Bogami, ova nedelja je bila tako mrtva u pogledu muzičkih tema da me je uhvatila potpuna panika kad me je urednik podsetio na vas…
I onda sam počela da vraćam film, šta sam sve slušala, šta sam sve gledala, i setim se odjednom jedne seanse peglanja (peglanje i pranje sudova su, po mom mišljenju, dve radnje za vreme kojih žena dotakne velike životne istine :)).
E, za vreme te seanse peglanja nisam bila suviše raspoložena za visokoumne monologe, pa sam rešila da stavim neki dvd u plejer, i da se opustim (za vašu informaciju, ipak sam došla do jedne velike životne istine, reći ću vam posle:)).
Izbor je pao na Stinga, i dokumentarni film ‘’Bring on the night’’ snimljen davne 1985, u režiji Michael Apted-a. Film prikazuje Stinga u trenutku kad se odvojio od grupe Police, i otisnuo se u vode solo karijere.
Taj korak je već sam po sebi bio rizičan, ako pogledamo uspeh koji je grupa Police postigla. Ali, uvesti bend sastavljen od crnih džez muzičara u priču, i okrenuti stvar ka toliko kvalitetnoj džez(i) svirci, da komercijalnost same muzike dođe u pitanje???
E, to je hrabrost koju Sting u ovom filmu pokazuje, a da ne trepne.
Naravno, imao je mnogo sreće sa diskografskom kućom, i menadžerom Miles Copelandom, koji su svi pristali da dovedu u pitanje novce koje im je talentovani Gordon Sumner (Sting) već obezbedjivao kao autor većine hitova Polis-a.
Zapravo, u tome se ogleda činjenica koliko je to vreme generalno bilo bolje po umetnike u muzičkoj industriji, nego ovo današnje. Znate KAD bi danas diskografska kompanija dozvolila da se, nakon raspada uspešnog benda, frontmen posveti nekoj ‘’intelektualnoj džezijani’’, a da oni to treba da izdaju??? Pa, na primer NIKAD! (Izvinite na velikim slovima, ali malo sam ljubomorna na sve njih iz tog vremena!)…
E, Stingu se moglo. Odabrao je najbolje, tu je Omar Hakim za bubnjevima, Branford Marsalis na saksofonu, Kenny Kirkland za klavijaturama, i Daryl Jones na basu, plus dve crnkinje kao prateći vokali (mada moram priznati da sam njima bila malo razočarana!)…U svakom slučaju, meni je, kao muzičaru, bila milina da ‘’prisustvujem’’ njihovim probama, da čujem kako nastaju finalna lajv izvodjenja tih pesama, i da vidim kako se ti ljudi ponašaju dok rade. Naravno, muzičari k"o muzičari, stalno vlada atmosfera potpune za*****cije, čak Branford Marsalis, koji je u celom filmu užasno topao i simpatičan šaljivdžija, zeza lično Stinga, pomerajući mu du** zbog nekog članka u novinama.
Sve je to divno i krasno, ali razlog zbog kog pišem o ovome ne leži ni u jednoj od ovih stvari. Pogledajmo samog Stinga. Od čoveka koji je napisao sve one fenomenalne pesme, koji je bivši profesor književnosti, i samim tim strašno načitan lik, koji odiše talentom i pameću , ja ne očekujem da bude neopušten, prepotentan, drzak i pomalo ignorantan engleski tightass, što on u ovom filmu, bez sumnje, jeste !!!!!!! Nigde onog smirenog, sigurnog u sebe tipa, mirnog gospodina koji drži ceo svet u šaci. Samo neki glasni, kvazi-intelektualni picopevac koji mi ide na nerve sve vreme.
A onda shvatim. Čovek u tom trenutku ima 34 godine (bez uvrede, to bi negde bio muški ekvivalent 24 ženske godine), upravo je doživeo svetski uspeh, talentovan je, i pun k’o brod. I sigurno ga, u tom trenutku, mnogi osporavaju.
Onda se setim sebe sa 24 godine. Sebe u K2, sebe na TV-u, sebe u uspehu koji smo nas dve tada doživele. Sebe, koju me ponekad sramota da gledam na video kasetama punim snimaka naših intervjua na tv-u. Bila sam taaaaako tupavo puna sebe, na tako klinački način, tako arogantna i premlada da znam da se to tako ne radi…
E, ako smem da uporedim Stinga i sebe, to bi bilo to…Bili smo slične dve DALEBU, u sličnim vremenima u našim tako različitim (šmrc) životima.
Ali, još jedna stvar nas spaja. Oboje više nismo takvi. On to pokazuje kroz razne stvari, a ponajviše kroz autobiografsku knjigu koju je napisao, a koju ja toplo preporučujem. ‘’Raštimovana muzika’’ (Laguna), tako fin naziv za ono što je unutra, a to je Stingov život pun izazova, životnog soka, i nikako dosadan.
A ja? Pa, dobro, nisam napisala knjigu , ali imam svoju rubriku na Mondu. :)
I jes" da u njoj stalno solim pamet, al’ to je već karakterna osobina (potvrdiće moj muž).
Ali stvarno, da ja sad ne bi nabrajala dokaze , možete se složiti samnom ili ne, ali ja više nisam onakva kakva sam bila sa 24 ( i ne, kad to kažem ne mislim na čvrstinu zadnjice, i bore oko očiju).
I eto, za kraj, mislim da svet tu mladalačku aroganciju i drskost prašta samo u jednoj kombinaciji – MLADOST + TALENAT.
Bilo bi tako lepo kad bi ta kombinacija, pogotovo u našoj divnoj Srbiji, bila češća.
Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com
I onda sam počela da vraćam film, šta sam sve slušala, šta sam sve gledala, i setim se odjednom jedne seanse peglanja (peglanje i pranje sudova su, po mom mišljenju, dve radnje za vreme kojih žena dotakne velike životne istine :)).
E, za vreme te seanse peglanja nisam bila suviše raspoložena za visokoumne monologe, pa sam rešila da stavim neki dvd u plejer, i da se opustim (za vašu informaciju, ipak sam došla do jedne velike životne istine, reći ću vam posle:)).
Izbor je pao na Stinga, i dokumentarni film ‘’Bring on the night’’ snimljen davne 1985, u režiji Michael Apted-a. Film prikazuje Stinga u trenutku kad se odvojio od grupe Police, i otisnuo se u vode solo karijere.
Taj korak je već sam po sebi bio rizičan, ako pogledamo uspeh koji je grupa Police postigla. Ali, uvesti bend sastavljen od crnih džez muzičara u priču, i okrenuti stvar ka toliko kvalitetnoj džez(i) svirci, da komercijalnost same muzike dođe u pitanje???
E, to je hrabrost koju Sting u ovom filmu pokazuje, a da ne trepne.
Naravno, imao je mnogo sreće sa diskografskom kućom, i menadžerom Miles Copelandom, koji su svi pristali da dovedu u pitanje novce koje im je talentovani Gordon Sumner (Sting) već obezbedjivao kao autor većine hitova Polis-a.
Zapravo, u tome se ogleda činjenica koliko je to vreme generalno bilo bolje po umetnike u muzičkoj industriji, nego ovo današnje. Znate KAD bi danas diskografska kompanija dozvolila da se, nakon raspada uspešnog benda, frontmen posveti nekoj ‘’intelektualnoj džezijani’’, a da oni to treba da izdaju??? Pa, na primer NIKAD! (Izvinite na velikim slovima, ali malo sam ljubomorna na sve njih iz tog vremena!)…
E, Stingu se moglo. Odabrao je najbolje, tu je Omar Hakim za bubnjevima, Branford Marsalis na saksofonu, Kenny Kirkland za klavijaturama, i Daryl Jones na basu, plus dve crnkinje kao prateći vokali (mada moram priznati da sam njima bila malo razočarana!)…U svakom slučaju, meni je, kao muzičaru, bila milina da ‘’prisustvujem’’ njihovim probama, da čujem kako nastaju finalna lajv izvodjenja tih pesama, i da vidim kako se ti ljudi ponašaju dok rade. Naravno, muzičari k"o muzičari, stalno vlada atmosfera potpune za*****cije, čak Branford Marsalis, koji je u celom filmu užasno topao i simpatičan šaljivdžija, zeza lično Stinga, pomerajući mu du** zbog nekog članka u novinama.
Sve je to divno i krasno, ali razlog zbog kog pišem o ovome ne leži ni u jednoj od ovih stvari. Pogledajmo samog Stinga. Od čoveka koji je napisao sve one fenomenalne pesme, koji je bivši profesor književnosti, i samim tim strašno načitan lik, koji odiše talentom i pameću , ja ne očekujem da bude neopušten, prepotentan, drzak i pomalo ignorantan engleski tightass, što on u ovom filmu, bez sumnje, jeste !!!!!!! Nigde onog smirenog, sigurnog u sebe tipa, mirnog gospodina koji drži ceo svet u šaci. Samo neki glasni, kvazi-intelektualni picopevac koji mi ide na nerve sve vreme.
A onda shvatim. Čovek u tom trenutku ima 34 godine (bez uvrede, to bi negde bio muški ekvivalent 24 ženske godine), upravo je doživeo svetski uspeh, talentovan je, i pun k’o brod. I sigurno ga, u tom trenutku, mnogi osporavaju.
Onda se setim sebe sa 24 godine. Sebe u K2, sebe na TV-u, sebe u uspehu koji smo nas dve tada doživele. Sebe, koju me ponekad sramota da gledam na video kasetama punim snimaka naših intervjua na tv-u. Bila sam taaaaako tupavo puna sebe, na tako klinački način, tako arogantna i premlada da znam da se to tako ne radi…
E, ako smem da uporedim Stinga i sebe, to bi bilo to…Bili smo slične dve DALEBU, u sličnim vremenima u našim tako različitim (šmrc) životima.
Ali, još jedna stvar nas spaja. Oboje više nismo takvi. On to pokazuje kroz razne stvari, a ponajviše kroz autobiografsku knjigu koju je napisao, a koju ja toplo preporučujem. ‘’Raštimovana muzika’’ (Laguna), tako fin naziv za ono što je unutra, a to je Stingov život pun izazova, životnog soka, i nikako dosadan.
A ja? Pa, dobro, nisam napisala knjigu , ali imam svoju rubriku na Mondu. :)
I jes" da u njoj stalno solim pamet, al’ to je već karakterna osobina (potvrdiće moj muž).
Ali stvarno, da ja sad ne bi nabrajala dokaze , možete se složiti samnom ili ne, ali ja više nisam onakva kakva sam bila sa 24 ( i ne, kad to kažem ne mislim na čvrstinu zadnjice, i bore oko očiju).
I eto, za kraj, mislim da svet tu mladalačku aroganciju i drskost prašta samo u jednoj kombinaciji – MLADOST + TALENAT.
Bilo bi tako lepo kad bi ta kombinacija, pogotovo u našoj divnoj Srbiji, bila češća.
Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com
Pridruži se MONDO zajednici.