandiji, obilaska pozorišta po sto puta, mojih histerisanja na tipično muške nelogičnosti i brljotine u doživljaju stvari ( to su morali da trpe Koki i Vlada, pokunjeni i smoreni), i još gomila uzbudljivih i veselih stvari koje čine organizaciju jednog koncerta tako prokleto stresnom.I onda je svanuo dan D, i svi smo bili ko zapete puške u iščekivanju dolaska Tommy Emanuela i njegove verenice Lizz Watkins. Sa nama je bio i Peter iz Ambasade Australije, strašno simpatičan i inteligentan momak koji posle 18 meseci u Srbiji zna šta su sponzoruše, a izgleda da zna i kako da ih prepozna!!! Inače nam je Ambasada puno pomogla obezbedivši nam fensi prevoz (Land Crusier, wow!) i smeštaj u Hajatu za našeg umetnika.
I sačekasmo ga mi nekako. Čovek normalan, ljubazan, užasno duhovit. Bili smo ko neka delegacija za doček (mnogo smešni, drugim rečima). A ja sam kasnije igrala ulogu osobe zadužene da brine o Tomiju i Lizi, i odigrala sam je zapanjujuće dobro!
I da ne davim, sve je to prošlo ok, i došlo je vreme za tonsku probu pred koncert. Čovek je podigao jednu od svoje tri akustične gitare (inače nastupa sam, a da ste bili na koncertu znali biste i zašto – njegove dve ruke zvuče kao četvoročlani bend!), i tada je nastupio tajac. Ljudi, to je bilo toliko dobro i nesvakidašnje da su čak i momci iz obezbeđenja Narodnog pozorišta zanemeli. A njima, bez uvrede, treba mnogo.
To je, naravno, bila samo mala najava onoga što nas je čekalo na samom koncertu koji je trajao tri sata sa pauzom od 15 min. Tomi je svirao, pričao užasno duhovite pričice izmedju pesama, a ja tek sad shvatam da glavni deo teksta ni ne mogu da napišem jer prosto ne mogu da vam opišem šta se, u stvari, događalo u ta tri sata, i šta smo svi mi dobili od ovog velikog umetnika.
Publika je bila van sebe, a ja sam posle uspešno obavljenog posla sedela na stepenicama pored bine, i slušajući tu divnu muziku pomislila :-Bože, kako li je ovaj čovek srećan! On putuje po svetu svirajući ljudima koji mu se dive i koji uživaju u njegovoj umetnosti, i ne mora nikad da stekne slavu ogromnih razmera – za ovo što on radi dovoljna su mala pozorišta ispunjena nasmejanim licima i punim srcima...A on to već ima, gde god otišao...
I tako, Tomi je odsvirao dva bisa, publika je sa njim otpevala ’’Imagine’’ John Lennona, on je spakovao svoje gitare i svoju verenicu, nasmejao nas još bar dva puta svojim dovitljivim šalama, i odlepršao nazad u Hajat, pa put Mađarske....
A Koki, Vlada i ja...Svi svojim kućama, umorni ali zadovoljni što smo jedne januarske noći uspeli da stavimo osmeh na lica 800 duša u Narodnom pozorištu...
Vaša Kristina
[email protected]