Pre nekoliko dana, prvi put valjda, desilo mi se da ostavim napola napisan tekst jer sam shvatio da sam suviše ljut. Naljutilo me divljanje navijača i sakaćenje psa. (O ovom drugom, Dule je na MONDO već okačio odličan tekst.)

U mom poslu emocija je loš saveznik, učilo me još kada sam bio “mala deca” u zanatu. Stariji savetovali da višak emocija hoće da sakrije činjenicu i zamagli prosuđivanje. A meni se baš, učinilo mi se, to dogodilo. Povukao sam zato “ručnu”, odložio tekst jer sam ljut počeo da “sipam” redove. Naime, “složilo se” nekoliko događaja koji su me ne samo zabrinuli već i razljutili.

Baklja pogodila fotoreportera na kup utakmici Partizan - Vojvodina. Deo stadiona demoliran valjda onako usput. Dan ranije ranilo, iz pištolja, navijača takođe na kup utakmici Zvezda-OFK. Reakcije nadležnih došle kao neki dodatak na skupoću. Ministar policije oglasio se baš mi se čini suvišnim pitanjem kako je unesen pištolj na stadion. Pa valjda je on trebalo da nam kaže ko i kako je uneo pa još i upotrebio oružje na stadionu. Nekako mi se neukusnim činilo i objašnjenje kluba o tome ko pregleda a ko pretresa navijače. Pa hajte molim vas. To bi se moglo nazvati i Pilatovskim poslom. Posle pohvatali pucača i huligane ali to ne umanjuje teskobu. Dogodilo se i tačka.

E, pucnjava i tuča na stadionima nisu kraj spirale nasilja koja je u poslednjim nedeljama ubrzala. Napali neki, huligani, navijači, šta li su već i neke vozove. Tukli i pljačkali. Onako kao uzgred. Izazvali zgražanje javnosti i osude zvaničnika. I njih policija pohvatala pa sad videćemo kako će proći na sudu.

Kakva će tu poruka da bude.

Divljanje navijača je izgleda postalo konstanta. Džabe zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama, valjda se tako zove. Jednostavno ne primenjuje se dosledno. Već mi je muka da podsećam na britansko iskustvo. Procesi se politizuju a huliganima se ne šalje poruka da se divljanje i nasilništvo više neće tolerisati. Seća li se iko više ranijih izjava predstavnika vlasti o nultoj toleranciji prema nasilju. Naročito posle ubistva Brisa Tatona prošle godine. Ovih dana ide suđenje. Onima koji su pohvatani.

Slušao sam nedavno jednog inspektora kako se u nekom privatnom razgovoru žali da je džabe trud kada se posle sve nekako razvodni. Valjda je to otezanje suđenja napadaču na snimatelja B 92. Prošle skoro dve godine a priča negde na početku. Ekipa koja je pretila novinarki Brankici Stanković zbog TV priče o navijačima i njhove sprege sa politikom i kriminalom oslobođena optužbe za pretnju. Sud preporučio privatnu tužbu za uvredu za skandiranje da će Brankica proći kao Ćuruvija. Nemam reči. Valjda će viši sud bolje proceniti. Ako je ovo slobodno sudijsko uverenje onda mi se umesnom čini paralela sa fubalskom utakmicom. Kada ceo stadion vidi penal a sudija mahne da se igra nastavi. To, iako nepravda možda može da prođe u fudbalu. U ovoj drugoj utakmici ulog je znatno veći. Loša je poruka da nema nulte tolerancije za nasilje i nasilnike.

No, izgleda nije tu, ne samo navijačko-huliganskom divljanju i nasilju, već, rekao bih zlu kraj. Da li neki dokaz, signal, šta li, da ono što se ulicama valja, ima i primese zverstva je sakaćenje i klanje pasa. Zaumna “zabava” uveren sam poremećenih ljudi, Odseći psu sve četili šape ili zaklati kuče. Liči na kondenzovano zlo. Šta je sledeće? Ko su sledeće žrtve?

Možda sam ljut i potresen, besan šta li, no čini mi se da nešto ovde ozbiljno nije uredu. Kako vama izgleda egzaltirano skandiranje navijača oslobođenih optužbe za pretnju novinarki ili groteskni aplauz publike optuženima za ubistvo Brisa Tatona?