Dakle, jesam se bio iznervirao povodom nekih dogadjaja o kojima sam pisao, ali sada mislim da je vreme da se vratim izvornim principima, ali ne Pokreta nesvrstavanja, što bi rekao fizičar Vuk J. (inače priučeni diplomata), jer bi po tom sistemu JA, kao diplomirani diplomata, mogao da tražim mesto u timu fizičara koji u Švici izazivaju veliki prasak, odnosno traže poreklo „crne rupe“…

He, he, he… No comment… Mislim, ako CR do sada nisu našli džaba je dalje traže!

Pa o čemu ću sada pisati, s pravom se pitaš dragi čitaoče… O kafanskim baštama ću pisati. Ali ne o „trotoarušama“, mada nemam ništa protiv njih, dapače (i dagušče… kva, kva, kva!). Neću ništa ni o onima koje su uredno ogradjene, ali su ipak vidljive s ulice, već ću o onim baštama koje su skrivene kao poreklo prvog miliona mnogih (pa i Srpskih) tajkuna.

Koje su i kakve te bašte saznao sam jednog leta intenzivno se družeći sa starim glumcem Ateljea 212 Ljubišom Bajom Bačićem. Imao sam, eto, tu sreću da se zbližim sa tim, u pravom smislu te reči «renesansnim čovekom», jer je on bio i pisac dramskih tekstova, prevodilac, sjajan pesnik, a imao je i zavidnu pevačku karijeru.

Družeći se, a leti retko izbivam iz varoši jer mi Beograd posebno prija kad se malo isprazni, bez pogovora sam sledio Baju Bačića koji je uvek pravio plan. Pošto je većina «letnjih zadataka» bila vezana za kafanu, jednog leta je smislio da obilazimo unutrašnje bašte, one u dvorištima, iza kafanica, restorana i birtija svih vrsta. I sami smo se iznenadili koliko ih je, što u centru grada, što po obodima, ali uvek tamo gde su zgrade podizane jedna uz drugu u formi kocke ili tvrdjave, kako vam drago.

Zajedničko svom tim baštama bilo je – drveće. Uglavnom ona vrsta «kiselog drveta» kakvo se najčešće sreće u starim gradskim opštinama. U jednoj unutrašnjoj bašti gde i dan danas sedim, negdašnjoj «mesnoj zajednici», a danas stranačkoj centrali opštine u srcu Beograda, zasadili smo lesku pre više od deset godina i tako je mazimo i pazimo da se raskošno razgranala i «čašćava» nas svake godine sa sve više plodova koji posebno prijaju uz hladno pivo, valjda baš zato što je to - «naša leska».

Druga priča je utisak koji ostavlja izmenjena vizura samih zgrada, uglavnom četvorospratnica gradjenih pre II Svetskog rata. S ulice, te stare kuće su kitnjaste, posebno ako im je «lice osveženo», poneke imaju na fasadi ili obodu krova i statue, da, da, obratite pažnju kad šetate, bićete iznenadjeni čega sve ima, verujte mi.

Sa unutrašnje strane, pak, slika je potpuno drugačija... Uvek me je to podsećalo na stare porodice koje se udese za izlazak, za pokazivanje, a kod kuće svako navuče nešto udobno, što mu najviše prija, pa makar bilo i pomalo otrcano od starosti. Tako i unutrašnja dvorišta pokazuju tu, rekao bih, toplu stranu zgrada, sa terasama na kojima se suši veš ili neko od ukućana svako malo izadje da uzme nešto iz zamrzivača ili starog kredenca koga ukućani nisu imali srca da bace, a i koristan je onoliko! Tu se leti češće sedi i pije kafa nego na onim isturenim ka ulici, manja je buka, a i zagadjenje.

Svašta čovek može da vidi sedeći u nekoj od unutrašnjih kafanskih bašti baš zbog toga što na neki način postaje deo te «komšijske» zajednice, jer i on sam, pogotovo ako je redovan gost, dolaskom za sto unutrašnje bašte neke kafanice učestvuje u životu koji je mnogo opušteniji u tom «skrivenom» delu Beograda.

Vreme je sve lepše i lepše, pa ako nemate ideju kako da osmislite leto u varoši najsrdačnije preporučujem «recept» Baje Bačića koji nas je napustio sat dva pre poslednjeg bombardovanja Beograda, sa knjigom na grudima i dušom na putu ka... ali to je tim povodom mnogo bolje napisao njegov veliki prijatelj i kolega Milan Caci Mihailović, takodje glumac Ateljea 212, pa evo na kraju da podelim to s vama...

BAČIĆU

Pobego nam Bogu na istinu,
knjiga mu je zaklopila oči.
Svako svoju prigrlio tminu.
Za njim tuga u molitvu toči:

Da odmori naborano čelo,
da mu suza sklizne stazom neba,
da prigrli mir za srce vrelo,
da mu suza zablista di treba.