Za razliku od kolege Vlajića koji se u fudbal makar razume iako ga Mundijal ne sluđuje, ja se u fudbal niti razumem, niti me zanima (sindrom 4 leve noge u detinjstvu, mene je uvek “fasovao” onaj tim koji je imao mnogo jake igrače pa ga je valjalo malo oslabiti).

Znam da ima taj neki Mundijal, znam da počinje jedan od ovih dana i znam čak i da se održava u Južnoafričkoj Republici (koja nije priznala Kosovo, te čvrsto stoji na braniku srpskog suvereniteta i teritorijalnog integriteta). To je sve što znam a nemam želju da saznam ništa više a ni da sedim ispred televizora tim povodom. Elem, ako vam to ne odgovara, upišite mi negativnu ocenu u “komentari”, pa me urednik možda i skine sa Monda dok ne prođe i to.. kako beše… a da svetsko… prvenstvo u fuzbalu.

O politici neću. U nju se razumem i o njoj umem, ali neko vreme neću. Bar dok ne prođe leto, a onda ćemo da vidimo. Sumorna je, siva, lepljiva kao one majske kiše ove godine. Čak i kada deluje terapeutski (ja se ispraznim, izbacim žuč iz organizma, a vi se ponekada kiselo nasmešite na moju viziju naše balkanske realnosti) počinjem sam sebi da ličim na reprizu reprizine reprize. Ponekada pomislim da bih ‘ladno mogao da izvučem iz fioke nešto iz 2001. 2002. 2004. 2006… da zamenim imena, i da će biti aktuelno. Uostalom, mogao bih i uporno iz dana u dan samo da citiram reči Radoja Domanovića od pre stotinu i kusur godina i opet bi bilo aktuelno. Elem, neću ni o politici, ni stranim ambasadorima, ni ministrima domaćim ili večitim (da Tomice, na Vas mislim).

O koncertima ću, u njih se razumem, pratim ih dugo i uporno, a ovog ih je juna baš bilo a i biće ih još. Bio najpre Elton Džon, koga sam namerno propustio mada je Pera (da Laziću, o tebi je reč), koji takođe nije išao, izrazio mišljenje da će Elton verovatno napraviti najbolji šou program. Naoštrih se na Dilana i Kleptona mada iz dubine duše mrzim Arenu kao koncertnu dvoranu, a uzeh i karte za Kaliopi i Edina Karamazova koji su mi em zvučali kao zanimljiva kombinacija, em su svirali u Pozorištu na Terazijama koje mi se, pak, čini jednim od najboljih koncertnih prostora u Beogradu.

Ma, preskočio bih i Dilana da mi Pera (onaj isti iz gornjeg pasusa) ne reče da ćemo ga ili gledati sada ili najverovatnije nikada, 69 godina mu je, ipak! Te na sopstvenu žalost, ipak pođoh. Što je još gore, privabih i drugare koji su čak iz Sarajeva i Mostara potegli da čuju Dilana (Sorry, Unkase i Vlado, nisam znao!). Gledam ovih dana novine i prikaze koncerta i prosto ne mogu da verujem da je tako teško reći popu pop, a bobu bob. Tu i tamo se neko osvrnuo na razglas koji “nije bio baš najbolji”, na “glas koji ipak pokazuje znakove godina” i to je to. Ma znam ja ljudi da je Dilan veličina, njegova muzika za Pekinpoov film “Pet Garet i Bili Kid” spada ne samo u najbolju filmsku muziku svih vremena već i u mojih ličnih “top ten”.

Ali ono što bi u Areni prošle nedelje se samo može nazvati brukom i sramotom. Za Dilana, za organizatore, pa čak i za nas iz publike, jer nismo ipak bili vezani, mogli smo hop na noge lagane pa u nedeljnu noć u šetnju. Umesto toga, ostadosmo do kraja i do bledog bisa. Kog smo andraka uopšte i tražili taj bis, još mi nije jasno. Razglas je bio katastrofalno loš, Dilan je falširao više nego što bih i ja uspeo, a talentovan sam, verujte mi. Nije bilo velikih hitova osim “Like a rolling stone” a i to smo jedva prepoznali. Prateći bend je BAŠ bio prateći, stalno je jurio za Dilanom i pokušavao da ga “uhvati”. Publika na tribinama je samo jednom ustala, kada se upalilo svetlo. To što nam na kraju nije rekao ni hvala niti jednu drugu reč sem što je predstavio članove benda mi ne smeta. “Helou Belgrejd, zdrrraou Beogradeee” umem i sam da promrmljam.

Rasveta je bila sirotinjska a nije bilo ni elektronskih displeja da ga bolje vidimo… ma ni to nema veze. Ali ONAKO loš razglas, onakvo falširanje i nepoštovanje publike… to već praštam samo svojim domacim izabranim političarima i večitim ministrima, a ne Vama, gospodine Dilan.

Tri dana kasnije, na ulasku u Arenu su mi zaplenili mali plastični upaljač, valjda iz straha da ću paliti inventar zbog razočarenja Dilanom, ali ne bih, časna reč. Nije ni Klepton mladunac, 65 se godina prikupilo, ali je poneo dobar razglas, dva velika displeja, solidan lajt šou i iznad svega radost muziciranja. Na Dilanovom koncertu sam imao utisak da su svi oni na bini po kazni, pa eto, otaljava se, šta da se radi. A Klepton, Stivi Vinvud i ostali su bili tu jer vole da rade to što rade i jer poštuju publiku koja je dala i pare i vreme i dlanove. Da sam u namćor fazi, možda bih zamerio što je bilo više Vinvudovih numera, ali nemam srca. Bila “Leyla”, bio “Cocaine”, bilo “After Midnight”, meni dosta. Aferim maestro!

Dan kasnije. Hmmm… Kaliopi i Edin Karamazov su u najavi zvučali kao baš zanimljiva kombinacija. Gost iz Bosne je sjajan gitarista a – što je velika retkost – svira i leut. Prošle godine je sa Stingom nastupio u Sava centru i da ne bi Stinga, to je mogao biti baš dobar koncert. Sve manje strpljenja imam za one koji ne poštuju publiku, a Stingu sam do sada oprostio isuviše toga. Kaliopi… imam jedan njen album a čuo sam je i na koncertu “Indexi i prijatelji”, ima fascinantan glas. Na žalost, najbolje što mogu da kažem za ovaj koncert jeste da rashladni uređaji u Pozorištu na Terazijama zaista odlično rade. I da je prostor baš dobar. Ali Kaliopi i Edin - dva sjajna potencijala – ili nisu imali dobar dan ili im nešto ne štima u konceptu zajedničkog albuma “Oblivion”. Da li izbor pesama, da li činjenica da je skoro isključivo reč o obradama, o “cover” verzijama, da li im repertoar leži slabije nego što su zamislili, tek Kaliopi, Edin i beogradska publika se nisu našli na istim talasnim dužinama te večeri.

Šteta, mogli su.