Nećete verovati, u ovom neočekivanom naletu sunčanih dana, vaša kolumnistkinja je dobila napad vrednoće, i oprala prozore, dok su svi drugi bazali po šetalištima. Zato sad kroz svoj opran prozor bolje vidim ovo sivilo :)
U svakom slučaju, ti sunčani dani me podsetiše na letnje vreme, a letnje vreme me podseti na letovanje i tako dođoh do današnje teme.
Pre tačno dve godine, imala sam to zadovoljstvo da prvi (i poslednji, zasad) put letujem na Santoriniju, grčkom vulkanskom ostrvu poznatom po belim kućicama sa jarko plavim krovovima i pogledom od koga zastaje dah. Ekipa je bila isključivo ženska (ne, ne kao u seriji ‘’Seks i grad’’, već znate da ja nisam u tom fensi fazounu) i sastojala se od mene, moje dve sestre i mame. Ako ste čitali moju rubriku, shvatićete da je to bilo poslednje zajedničko letovanje nas ćerki sa mamom, a da nismo ni znale.
Enivej, suvišno je reći da nam je bilo divno; sunčale smo se, vozikale onom malom otvorenom matorom Suzuki Vitarom po ostrvu, išle u bioskop pod zvezdama svako veče, i jele kao lude, mada sam ja pokušavala da oslabim nakon dobijanja ekstra 9 kilograma kad sam prestala da pušim. Strpite se , polako stižem do poente
Moja mladja sestra Anja, koja se već jednom u mojim rubrikama našla kao neko ko mi plasira neku novu muziku i tera me da je slušam, je ponela hrpu nekih ploča (ha, ovo postaje pravilo). Jednog dana u mom cd plejeru je završio debi solo album Džastin Timberlejka, ljigavo izgledajućeg nekadašnjeg frontmena boj benda N sync. Nikad zapravo nisam čula ništa od njihove muzike, jer su bili glavni protivnici Bekstrit bojsima, koje je Anja, dok je bila mala, obožavala, te shvatate zašto su u našoj kući bili zabranjeni od strane iste.
S obzirom na sve to, nisam imala pojma šta da očekujem. Ono što sam našla me oduvalo sa nogu, i dan danas mislim da je to jedan od najboljih R&B albuma u poslednjih 10 godina, ako ne i najbolji.
Sam Džastin je do te mere talentovan izvodjač, da daje potpuno novi smisao toj reči. Vrlo je malo pevača na svetu koji osećaju samu muziku na pravi način, a on definitivno spada u te malobrojne. Naravno, uz svesrdnu pomoć jako talentovanih kompozitora i producenata, a tu najviše mislim na mladog Farel Vilijamsa, koji je ovom albumu dao retro kvalitet, i to retro u smislu najboljih godina npr. Majkl Džeksona i Čaka Kan.
Verujte mi, iz mog iskukstva, crnim muzičarima je rani Majkl Džekson podjednaka fora kao sva ona muzika iz 50-tih, 60-tih i 70-ih. Zašto – pogađate, opet zbog producenta, tadašnjeg hotšota Kvinsi Džonsa. A Farel Vilijams je prvi provalio foru retra 80-ih. I mnogo je dobra fora. Glasina je da je ceo album bio napisan za, i namenjen samom Majklu Džeksonu , koji ga je sa piskavim gnušanjem odbio. Možda bi razmislio da je Farel bio maloletan (oprostite na crnjaku, nisam izdržala).
I tako je Džastin završio sa albumom snova. Gledajući u beskrajnu pučinu Egejskog mora, slušala sam pesmu za pesmom, tako dobre gruvove, tako lepe harmonije, i savršen vokal, i posle sto godina osetila onu staru dobru želju da se bavim muzikom negde napolju, da stalno radim sa talentovanim muzičarima koji doprinose na pravi način, i u pravom stilu. Osnovni problem koji ponekad imam sa domaćim muzičarima je njihova stilska jednoličnost – uglavnom sviraju ili bluz ili džez ili hevi metal. I ajd’ sad, nek doprinesu pop pesmi, ili nedaj Bože jednom dobrom R&B-u. Ne ide. Naravno, čast izuzecima i sori na digresiji.
I još jedna stvar.
Dugo nisam imala potrebu da djuskam uz nešto, a neke pesme na Džastinovom albumu su toliko sočnog ritma, da su me mama i sestre redovno gledale kako po Santorinskom sumraku ludujem na terasi zamišljajući da zbog velike zadnjice izgledam kao Bijonse, a u najmanju ruku kao Džej Lou. E kad ti to uradi muzika, znači da je baš moćna muzika (ili da si pomalo nenormalan :)…
Vaša Kristina
[email protected]
U svakom slučaju, ti sunčani dani me podsetiše na letnje vreme, a letnje vreme me podseti na letovanje i tako dođoh do današnje teme.
Pre tačno dve godine, imala sam to zadovoljstvo da prvi (i poslednji, zasad) put letujem na Santoriniju, grčkom vulkanskom ostrvu poznatom po belim kućicama sa jarko plavim krovovima i pogledom od koga zastaje dah. Ekipa je bila isključivo ženska (ne, ne kao u seriji ‘’Seks i grad’’, već znate da ja nisam u tom fensi fazounu) i sastojala se od mene, moje dve sestre i mame. Ako ste čitali moju rubriku, shvatićete da je to bilo poslednje zajedničko letovanje nas ćerki sa mamom, a da nismo ni znale.
Enivej, suvišno je reći da nam je bilo divno; sunčale smo se, vozikale onom malom otvorenom matorom Suzuki Vitarom po ostrvu, išle u bioskop pod zvezdama svako veče, i jele kao lude, mada sam ja pokušavala da oslabim nakon dobijanja ekstra 9 kilograma kad sam prestala da pušim. Strpite se , polako stižem do poente
Moja mladja sestra Anja, koja se već jednom u mojim rubrikama našla kao neko ko mi plasira neku novu muziku i tera me da je slušam, je ponela hrpu nekih ploča (ha, ovo postaje pravilo). Jednog dana u mom cd plejeru je završio debi solo album Džastin Timberlejka, ljigavo izgledajućeg nekadašnjeg frontmena boj benda N sync. Nikad zapravo nisam čula ništa od njihove muzike, jer su bili glavni protivnici Bekstrit bojsima, koje je Anja, dok je bila mala, obožavala, te shvatate zašto su u našoj kući bili zabranjeni od strane iste.
S obzirom na sve to, nisam imala pojma šta da očekujem. Ono što sam našla me oduvalo sa nogu, i dan danas mislim da je to jedan od najboljih R&B albuma u poslednjih 10 godina, ako ne i najbolji.
Sam Džastin je do te mere talentovan izvodjač, da daje potpuno novi smisao toj reči. Vrlo je malo pevača na svetu koji osećaju samu muziku na pravi način, a on definitivno spada u te malobrojne. Naravno, uz svesrdnu pomoć jako talentovanih kompozitora i producenata, a tu najviše mislim na mladog Farel Vilijamsa, koji je ovom albumu dao retro kvalitet, i to retro u smislu najboljih godina npr. Majkl Džeksona i Čaka Kan.
Verujte mi, iz mog iskukstva, crnim muzičarima je rani Majkl Džekson podjednaka fora kao sva ona muzika iz 50-tih, 60-tih i 70-ih. Zašto – pogađate, opet zbog producenta, tadašnjeg hotšota Kvinsi Džonsa. A Farel Vilijams je prvi provalio foru retra 80-ih. I mnogo je dobra fora. Glasina je da je ceo album bio napisan za, i namenjen samom Majklu Džeksonu , koji ga je sa piskavim gnušanjem odbio. Možda bi razmislio da je Farel bio maloletan (oprostite na crnjaku, nisam izdržala).
I tako je Džastin završio sa albumom snova. Gledajući u beskrajnu pučinu Egejskog mora, slušala sam pesmu za pesmom, tako dobre gruvove, tako lepe harmonije, i savršen vokal, i posle sto godina osetila onu staru dobru želju da se bavim muzikom negde napolju, da stalno radim sa talentovanim muzičarima koji doprinose na pravi način, i u pravom stilu. Osnovni problem koji ponekad imam sa domaćim muzičarima je njihova stilska jednoličnost – uglavnom sviraju ili bluz ili džez ili hevi metal. I ajd’ sad, nek doprinesu pop pesmi, ili nedaj Bože jednom dobrom R&B-u. Ne ide. Naravno, čast izuzecima i sori na digresiji.
I još jedna stvar.
Dugo nisam imala potrebu da djuskam uz nešto, a neke pesme na Džastinovom albumu su toliko sočnog ritma, da su me mama i sestre redovno gledale kako po Santorinskom sumraku ludujem na terasi zamišljajući da zbog velike zadnjice izgledam kao Bijonse, a u najmanju ruku kao Džej Lou. E kad ti to uradi muzika, znači da je baš moćna muzika (ili da si pomalo nenormalan :)…
Vaša Kristina
[email protected]