Nema priče, sve što se dešava u Južnoj Africi je spektakularno! Na terenu, na tribinama, a kažu i okolo - čisti hedonizam...

Dakle, veče uoči svečanog otvaranja šampionata nacrtao sam se ispred ekrana da gledam prenos "koncerta dobrodošlice" i kad je počelo - potpuno sam ostao bez daha. Mislim, nisu mi nepoznati ritmovi, ni neki od izvodjača koji su nastupili ili pojedini muzički trendovi koji dolaze iz Afrike, slušam ih ponekad i u emisiji Bilje Krstić "Izvorišta" (Radio Beograd 1, četvtkom od 23.00. do ponoći, preporučujem), ali ipak kad ih čovek čuje i vidi ovako na gomili... virtuozne muzičare, čudesne instrumente, udaraljke posebno, plasače, odeću u hiljadu boja, ma fantastično!

Upravo ovo poslednje koristim kao priliku da povučem malu paralelu, videćete u kom smislu. Na osnovu sopstvenog iskustva, razume se.

Elem, jedna moja prijateljica je prošlog leta poslom bila desetak dana u Zimbabveu, prevodila nešto ili već... Kad se vratila donela mi je poklon, košulju sa kratkim rukavima (pokojni Tirke je govorio da tako nešto ne postoji, "majice su sa kratkim rukavima ili bez rukava, a košulja je zna se - sa dugačkim rukavima", dopadala mi se njegova upornost da taj stav brani i uvek iznova obrazlaže).

E ta "košulja" je naravno lagana, pamučna, ali štos je u tome što je u osnovi bila plave boje, ona plava kao bugarska šerpa, znači drečava, a umesto tufni, kao na šerpi, dodatno je "ukrašena" cvetovima veličine pesnice u nijansama žute boje koje prosto štipaju za oči. Kad sam je prvi put obukao ne da su me zezali nego onoliko! Nisam se mnogo branio, po sistemu - "ako se braniš tri put' duže si na tapetu", obično petnaest umesto pet minuta.

A dva glavna argumenta zezatora bili su – 1). nije to za ovde, to je za more i 2). Nije to za tvoje godine.

Idemo redom... Sam izraz "za ovde" sugeriše nešto što treba da bude prikladno, valjda. E pa pitam se, šta je prikladno na plus zilion stepeni u BG? Majica, laka košulja?

Da, naravno. Ali ovde se ne misli na tu prikladnost već na uvreženo mišljenje da se na domaćem terenu imaš ponašati malte ne smerno, konvencionalno, uštogljeno čak. Šarena je masa, ali kod pojedinaca preovladava jednobojan fazon! Bez ili sa nekim natpisom, mada to više nije u modi, kažu. Šta retko vidim?

Pa da je na telu jedne osobe ono što bi rutineri sportskih prenosa nazvali - "vatromet boja". Kao da je jedna "prikladna" boja sasvim dovoljna ili, ako hoćete, kao da ljudi pomalo zentuju od šarenila, kao da je to nepristojno!? Setio sam se zime i crnih jakni, crnih kaputića, sivih mantila i ostalih tamnih pernatih preradjevina za obući u gradu i šarenila skijaških odela na Kopaoniku, na primer. Tako i sada, na vrućini, bež, plavo u raznim nijansama, belo, ali sve – jednobojno! Dobro de, na većinu dekoltea i ostalih bretelica nemam primedbi. Naprotiv! Pretpostavljam da isto misle i dame, kad je njihova ciljna grupa u pitanju, mislim na «atribute» na koje one obraćaju pažnju. Na kraju, ajd' da sam u mojoj «košulji» otišao u pozorište pa da mi neko kaže kako to nije prikladno, pokrio bih se ušima i ćutao. Ali da mi to iz čista mira kažu u trenucima znojem zaradjenog slobodnog vremena!? Begajte se bre!

Druga stvar je - "nije za moje godine". To tek ne razumem. U redu, priznajem da sam prerastao špilhozne, ne bih obukao ni lederhozne jer su mi uvek bili smešni odrasli ljudi koji kroz grad šetaju u kratkim pantalonicama na tregere, pa makar bile deo nacionalne nošnje. Rekoh vam jednom prilikom da su mi farmerke obavezan deo garderobe, bez obzira na godine, možda i zbog hipi nasledja koje uporno negujem jer mi ništa bolje od takvog načina razmišljanja još uvek nije ponudjeno. Od mnogih teorija koje se tiču mode najprihvatljivija mi je ona koja kaže da je "oblačenje izraz koliko ličnosti, toliko i raspoloženja". Rečju, leto je, a ja često kažem da bi glat menjao dve zime za jedno leto jer više volim da se tuširam nekoliko puta dnevno nego da od jutra do sutra nosim na sebi kilo-dva odeće i još da mi bride uši od hladnoće.
Uostalom, baš zbog toga, a ne šampionata u fudbalu, leti najviše volim da nosim dres reprezentacije Brazila, onaj žuti, znate sigurno.

Nekako mi pomaže da održim, pa i podignem raspoloženje... u ovim godinama...

Kojim godinama, kakvim godinama, he, he, he...