Bojim se da je došao red na još jednu moju žalopojku. Em sam počela da kasnim sa rubrikom, em se žalim. Trebalo bi da me otpuste :) (Nadam se da neće. Ne možete da shvatite koliko mi ovo indirektno druženje sa vama prija, iako se nikad ne vidimo. Al’ meni dodje kao neko ćaskanje, mada sam ja jedina koja ovde išta priča. Možda mi se zato toliko svidja.)
Elem, u subotu sam, na svoju žalost, potpuno neplanirano prisustvovala sednici skupštine Sokoja (Saveza kompozitora Jugoslavije).
Neplanirano, zato što sam znala za nju još od sredine nedelje, i vrlo tendeciozno sam planirala da ne odem , iz prostog razloga što svaki put kad odem , doživim nešto nalik na prećutni nervni slom (čućete i zašto). A otišla sam zato što mi je zazvonio telefon dok sam se još rastezala, i saopšteno mi je da nemaju kvorum, te je strašno važno da se pojavim.
I tako ja gundjajući odoh u Narodnu biblioteku, na sednicu skupštine Sokoja.
E sad, za moju poentu je potpuno nevažno o čemu se tamo pričalo, da li se izglasao novi statut, da li Sokoj radi posao ili ne (kad bi pisala o tome, tekst bi imao sto strana), i da li je Koki član upravnog odbora (na opšte neodobravanje Aleksandre i mene, jer mislimo da mu to samo odmaže u životu,itd.). Znači, sam Sokoj je posebna priča koju možda jednom i ispričam.
Ali, ono što sa vama danas želim da podelim jeste jedan insajderski pogled na ljude koje Sokoj zastupa, na umetnike – kompozitore i tekstopisce koji su se tog dana našli u sali Narodne biblioteke. Naravno da je tamo bilo pristojnih i normalnih ljudi. Ali oni nam, naravno, ovom prilikom ni najmanje nisu zanimljivi. Nama su zanimljivi oni drugi, kao što to obično biva.
Situacija je sledeća: sednicu po prvi put u istoriji Sokoja vodi Dragan Brajević Braja, srpski hitmejker oštar na jeziku, Robin Hud novokomponovanog kompozitorskog esnafa, i direktno citiram Bebi Dol, ‘’najuspešniji kompozitor tudjih hitova’’ (mada bi neki rekli da postoji jedan i uspešniji i poznatiji od njega). Enivej, sve to ide svojim tokom, kvorum je uspostavljen, i skupština kreće sa radom. Da vas ne bi davila, skrenuću vam pažnju na dva trenutka koja će vam biti zanimljiva.
Prvi je pojava dotičnog crnogorca iz novonastalog crnogorskog društva za zaštitu kompozitora, Pam-a (?). On je izašao za govornicu ne kao član Sokoja, već kao predstavnik Pam-a, sa molbom da se u statutu naprave promene koje bi kao teritoriju pokrivenu zaštitom Sokoja naznačile samo državu Srbiju, umesto Srbije i Crne Gore.
Znači, potpuno je nevažno šta je hteo, da li je preuranjeno otcepio Crnu Goru, i da li je najveći separatista od doba Jure naovamo.
Burna reakcija koju je izazvao njegov nastup je najblaže rečeno neprimerena umetnicima koji su po pravilu pacifisti. Prvo su se oglasili tkzv. narodnjaci (kompozitori narodne muzike), koji su zazvučali kao mešavina Velje Ilića u ekstra maštovitom verbalnom raspoloženju i najslikovitijih Šešeljevih izjava koje su svojevremeno pominjale zarđalu kašiku i srčani mišić u istoj rečenici…I sve to u, onako, epskom tonu…
Bilo je ljudi koji su mu pristojno replicirali za govornicom, pronašavši logične nepravilnosti u njegovom tihom izlaganju (da bi stvar bila gora, crnogorci su poslali finog, tihog čoveka).
Ali onda se oglasila ona – poznata kao čelična ledi domaće muzičke scene, pobednica mnogih festivala, pasionirani patriota, i nekada intimna prijateljica Marka Miloševića. A da, i Aleksandrina školska drugarica. Životni putevi se baaaaš raziđu, zar ne?
E, Leontina Vukomanović iz milošte zvana Leki je neprimereno histeričničnim tonom mlade revolucionarke urlikala na čoveka postavljajući iznova i iznova samo jedno jedino pitanje: ‘’Da li ste Vi član Sokoja, da ili ne?!!!!!!!!!!Ma, da li ste Vi član Sokoja, da ili ne?!!!!!!!!!!’’. Toliko strašne mržnje na jednom mestu.
Ok, možda se u prepričavanju izgubi srž doživljaja. Ali, to je trenutak kada vaša kolumnistkinja počinje da se trese. Sedela sam tamo, i sanjarila o tome da ustanem, i u tri klinički precizne, hladnokrvne rečenice saopštim punoj sali šta mislim o takvom ponašanju mojih ‘’kolega’’, ustanem i odem u peršun, da se nikad više ne vratim.
Da li sam to uradila ?
Ne.
Eto još jednog od mnogih razloga za budući čir na želucu. Ali sam ispričala vama, što je mnogo više nego što bih ranije uradila. To je velika stvar.
Drugi trenutak je bilo odbijanje narodnjaka da svrstaju Marinu Tucaković u svoje redove, što me je potpuno zaprepastilo. Nešto smo izglasavali, i bilo je bitno da se zna koji kandidat predstavlja koju grupaciju. Marina se, mada nerado, izjasnila kao narodnjak, što je izazvalo salvu neodobravanja kod tvrdokornih principijelnih narodnjaka (talk about underground?!), koji su je poslali u pop muziku. I na kraju je i izglasana kao predstavnik zabavnjaka. Uzalud sam dotičnom Draganu Bosancu pokušavala preko pola sale da objasnim da Marina Tucaković nije napisala tekst za pravu pop pesmu još od vremena njenih blistavih tekstova za Zanu Nimani (otprilike 20 godina).
Eto. Sve u duhu neke, ne baš lepe revolucije. Delovali smo ko godišnja skupština Srpske Radikalne stranke. A onda čovek pogleda one deke, kompozitore klasične muzike, pa one malo mlađe kao što su Žika Jelić iz Yu grupe, Sloba Marković, pa i Koki…Deluju tako izgubljeno u toj bulumenti… I bude nekako tužno…Oni su verovatno poslednji. Kad oni odu, ostaće nam Braja , Leki i Dragan Bosanac.
A znam samo jedno – kad se to desi, želim da budem što dalje odavde….
Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com
Elem, u subotu sam, na svoju žalost, potpuno neplanirano prisustvovala sednici skupštine Sokoja (Saveza kompozitora Jugoslavije).
Neplanirano, zato što sam znala za nju još od sredine nedelje, i vrlo tendeciozno sam planirala da ne odem , iz prostog razloga što svaki put kad odem , doživim nešto nalik na prećutni nervni slom (čućete i zašto). A otišla sam zato što mi je zazvonio telefon dok sam se još rastezala, i saopšteno mi je da nemaju kvorum, te je strašno važno da se pojavim.
I tako ja gundjajući odoh u Narodnu biblioteku, na sednicu skupštine Sokoja.
E sad, za moju poentu je potpuno nevažno o čemu se tamo pričalo, da li se izglasao novi statut, da li Sokoj radi posao ili ne (kad bi pisala o tome, tekst bi imao sto strana), i da li je Koki član upravnog odbora (na opšte neodobravanje Aleksandre i mene, jer mislimo da mu to samo odmaže u životu,itd.). Znači, sam Sokoj je posebna priča koju možda jednom i ispričam.
Ali, ono što sa vama danas želim da podelim jeste jedan insajderski pogled na ljude koje Sokoj zastupa, na umetnike – kompozitore i tekstopisce koji su se tog dana našli u sali Narodne biblioteke. Naravno da je tamo bilo pristojnih i normalnih ljudi. Ali oni nam, naravno, ovom prilikom ni najmanje nisu zanimljivi. Nama su zanimljivi oni drugi, kao što to obično biva.
Situacija je sledeća: sednicu po prvi put u istoriji Sokoja vodi Dragan Brajević Braja, srpski hitmejker oštar na jeziku, Robin Hud novokomponovanog kompozitorskog esnafa, i direktno citiram Bebi Dol, ‘’najuspešniji kompozitor tudjih hitova’’ (mada bi neki rekli da postoji jedan i uspešniji i poznatiji od njega). Enivej, sve to ide svojim tokom, kvorum je uspostavljen, i skupština kreće sa radom. Da vas ne bi davila, skrenuću vam pažnju na dva trenutka koja će vam biti zanimljiva.
Prvi je pojava dotičnog crnogorca iz novonastalog crnogorskog društva za zaštitu kompozitora, Pam-a (?). On je izašao za govornicu ne kao član Sokoja, već kao predstavnik Pam-a, sa molbom da se u statutu naprave promene koje bi kao teritoriju pokrivenu zaštitom Sokoja naznačile samo državu Srbiju, umesto Srbije i Crne Gore.
Znači, potpuno je nevažno šta je hteo, da li je preuranjeno otcepio Crnu Goru, i da li je najveći separatista od doba Jure naovamo.
Burna reakcija koju je izazvao njegov nastup je najblaže rečeno neprimerena umetnicima koji su po pravilu pacifisti. Prvo su se oglasili tkzv. narodnjaci (kompozitori narodne muzike), koji su zazvučali kao mešavina Velje Ilića u ekstra maštovitom verbalnom raspoloženju i najslikovitijih Šešeljevih izjava koje su svojevremeno pominjale zarđalu kašiku i srčani mišić u istoj rečenici…I sve to u, onako, epskom tonu…
Bilo je ljudi koji su mu pristojno replicirali za govornicom, pronašavši logične nepravilnosti u njegovom tihom izlaganju (da bi stvar bila gora, crnogorci su poslali finog, tihog čoveka).
Ali onda se oglasila ona – poznata kao čelična ledi domaće muzičke scene, pobednica mnogih festivala, pasionirani patriota, i nekada intimna prijateljica Marka Miloševića. A da, i Aleksandrina školska drugarica. Životni putevi se baaaaš raziđu, zar ne?
E, Leontina Vukomanović iz milošte zvana Leki je neprimereno histeričničnim tonom mlade revolucionarke urlikala na čoveka postavljajući iznova i iznova samo jedno jedino pitanje: ‘’Da li ste Vi član Sokoja, da ili ne?!!!!!!!!!!Ma, da li ste Vi član Sokoja, da ili ne?!!!!!!!!!!’’. Toliko strašne mržnje na jednom mestu.
Ok, možda se u prepričavanju izgubi srž doživljaja. Ali, to je trenutak kada vaša kolumnistkinja počinje da se trese. Sedela sam tamo, i sanjarila o tome da ustanem, i u tri klinički precizne, hladnokrvne rečenice saopštim punoj sali šta mislim o takvom ponašanju mojih ‘’kolega’’, ustanem i odem u peršun, da se nikad više ne vratim.
Da li sam to uradila ?
Ne.
Eto još jednog od mnogih razloga za budući čir na želucu. Ali sam ispričala vama, što je mnogo više nego što bih ranije uradila. To je velika stvar.
Drugi trenutak je bilo odbijanje narodnjaka da svrstaju Marinu Tucaković u svoje redove, što me je potpuno zaprepastilo. Nešto smo izglasavali, i bilo je bitno da se zna koji kandidat predstavlja koju grupaciju. Marina se, mada nerado, izjasnila kao narodnjak, što je izazvalo salvu neodobravanja kod tvrdokornih principijelnih narodnjaka (talk about underground?!), koji su je poslali u pop muziku. I na kraju je i izglasana kao predstavnik zabavnjaka. Uzalud sam dotičnom Draganu Bosancu pokušavala preko pola sale da objasnim da Marina Tucaković nije napisala tekst za pravu pop pesmu još od vremena njenih blistavih tekstova za Zanu Nimani (otprilike 20 godina).
Eto. Sve u duhu neke, ne baš lepe revolucije. Delovali smo ko godišnja skupština Srpske Radikalne stranke. A onda čovek pogleda one deke, kompozitore klasične muzike, pa one malo mlađe kao što su Žika Jelić iz Yu grupe, Sloba Marković, pa i Koki…Deluju tako izgubljeno u toj bulumenti… I bude nekako tužno…Oni su verovatno poslednji. Kad oni odu, ostaće nam Braja , Leki i Dragan Bosanac.
A znam samo jedno – kad se to desi, želim da budem što dalje odavde….
Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com
Pridruži se MONDO zajednici.