Jeste fudbal stvarno najvažnija sporedna stvar na svetu i, za najveći broj ljudi, najlepša i najuzbudljivija igra sa loptom.To dokazuje i ovo vreme pustih ulica dok se prate zanimljiviji mečevi sa juga Afrike. Uzimaju se odmori, koriste slobodni dani, prave pauze na poslu. Sve zbog fudbala.

Državna televizija na oba kanala prenosi dve utakmice jer su odlučujuće i igraju se u isto vreme. Posle ko zna koliko godina vidjam klince kako šutiraju loptu u komšijsku ogradu. Jedan za sebe viče da je Jovanović, drugi je Krasić, dok je treći ni manje ni više nego Mesi. Malo ih je, pa ne mogu da se podele ni na male goliće. Ipak, mada ih je malo, milo mi je dok ih gledam toliko zanesene igrom. Takvu dečiju galamu i udaranje lopte u zid nisam čuo, čini mi se, više od dvadeset godina.

Gde li su ostali klinci, gledaju li fudbalske prenose, hoće li se do kraja prvenstva bar malo “primiti” na tu igru?

U svoje vreme mi smo pikali fudbal do iznemoglosti. Za vreme raspusta pogotovo. Pre podne odigramo bar dve utakmice, ukoliko majke ne prekinu igru zapovednim “i to odmah!” pozivima na ručak. U takvim slučajevima, razočarani što nam se prekida akcija iz koje smo mogli da damo još koji gol, idemo kući, presvlačimo se, peremo ruke po nekoliko puta, pojedemo što mora da se pojede i odmah -ponovo u dvorište.

Kućni savet (tako se zvao izvršni organ stanara cele zgrade) je, medjutim, zabranjivao galamu, pa i fudbalsku, od tri do pet popodne. Radni ljudi, govorili su, imaju pravo da se, posle ručka, malo odmore. Ta tišina duga dva sata nas je izludjivala. Em nismo smeli u dvorištu da igramo fudbal, em smo bili u stanu, em je morala da bude tišina.

Inače, u tom dvorištu izmedju četiri zgrade na jednoj strani je bio veliki metalni ram za trešenje tepiha - za nas u stvari pravi pravcati gol. Na drugoj strani ga nije bilo, pa smo morali da ga nacrtamo na zidu zgrade. Sećam se, iznad tog nacrtanog gola, na prvom spratu stanovao je profesor Cincović, direktor gimnazije. S obzirom na to da je i u našem dvorišnom fudbalu bilo slobodnih udaraca i penala, bilo je šuteva i preko prečke, ali i direktno u prozor. Samo ja sam ga, dobro se sećam, dva puta razbio. Moji roditelji su, naravno, platili staklo, izvinjavali se direktoru i njegovoj ženi, a ja sam oba promašaja platio i batinama i zabranom izlaska iz kuće.

Slično su prolazili i drugi. Fudbal, medjutim, zbog toga nije nestao iz našeg dvorišta. Naprotiv.

Godinama smo cepali fudbal od jutra do mraka, a kad je trebalo da se upisujemo u gimnaziju shvatili smo da je drug Cincović direktor baš te gimnazije u našem kraju. Na prijemni ispit smo zato svi mi vajni šuteri, a bilo nas je šest, otišli u drugu gimanziju. Jeste bila dalje dve trolejbuske stanice, ali bar smo bili mirni. Izbegli smo da nam se, s vremena na vreme, iz ovog ili onog razloga, stavlja na vrat i galama i razbijanje prozora, a i ostale “fudbalske grozote” dečijeg doba. Dobra je to odluka bila i zbog toga što je kod te gimnazije bio bolji šljakasti teren nego kod one u našem kraju.

Igrali smo kasnije godinama, završili srednju školu, upisali fakultete i završili ih. I, opet igrali fudbal. Tada već u sali, u zakupljenom terminu uveče, dva-tri puta nedeljno. Slično je bilo i sa generacijama posle nas. Kako je i zašto sve to kasnije nestalo, ne znam. Pitao sam i druge, ni oni ne znaju. Dogodilo se, eto, pred nama, a mimo nas.

Odavno u tom dvorištu našeg detinjstva nema više ni strasne dečije graje, a ni fudbala. Iščupan je i onaj ram za trešenje tepiha na kojem smo se nadavali toliko golova.

"Sada svi imaju usisivače pa nam više nije potreban" - ozbiljno mi odgovori jedan čovek kad sam ga pitao šta se dogodilo sa našim metalnim stativama i prečkom. Inače, kod tog bivšeg gola sada je nekoliko sklepanih garaža, dok preostali prostor zauzimaju parkirani automobili. Slično je i u drugim dvorištima.

Dvorišta više nisu za decu nego za parking. Deca su kod kuće. I računari su kod kuće. A fudbal je samo na televiziji.