Da li je gol regularan ili nije, utvrdjuje glavni sudija. Ponekad i uz asistenciju pomoćnika koji je na toj strani terena.To pravilo fudbala podrazumeva da su sudije bile blizu mesta dogadjaja i videle šta se tačno dogodilo.
Ali i da nisu. Dakle, sudije imaju pravo da odlučuju bez obzira šta se stvarno dogodilo. Mogu da priznaju nepostojeći gol ili da ponište stvarni. Odlučuju na osnovu tzv. slobodnog sudijskog uverenja - je li lopta prešla gol liniju, da li je bilo ofsajda, da li je neko, i kako, igrao rukom u kaznenom prostoru, je li bio penal ili nije…
Igrači, treneri, prisutna službena lica, kao što su policajci, vatrogasci…zatim, desetine hiljada posmatrača na stadionu, baš kao i milioni gledalaca pored malih ekrana, mogu samo da budu zadovoljni ili nezadovoljni odlukama sudije. U slučaju ovog drugog, mogu da dube na trepavici - odluka neće biti promenjena.
Ni svetska ni bilo koja druga fudbalska federacija, i pored eventualne žalbe, neće menjati odluku donetu na terenu. Dakle, svima koji tvrde da je sudija napravio kardinalnu grešku ostaje jedino da se žale Bogu ili da mu, što se češće dogadja, lično psuju majku i ostalu žensku, a zašto da ne, i mušku familiju. Ima, naravno, i onih koji prete osvetom, likvidacijom.
Svi predlozi koji podrazumevaju uvodjenje elektronskih pomagala, pa i obavezu provere šta se stvarno dogodilo uz pomoć video snimka, odbijaju se u startu.
Zašto je to tako niko ne ume da objasni, ali zaljubljenici u fudbal nadmetanje na dva gola smatraju mnogo većim od obične igre, pa čak i od najvećeg biznisa. Ta igra, u osnovi, podrazumeva poštovanje pravila i, naravno, pravdu. Zato se, izmedju ostalog, pre početka utakmice igrači i sudije postroje pred publikom, rukuju i tako simbolično u stvari zakunu da će pošteno i igrati i suditi. Pravi ljubitelj fudbala želi da vidi igru u kojoj duh, snaga i veština dominiraju. Drugim rečima, da se pobednik nikada ne stidi izvojevane pobede.
Iznad svih tih sportskih gotovo viteških ciljeva igre stoji potencijalna smetnja i opasnost – sudija, odnosno sudije.
Ako igrač igra loše, zamene ga i uvedu drugog. Sudija se, medjutim, ne može zameniti (izuzev ako se povredi).
Smisao igre generalno se dovodi u pitanje ako se sumnja u konačne sudijske odluke. Šta ćemo na stadionu ukoliko sumnjamo da su sudije potplaćene. Ili, da su na listu došli po ovom ili onom ključu. Ili, pak, ukoliko znamo da će za “previd” biti kažnjeni nesudjenjem, recimo, na samo tri utakmice. I, što je možda najgore, da su svi najbolji arbitri odavno u fudbalskoj penziji.
Sva ova priča, naravno, ne odnosi se na domaću ligu jer tu i nema pravog fudbala. Ovog leta, tik nakon okončanja Lige šampiona, kreće Svetsko prvenstvo.
Najbolji igrači, najbolje reprezentacije, milijarde najboljih navijača, na jednoj strani, i dovoljno je, možda, samo jedan idiot ili djubre od sudije, na drugoj strani, i - sve dolazi pod znak pitanja.
Igrači, treneri, prisutna službena lica, kao što su policajci, vatrogasci…zatim, desetine hiljada posmatrača na stadionu, baš kao i milioni gledalaca pored malih ekrana, mogu samo da budu zadovoljni ili nezadovoljni odlukama sudije. U slučaju ovog drugog, mogu da dube na trepavici - odluka neće biti promenjena.
Ni svetska ni bilo koja druga fudbalska federacija, i pored eventualne žalbe, neće menjati odluku donetu na terenu. Dakle, svima koji tvrde da je sudija napravio kardinalnu grešku ostaje jedino da se žale Bogu ili da mu, što se češće dogadja, lično psuju majku i ostalu žensku, a zašto da ne, i mušku familiju. Ima, naravno, i onih koji prete osvetom, likvidacijom.
Svi predlozi koji podrazumevaju uvodjenje elektronskih pomagala, pa i obavezu provere šta se stvarno dogodilo uz pomoć video snimka, odbijaju se u startu.
Zašto je to tako niko ne ume da objasni, ali zaljubljenici u fudbal nadmetanje na dva gola smatraju mnogo većim od obične igre, pa čak i od najvećeg biznisa. Ta igra, u osnovi, podrazumeva poštovanje pravila i, naravno, pravdu. Zato se, izmedju ostalog, pre početka utakmice igrači i sudije postroje pred publikom, rukuju i tako simbolično u stvari zakunu da će pošteno i igrati i suditi. Pravi ljubitelj fudbala želi da vidi igru u kojoj duh, snaga i veština dominiraju. Drugim rečima, da se pobednik nikada ne stidi izvojevane pobede.
Iznad svih tih sportskih gotovo viteških ciljeva igre stoji potencijalna smetnja i opasnost – sudija, odnosno sudije.
Ako igrač igra loše, zamene ga i uvedu drugog. Sudija se, medjutim, ne može zameniti (izuzev ako se povredi).
Smisao igre generalno se dovodi u pitanje ako se sumnja u konačne sudijske odluke. Šta ćemo na stadionu ukoliko sumnjamo da su sudije potplaćene. Ili, da su na listu došli po ovom ili onom ključu. Ili, pak, ukoliko znamo da će za “previd” biti kažnjeni nesudjenjem, recimo, na samo tri utakmice. I, što je možda najgore, da su svi najbolji arbitri odavno u fudbalskoj penziji.
Sva ova priča, naravno, ne odnosi se na domaću ligu jer tu i nema pravog fudbala. Ovog leta, tik nakon okončanja Lige šampiona, kreće Svetsko prvenstvo.
Najbolji igrači, najbolje reprezentacije, milijarde najboljih navijača, na jednoj strani, i dovoljno je, možda, samo jedan idiot ili djubre od sudije, na drugoj strani, i - sve dolazi pod znak pitanja.