Dosta prezirem nostalgiju. Nisam ljubitelj starih, dobrih vremena, romansiranih sećanja i tvrdnji kako je nekad sve bilo bolje, lepše, pristojnije... dodati po potrebi.
Ne volim ni nove, ulepšane istorije, u kojima ružni detalji volšebno nestaju i odjednom svuda plivaju ružine latice i opšta harmonija. Ovih dana, valjda usled okrugle godišnjice Titove smrti, novine i televizije preplavljene su simpatičnim doskočicama koje podsećaju na svašta nešto lepo, kad smo bili svet, kad su nas cenili i tako ukrug. Što verovatno i jeste, ali kakva je vajda od toga sada, danas, 30 godina kasnije?
Sećanja su baš i samo to: slike i zvuci, priče sa poukom ili bez nje, zapis nečega što se dogodilo, kao lično izdanje „Dogodilo se na današnji dan“ emisija.
Nostalgija je pretila da preplavi i iščekivanje jednog koncerta, stidljivo sakrivenog u skoro neverovatnoj masi gostovanja svetskih zvezda i onih koji su sebi dodelili tu titulu. Zahvaljujući Popdepresiji, u Beograd je ponovo došao Grant Hart, simbol jednog od retkih svetlih trenutaka 1990-tih u ovim krajevima. Poznajem puno onih kojima ta dva (nekom samo jedan) koncerta u novembru 1995. godine znače više nego neki mnogo bitniji datumi ili iskustva u životu.
Naravno, postoje i razlozi za to, možda nerazumljivi drugima, možda danas nevažni. Istina je da je dolazak melodičnije polovine Husker Du – još jedne okosnice one druge muzike, koja retko stiže na stranice tabloida ili među prvih deset hitova – bio tih dana jednako neočekivano i veličanstveno iznenađenje kao što bi, recimo, bila svojevoljna ostavka Slobodana Miloševića ili otkriće genoma nekoliko godina kasnije.
Nekako se te dve večeri u malom klubu beogradskog KST-a, večnog rivala kluba Akademija, poklopilo puno realno nespojivih kockica, i sve što je pripadalo stvarnom svetu, zbog čega smo, do par sati ranije, bili spremni na najcrnji ishod, nije imalo više ni trunke važnosti. Sigurno je moguće naći gomile zamerki kvalitetu zvuka, prostoru; neko je dobio svoju omiljenu pesmu, neko nije. Svejedno, tih nekoliko sati učinilo je sve ostalo nevažnim, možda i nepostojećim, poput neke daleko-buduće tehnologije koja nas je izmestila u ko zna koju dimenziju.
Petnaest godina kasnije, u publici gledam uspešne japije, za ovu priliku razbarušenih frizura i u majicama koje dokazuju buntovničku prošlost, one koji i danas ne pristaju na konformizam, propalo-raspale predstavnike senjačkih porodica čijoj smo svemoći nekada izokola zavideli, devojke koje jedva da su pošle u osnovnu školu u vreme Onog Koncerta. I svi (sem jednog izuzetka), isto: mrmljaju ili urliču reči pesama, smeju se najširim osmesima i cepaju dlanove aplauzima.
I pričamo kasnije kako nam je bilo lepo, kako je to veče opet drugačije, kako danas zvuči nezvanična himna „Sorry Somehow“ i još mnogo toga drugog, a da se nijednom rečju nije pomenulo „Eh, kako smo nekad“, ili već neka od uobičajenih rečenica koje prate ovakve ponoćne razgovore. Baš zato je prijalo.
Par dana kasnije, stigla je vest da je umro Peter O'Donell, otac Modesti Blejz, prve prave stripovske heroine. Danas skoro da ne mogu da zamislim koliko sam želela da budem kao ona: gutala sam svaku napisanu reč u silom prilika prežaljenoj Stripoteci, a tek kada sam otkrila da postoje i romani, nažalost nikada prevedeni kod nas, mojoj sreći nije bilo kraja. Ali opet: čitam je i danas, sa jednakim žarom i pažnjom kao i tada uživam u stripu, romanu, pa i filmu, bez nasilnog umetanja sećanja na možda povezani događaj (kao što bi, na primer, bilo zajedničko čitanje Veleizdaje sa tadašnjim dečkom na prvom samostalnom letovanju).
Od ove nedelje, na televiziji možete ponovo da odgledate po mnogima najuspešniju domaću seriju, Grlom u jagode. I to je prilika koju ne treba propustiti, jer je pravo uživanje u pričama, likovima, saznanju o značaju farmerki za status u dobro odabranom društvu i još mnogo toga zanimljivog. Ne zbog nostalgičnog „U ono vreme se znalo…“, već zbog doskora neočekivane mogućnosti da se o istoriji uči iz događaja koje posmatramo na ekranu, a ne u nekom dosadnom udžbeniku.
Zato, zaboravite na nostalgiju: dokle god možete da, bez obzira što radite sledećeg jutra od rane zore, zaglavite u zadimljenom polupodrumu da biste čuli baš tu pesmu; na kiosku, bez obzira na upadljive zaliske, kupite Spajdermena u stripu; iz ormana izvučete dobrano ispranu majicu koja malo zateže na stomaku, ona vam nije ni potrebna.
Sećanja su baš i samo to: slike i zvuci, priče sa poukom ili bez nje, zapis nečega što se dogodilo, kao lično izdanje „Dogodilo se na današnji dan“ emisija.
Nostalgija je pretila da preplavi i iščekivanje jednog koncerta, stidljivo sakrivenog u skoro neverovatnoj masi gostovanja svetskih zvezda i onih koji su sebi dodelili tu titulu. Zahvaljujući Popdepresiji, u Beograd je ponovo došao Grant Hart, simbol jednog od retkih svetlih trenutaka 1990-tih u ovim krajevima. Poznajem puno onih kojima ta dva (nekom samo jedan) koncerta u novembru 1995. godine znače više nego neki mnogo bitniji datumi ili iskustva u životu.
Naravno, postoje i razlozi za to, možda nerazumljivi drugima, možda danas nevažni. Istina je da je dolazak melodičnije polovine Husker Du – još jedne okosnice one druge muzike, koja retko stiže na stranice tabloida ili među prvih deset hitova – bio tih dana jednako neočekivano i veličanstveno iznenađenje kao što bi, recimo, bila svojevoljna ostavka Slobodana Miloševića ili otkriće genoma nekoliko godina kasnije.
Nekako se te dve večeri u malom klubu beogradskog KST-a, večnog rivala kluba Akademija, poklopilo puno realno nespojivih kockica, i sve što je pripadalo stvarnom svetu, zbog čega smo, do par sati ranije, bili spremni na najcrnji ishod, nije imalo više ni trunke važnosti. Sigurno je moguće naći gomile zamerki kvalitetu zvuka, prostoru; neko je dobio svoju omiljenu pesmu, neko nije. Svejedno, tih nekoliko sati učinilo je sve ostalo nevažnim, možda i nepostojećim, poput neke daleko-buduće tehnologije koja nas je izmestila u ko zna koju dimenziju.
Petnaest godina kasnije, u publici gledam uspešne japije, za ovu priliku razbarušenih frizura i u majicama koje dokazuju buntovničku prošlost, one koji i danas ne pristaju na konformizam, propalo-raspale predstavnike senjačkih porodica čijoj smo svemoći nekada izokola zavideli, devojke koje jedva da su pošle u osnovnu školu u vreme Onog Koncerta. I svi (sem jednog izuzetka), isto: mrmljaju ili urliču reči pesama, smeju se najširim osmesima i cepaju dlanove aplauzima.
I pričamo kasnije kako nam je bilo lepo, kako je to veče opet drugačije, kako danas zvuči nezvanična himna „Sorry Somehow“ i još mnogo toga drugog, a da se nijednom rečju nije pomenulo „Eh, kako smo nekad“, ili već neka od uobičajenih rečenica koje prate ovakve ponoćne razgovore. Baš zato je prijalo.
Par dana kasnije, stigla je vest da je umro Peter O'Donell, otac Modesti Blejz, prve prave stripovske heroine. Danas skoro da ne mogu da zamislim koliko sam želela da budem kao ona: gutala sam svaku napisanu reč u silom prilika prežaljenoj Stripoteci, a tek kada sam otkrila da postoje i romani, nažalost nikada prevedeni kod nas, mojoj sreći nije bilo kraja. Ali opet: čitam je i danas, sa jednakim žarom i pažnjom kao i tada uživam u stripu, romanu, pa i filmu, bez nasilnog umetanja sećanja na možda povezani događaj (kao što bi, na primer, bilo zajedničko čitanje Veleizdaje sa tadašnjim dečkom na prvom samostalnom letovanju).
Od ove nedelje, na televiziji možete ponovo da odgledate po mnogima najuspešniju domaću seriju, Grlom u jagode. I to je prilika koju ne treba propustiti, jer je pravo uživanje u pričama, likovima, saznanju o značaju farmerki za status u dobro odabranom društvu i još mnogo toga zanimljivog. Ne zbog nostalgičnog „U ono vreme se znalo…“, već zbog doskora neočekivane mogućnosti da se o istoriji uči iz događaja koje posmatramo na ekranu, a ne u nekom dosadnom udžbeniku.
Zato, zaboravite na nostalgiju: dokle god možete da, bez obzira što radite sledećeg jutra od rane zore, zaglavite u zadimljenom polupodrumu da biste čuli baš tu pesmu; na kiosku, bez obzira na upadljive zaliske, kupite Spajdermena u stripu; iz ormana izvučete dobrano ispranu majicu koja malo zateže na stomaku, ona vam nije ni potrebna.