Sve nešto...kobagaji

AAAAAAAAAAAA

Teško je oslikati, ali da pokušam. Kolarac, petak, 21. februar, veče.

Beogradski filharmoničari a ispred njih Zubin Mehta. Bramsova Prva simfonija, pred kraj prvog stava, valja trgnuti žice jednom. Mehta, koji inače koristi dirigentsku palicu, volšebno je gubi, pruža punom dužinom desnu ruku, šaku, prste… bere. Bere taj jedan zvuk, prstima ga grli kao mekanu belinu zrelog maslačka. Dok pišem ove redove, bezuspešno preslušavam jedini snimak Prve Bramsove koji posedujem (Toskanini i En Bi Si Filharmonija) i nema tog maslačka na kraju prvog stava.

Da nisam umislio, da mi se nije pričinilo, da se ne pretvaram da sam video nešto čega nije bilo? Da li je prošlo toliko vremena od kako sam se vratio u Beograd da sam i sam poprimio čarobnu osobinu majke Srbije da živim izmišljenu realnost? Da toliko toga bude - kobajagi?

Preslišavam sebe dok preslušavam Bramsa. Bio sam na Kolarcu, imam svedoke. Jeste dirigovao Zubin Mehta, čak je na kraju umesto bisa pozdravio šefa mi države i uputio apel da se u Beogradu izgradi nova, veća koncertna dvorana. Čak je (e moj dobri Mehta) uputio poziv ovdašnjim “oligarsima” da odreše kesu! Opet je publici poklonio veče iz snova, a honorar beogradskim filharmoničarima. U dvorani jeste bio i glumac Ralf Fajns, nije mi se pričinilo, imam fotku na mobilnom! Bio i onaj iz “Idola”, onaj što nije ni Zdenko ni Vlada nego jedan od one druge dvojice. I on se nalazi sada u mom mobilnom uz Fajnsa. Bila i (jedna od) princeza majke mi Srbije, mada živim u republici. Možda sam samo umislio to branje maslačka, a sve je ostalo bila stvarnost?

Nesto razmišljam… Da sam, recimo, Francuz, pa idem na koncert na kojem će mi biti i šef mi države, Sarkozi, pa iz gaća bi me istresli pre nego udjem u salu! A u majčici Srbiji, kobajagi i pretresaju. Zatekao se eto, na ulasku i detektor metala, te ja krenem da skidam kaput. Čovek iz obezbeđenja mi kaže: “Ma samo izvadite metalne predmete”.

“Pa ima tu svega, i kišobran i žvake i…”

“Dobro prođite.”

Prođemo i ja i kišobran i kaput i žvake, čak i mali švajcarski perorez prodje. Zazvoni detektor. Ne, ne verujem da je reč o mojoj dobroćudnoj faci koja uliva poverenje. Pre će biti da se igramo onog našeg “kobajagi”.

Sve nam dođe nekako kobajagi. Onomad Srbija nije učestvovala u ratovima, a onoliki ljudi iz nje izginuli. Onomad pobedismo NATO i odbranismo Kosovo. Toliko ga dobro odbranismo da ga i dan danas branimo. Dobro, onih 13 godina Miloševićeve vlasti je još i lako objasniti kao jednu golemu fikciju u kojoj ništa nije bilo stvarno, ni mi sami. Ali dođe i prođe Peti oktobar, dokopasmo se demokratije. “Ajdeee…”, što bi rekao Radovan III kroz usta Zorana Radmilovića. Demokratija, parlamentarna? U kojoj šefovi stranaka u fioci drže blanko ostavke (koje se, doduše, ponekada zagube). “Ta man’te”, sto bi rekle Lale. Republika u kojoj mi se svaki dan u novinama priviđa neki “prestolonaslednik”? Sekularna država odvojena od crkve u kojoj šef države sedi na sinodu? U kojoj predsednik regulatornog tela za radio i TV stanice nosi mantiju? Čast i čest mantiji, ali ne na tom mestu. Sreća moja te sam novinar u ostavci pa me ne vređa i po cehovskoj, vec samo po građanskoj liniji.

Englezi kažu “You can’t have your cake and eat it”. Ne možete i imati tortu, i pojesti je istovremeno. Mi imademo dve izreke sa istim smislom, obe poprilično vulgarne te ih neću navoditi. Englezi, pragmatičan svet, tu svoju uzrečicu doslovno i shvataju i trude se da se torti ili dive ili da je pojedu. Ne pokušavaju i jedno i drugo istovremeno.

A u majci Srbiji uporno pokusavamo i da gledamo i da jedemo.

I tako u krug.Uporno.Uporno pokušavamo. I da ispravimo krivu Drinu. I da izračunamo kvadraturu kruga. Da uđemo u NATO, ali baš da ne uđemo sasvim, a uz to i da ostanemo neutralni, a i da nam Rusi ostanu najbolji prijatelji. Da uđemo u tu Evropsku Uniju kad su već toliko zapeli da nas prime, a da je i dalje zovemo Jevropom. Da donesemo sve te zakone koje, eto, šta ćemo… mora se… ali baš da ih ne poštujemo. Ili bar ne o’ma, nego malo kasnije. Da štedimo, štedimo, štedimo, kriza je, sta ćemo, mora se… ali da i dalje imamo 27 članova vlade puta državnih sekretara puta pomoćnika puta zamenika puta šefova kabineta puta sekretarica puta šofera puta savetnika. Da podelimo svakom punoletnom građaninu pokornom po hiljadu evara ali da tih hiljadu budu, onako, nešto malo mlađi, nedonoščad, da vrede recimo… 1700 dinara.

Da “saniramo” (čuj “saniramo”???) “Gazelu” pa onda posle da je renoviramo. Da donesemo rezoluciju o Srebrenici, civilizacijski je to čin, valja se, bolje sada dobrovoljno nego posle pod mora se… ali da je ne donesemo baš onako klot, nego da tu bude i još jedna rezolucijica pa će to taman da razvodni onu prvu da mogu da je progutaju i oni koji ne bi baš da gutaju. Da hoćemo da budemo lider u regionu, a nema za šta kuče da nas ugrize. Da hoćemo dobrosusedske odnose sa komšijama, ali da to bude onako kako mi kažemo da treba da bude.

Priča se u mojoj porodici da sam jedne večeri kao trogodišnjak ostavljen starijoj braći na čuvanje. Šta bi trogodišnjak, nego da iznervira stariju braću? Oni ga malo po turu i dete se primiri dok ne čuje ključ u bravi. Istrči tada pred majku i oca, sav u instant suzama i zavapi: “Od kako sam se rodio, nikada ništa nije bilo kako ja hoću. A ja hoću samo da me niko ne bije i da sve bude onako kako ja hoću.”

Alo, juhuuu… Vostani Serbie, imaš više od tri godine!