Naime, nekako u isto vreme, na idiličnoj obali reke Save kod Beograda poznati počinilac je bukvalno zaklao rotvajlera, koji je inače čuvao šljunkaru, kera koji ga je poznavao pa se pseće naivno prepustio milovanju koje se završilo nožem u grkljanu.

Vlasnik psa kaže da zna ko je to uradio, mislim da su jedne “novine” objavile i ime zlikovca, ali pošto nemam dva verodostojna izvora neću ga pomenuti. Izdvajam samo dva razloga koja su me naterala na (dodatno) razmišljanje.Poreklo pasa i odnos prema povredi i smrti. Idem redom…

Ako se izuzmu mačke i razne 'tice, hrčci, zmije i egzotične zivotinje koje su sve vise u modi, pa onda zlatne ribice čija najveća mana nije to što stalno ćute, već to što ne ispunjavaju tri želje, ali se bar ne linjaju, ne mitare i ne ostavljaju svlak svuda po kući, ljubiteljima životinja u Beogradu ostaju samo - kerovi.

E sad, činjenica je da se većina gradskog življa strašno plaši kerova. Sociolozi za to imaju objašnjenje koje, čini mi se, ima neke veze sa korenima, ali nisam vičan pa ne bih o tome. Pošto i sam često idem po Srbiji znam da u većini avlija u nekom ćošku ima vezan neki mali ker, takozvani “lajavac” ili “najavljivač gostiju” čija je sudbina kud i kamo gora od “kućnih pasa” u gradu – ovi drugi bar svaki dan mogu da se istrče, a većina ćuvara avlije je osudjena na sudbinu večito vezanog. Veliki kerovi po varošima su uglavnom školovani (obučeni) što deo gradskog življa samo još više nervira, kao, oni imaju školu, a ja nemam i to ih čini još nepoverljivijim.

Iako bih mogao još da redjam, samo ću skrenuti pažnju čitaocu da nisam “purista” što potkrepljujem činjenicom da sam jedanaest godina drugovao sa kujom koja je bila proizvod velike ljubavi izmedu jedne rasne kokerke i jednog rasnog terijera. Pitanje za razmišljanje - da li bi moj iskaz da sam bio posednik rasne keruše bio lažan? Nikako! Čak sam mogao da navedem dve rase!

Ne znam da li ste primetili, ali rasni kerovi kao da gledaju na lambe nekako s visine. Valjda zato što su rasni, što imaju gde da stanuju, garantovan im je bar jedan obrok dnevno i imaju barem dve šetnje, ujutru i uveče. Nekako se ne mogu oteti utisku da čak i ako su ružni i glupi, kerovi s rodovnikom u O11 smatraju da su nesto posebno. E sad, lako je da se puvaš kad imaš ledja, pa nosiš bandanu oko vrata kako to umeju da rade neki šnauceri, korpu nehajno okačenu o ogrlicu na dobermanski način, družiš se s glumcima što često rade neke kokerke ili malteške pudle ili da svako malo odeš da se vidiš s društvom u kafanskoj basti kako je to znao da radi jedan vučjak.

Upravo neki od ovih detalja izazivaju, posebno u vreme krize, komentare tipa “kolko li taj jede (mesa) dnevno” ili “narod gladuje a on ima i za ovol’ko kučište” i meni najomiljeniji, namenjen devojkama - “bolje da šetaš dete nego tu džukelu”!

Drugi razlog “medijske tišine” koja je pratila nasilnu smrt jednog lepog, velikog i po svoj prilici dobroćudnog rotvajlera, dok je s druge strane nezapamćeno nasilje nad Milom nezaobilazna tema već danima vidim i u našem tradicionalnom odnosu prema smrti. Mrtav si, gotovo je! Šta ima više da se priča...

E pa nije tako, prosto me čudi koliko ne vidimo da – nije gotovo! Nismo li upravo zbog takvog odnosa dospeli u situaciju u kojoj smo?

Šta ima da tražimo krivca, hoće li to pomoći sirotom roti, stereotipno je pitanje. Njemu, naravno neće, ali daj da bar na neko vreme sklonimo jednog manijaka s ulice! Daj da počnemo, konačno, da dovršavamo jednu po jednu gadost.

Ovog zlikovca, pa onda dalje - dilere po školskim dvorištima, psihopate svih fela, od silovatelja po novobeogradskim liftovima, do siledžije koji jure žene po mračnim ulicama ili parkovima, bahate vozače...

Ma, znate šta hoću da kažem. Ljubav i spremnost da se pomogne, što je pokazano u "slučaju keruše Mile", jeste prava stvar, ali pogledajmo oko sebe da ne bi sve prošlo ciničnim, ali tačnim komentarima tipa – treba da ti odseku noge da bi se neko zainteresovao za tebe