Skoro je trideset stepeni iako još nije podne. Zaklonjeni u hladovini pecaroši rasporedjeni duž obale, kako je ko stizao, od rane zore zure u štapove. Tišina, prirodni mir. Zapodene se razgovor, ali onako da se valjda da do znanja da tamo niko nije sam.Traje to neko vreme, pa opet svak’ za udice, najlone, mamce i štapove. Čeka se da udari što krupniji komad. Prolaze sati, stiže vreme ručka. Iz torbe vadi ko je šta poneo. Neki i rakijicu za bolji apetit. Pogled sa štapova se ne skida.
A može - jedan sasvim običan pecaroški dan
Dobro se i natenane čalabrcnulo, pa zalilo... Ali, riba ne radi. Vreme prolazi, podne je već daleko odmaklo. Splašnjava tog jutra skoro opipljiv ribolovački entuzijazam. Neki sa autoritetom starosedelaca baš na tim pecaroškim mestima glasno navode moguće razloge neuspešnog dana.Tek, ključni su što je vreme naglo otoplilo i što je voda opala u odnosu na prošlu nedelju. Jedan od onih koji je tu prvi put skromno dodaje da ne treba zanemariti ni činjenicu da je upravo vreme punog meseca.Obrazloženja zašto tog dana nije ulovljeno ništa od očekivanog su potpuno prihvatljiva. Dakle, nije do nas, nego do više sile!
Polako se uz zapodenuti razgovor nakon nekog vremena počinje se i sa pakovanjem pecaroškog pribora, a onda i nošenjem ne baš lakog prtljaga prema kolima koja su podaleko parkirana. Na rastanku dovidjenja - dovidjenja, i svak’ na svoju stranu. Niko nikome ne reče ime, samo smo likove medjusobno koliko-toliko upamtili.
E da, po priboru, odeći i kolima za neke bi se moglo reći da su materijalno bolje stojeći, za druge tako-tako. Njih nekoliko sa najstarijim štapovima i “biciklovima” je iz obližnjeg sela.
Sem pecanja, u ono malo priče nije se pominjala ni jedna druga tema. Valjda nije ni vreme ni mesto.
Gledali smo ceo dan u vodu i pošto nismo ništa upecali u žargonu se kaže da smo učili gliste da plivaju. Popili smo, zatim, pravu kafu skuvanu na vatri, dobro smo se najeli i uglavnom - lepo ćutali.
Gradska svakodnevica puna buke, galame, nervoze, gužve, žurbe... je jedan svet. Za njega si se opredelio, uglavnom ili skoro sigurno, dobrovoljno. Pošto je tako, samo guraj dalje ili, što bi rekao jedan naš sportski as, pičiš i samo pičiš i tako do cilja. Svet prirode na nekoliko desetina kilometara od Beograda, pa i bliže, je nešto potpuno drugačije. Sve ono što važi za veliki grad tamo, jedostavno, prirodno ne pristaje. Tamo se, za razliku od velegrada, uglavnom ćuti i slušaju drugi zvuci. Sve u svemu, dobro je znati da postoje takva dva sveta i da čovek uvek ima mogućnost izbora.
Elem, odćutali smo na ovom pecanju onako kolektivno i iz sve snage.
Na pitanje kako čovek posle toga može dobro da se oseća nemam precizan odgovor, ali može.
I te kako!