Ma, nisam ja jedan od onih ljubitelja fudbala što uoči svetskog prvenstva kupuje nov televizor. Što za vreme svake značajnije utakmice ženu, sve sa decom, šalje kod majke. Naravno njene. Ma, nisam je jedan od onih fudbalskih sluđenika koji prati svoju ekipu na svim gostovanjima. Nosi klupske dresove i šalove. Ma, i kada igra reprezentacija često ne gledam. Šta ću...

Ne volim fucu. Ni kao mali ga nisam igrao niti voleo. Jednostavno klinci iz kraja dijagnostikovali dve leve noge. Ni tzv golmanski angažman nije dugo trajao. U modi tada bili kraći modeli. Moja metraža je opredelila sport. Skoro dva metra okrenulo me košarci. Gledam sada pod stare dane Žigića, ono krakatog Engleza (Krauč li se zove) ili Čeha Kolera, pa se načuditi ne mogu kako niko u moje vreme na nanjuši "talenat" i dvometarsku prednost u skok igri.

Dakle, fuca nije moj sport. Naravno, ne bih koristio one neiteligentne dosetke o dvadesetorici koji jure za nekim okruglim predmetom a hiljade ih gledaju. Pa se još uživljavaju i urlaju k'o da su s’ uma sišli. To mi nekako liči na onu ne baš invetivnu začuđenost o Formuli 1. Kao, šta tu ima zanimljivo kada dvadesetak autica juri u krug. Ma...........

Elem, poštujem ja izbor drugih Vole ljudi fudbal. Svetsko prvenstvo je verujem stvarno razlog za ozbiljno uzbuđenje. Drugih naravno. Ja čekam Mundijal ali košarkaški. Krajem leta. Do tada trke F1, šampionat je takoreći tek počeo. I sve što ima dva ili četiri točka i juri u krug. Šta da radim kad volem. I stvarno ljutim ženu svaki put kada zagrme oni autići što jure u krug. No, to je samo deo malih bračnih radosti. Sinovi su na mojoj strani pa je gazdarica, rekao bih, malobrojna. Ima telka u sinovljevoj sobi. Doduše ekran je nešto manji.

Volem ja i fudbalski mundijal. Omogućuje mi neka naročita zadovoljstva. Recimo pecanje u miru i bez gužve. Moja ekipa sa pecanja listom je sluđena fudbalom. Mesecima su pričali o kvalifikacijama. Analizirali rezultate po grupama, pakovali šešire za izvlačenje. Naravno, radovali se ili tugovali zbog Orlova. Ponekad se pecanje pretvaralo u fudbalsku kliniku. Osećao sam se kao pacijent jer često nisam znao više od najopštijih informacija.

Sada se sa velikim nestrpljenjem čeka početak Mundijala. Doduše, ovih dana previsoka voda pa nema mnogo pecanja. Ipak, fudbalskih priča itekao ima u one retke momente kada se tamo sretnemo. E, sada kada je krenulo, eto meni malo mira. Oni pred ekran uz obavezno ladno a ja na vodu. I svi srećni. Ionako nisam bio neki sagovornik. Pa ne znam ni kompletan sastav reprezentacije.

Biće i mirnih šetnji, Na Avali recimo. Kao u ono vreme kada se slavio 25. maj pa su moju sada već višedecenijsku životnu saputnicu i mene skoro hapsili što ne gledamo slet. Valjda neće terati u ćuzu što ne gledamo Mundijal. Ovaj fudbalski. Valja samo naći mesto gde se ne gledaju utakmice pa će se moći i kafa popiti na miru.

Od mene o Mundijalu, fudbalskom, toliko.