Svojevremeno, onda kad je kod nas bilo dosta para, kad smo imali pasoš koji je potirao većinu granica, desilo se da se pod nerazjašnjenim okolnostima, posle neke žurke, udavio u bazenu svoje kuće Brajan Džons, treći (po nekima možda i najvažniji) čovek još uvek živog benda The Rolling Stones.

Mik i ekipa organizovali su nedugo potom koncert, neku vrstu „oproštajne svirke“ (ako tako mogu da prevedem izraz „ferwell party“) u Hajd parku u Londonu.

I zašto ja uopšte pominjem ovo kad nije ni okrugla godišnjica niti su nam Stonsi (ponovo) na vidiku?

Pa zato jer smo, pre nego što je film s tog koncerta došao do Beograda, a trebalo je da prodje nekoliko godinica, za to vreme o detaljima slušali priče nekolicine drugara koji su imali dovoljno godina i hrabrosti da se posle najave koncerta upute preko Lamanša, a čuli su o tome na tada nezaobilaznom Radio Luksemburgu ili emisijama piratske Radio Kataline (pogledajte oooobavezno film „Rock boat“ iz prošle godine).

Te priče mi se u sećanju mešaju sa onim što se već ili posle dešavalo u BG, razne „gitarijade“ i koncerti po halama, na Tašu sam onomad bio odlepio na Klejtona Tomasa i Blood, swet and tears, ma... navukao sam se na koncerte onoliko! Mislim, na primer, da su u knjizi Pece Popovića „Rokopisi“ (najtoplije preporučujem) najbolji delovi koji se odnose baš na žive svirke i koncerte. Film Vudstok sam gledao čim se pojavio, na prvom FEST-u, odaaaaavno to beše... za cenu karte kod tapkaroša nisam pitao jer sam veče pre toga odlično prošao na pokeru. Btw, nekoliko dana potom su me žestoko presvukli i od tada sam batalio kocku.

Dakle, da nastavim...

Dok ovo pišem neki već dolaze u BG na koncert Eltona Džona, za Dilana sam, rekoh vam već, uredno pazario kartu na vreme, pa onda stiže Džef Bek, pa onda... Sjajno leto pred nama. Uz to, Egzit, a i u komšiluku najavljuju dobre svirke. Da, kad smo već kod Egzita, malo upozorenje... ne, više savet na osnovu ličnog iskustva...

One godine kad je na glavnoj sceni prašio moj omiljeni antiglobalista Manu Čao, dan ili dva pre njega nastupila je tada relativno nepoznata pevačica koja se zove Lili Alen.

Iako sam tih dana bio na licu mesta, nemam pojma zašto, piva bilo i blizu bine, otišao sam na Tvrdjavu da se vidim sa nekim drugarima, kao ništa neću propustiti – kad ono! Ne da sam se „Z“ nego strašno! A bio sam do tada ponosan na sebe zato što nisam propuštao bendove koji „zagrevaju publiku“, pa sam svojevremeno na koncertu Nil Janga i Ludih konja u Finzberi parku u Londonu prvi put uživo čuo i oduševio se njegovom predgrupom koja je tada bila relativno nepoznata. Zvali su se – Pearl Jam!

Elem, jes da karte nisu jeftine za današnje prilike, ali vredi odvojiti neku kintu i otići na makar dva tri dobra koncerta ovog leta. Još ako su napolju, a većina će biti, onda su provod i uživanje zagarantovani. O druženju da i ne govorim. Uostalom, bolje da vi nekom drugom pričate kako ste se dobro proveli nego da o tome slušate od drugih.

Da, umalo da zaboravim... Dan danas mi je žao što sam bio „mali“ kad je umro Brajan i kad je Mik u Hajd Parku čitao Šelija.