Da li ćemo doći u poziciju da uvozimo inženjere? Zašto sve manje mladih ljudi upisuje tehnološke fakultete i zašto je IN ići na menadžment?

Širok osmeh i, nije zlatan zub kao u onoj Balaševićevoj pesmi već vlažnjikave oči, bili su sasvim siguran znak da je u porodici mojih prijatelja uspela operacija upisa potomka u akademsku zajednicu.

Dakle, dobili su brucoša na jednom od beogradskih fakulteta. Srećom još i uskočio na budžet pa će porodica i finansijski lakše disati. A da priča bude kompletnija, osmeh širi a porodična sreća još veća, i mladji potomak upisao gimnaziju. Moji prijatelji spadaju u one srpske porodice gde je starosna razlika između dece taman tolika da polažu prijemni ispit iste godine. Razumem ih. I kod mene je bilo tako. Tresli smo se k’o lažni svedok. Ko je čekao listu sa onom magičnom crtom zna o čemu pričam.

No, ovo je meni samo povod za razmišljanje o nečem drugom. Ovi letnji upisni meseci podsete me na prognozu da će Srbija uvoziti inženjere. Izrekla je to profesorka Srbijanka Turajlić pre nekoliko godina. Bila je valjda tada na nekoj funkciji u Ministarstvu posvete. Od tada pažljivo pratim upis na fakultete u Srbiji. Iz godine u godinu se potvrđuje procena profesorke Turajlić. Sve manje mladih ljudi pokazuje interesovanje za tehničke fakulete i bazne nauke, posebno.

Ni ove godine u junu upisne kvote nisu popunili Tehnološki, Rudarski, Poljoprivredni, Šumarski a muka mi pripadne kada vidim da za studije fizike i fizičke hemije već godinama ne mogu da "navataju" dovoljno zainteresovanih. Lakonski procenjujući moglo bi se reći da su ova zanimanja rezervisana samo za "Proke pronalazače" i slične specijalne sluđenike za nauku, retorte, klatno i da ne nabrajam sve ono što deca tokom školovanja tek incidentno vide a još incidentnije im se razvije interesovanje za takva čudesa.

Recimo, bio sam više nego inenađen kada sam saznao da se, gotovo cela generacija svršenih gimnazijalaca sa prirodno-matematičkog smera upisala na društvene fakultete. Skoro incidetno je izgledao upis nekolicine na neki od tehničkih fakulteta. A onoliko su gulili matematiku, fiziku i hemiju. I hteli su to kao osnovci, valjda naivno verujući u inženjersku budućnost ili prizeljkujući neku istraživačku laboratoriju. Za one četiri gimnazijske godine sazrevanja se valjda shvati da bar ovde takve snove nije lako ostvariti. Otuda valjda krenu na menadžment i slične veštine za, što bi rekli ekonomisti, sektor usluga. Tu se, jedna je od snažnih poruka dosadašnje tranzicije, lakše nalazi uhleblje. I uglavnom su u pravu.

Problem je recimo vidljiv i u tome što na evidenciji nezaposlenih ima vrlo malo mladih inženjera. Bez posla su uglavnom oni vremešniji koje malo koji poslodavac hoće da uzme. Mladih inženjera ili istraživača uglavnom nema, jer oni koji diplomiraju brzo nađu posao ili odu u inostranstvo. I tako već godinama. Vidi se prema interesovanju za upis na studije. Jednostavno društvo ne šalje jasne signale mladima da je opredeljenje za bazne nauke, matematiku, fiziku, hemiju, fizičku hemiju nešto perspektivno, ovde u Srbiji. Otuda, više nego upozoravajuća je procena Srbijanke Turajlić da će Srbija uvoziti inženjere jer neće imati dovoljno svojih.

Znam da Srbija nije Amerika ali možda nije na odmet podsetiti da je jedan od prvih poteza Baraka Obame bio da izdvoji dodatan novac za finasiranje studija baznih nauka. I nije onda čudno što Ameri svake godine pokupe Nobela u baznim naukama. Ovde bi možda mogli da odškolujemo dovoljno inženjera i ponekog istraživača za ono malo istututa koji se još stvarno bave naukom. Za početak.