Da postoji ona zemlja koja bi se zvala Nikadođija, Saša Marković Mikrob bio bi među prvim građanima. Ustav i najvažniji zakoni Nikadođije bili bi kratki: uhvati dan i ne čini drugom ono što ne želiš da tebi čine. Radilo bi se, ne bi to bila zemlja Dembelija, niti Jututunska Juhahaha, ali bi mrki pogledi, svađe i besmislene rasprave bili ako ne zabranjeni, onda bar nimalo popularni. Ulice bi brujale muzikom, fasade bi pevale u kolopletu boja i šara, a svi stanovnici bi nosili Maske na licu, i osmeh, isti onaj po kome ću Mikroba pamtiti celog života.

Mikrob je bio neizostavni deo onog drugog Beograda, o kome ne pišu tabloidi, sem ako baš nije pustinjsko leto, kao ovo sada, a tema nigde ni za lek. Onog Beograda koji nema veze sa nostalgičnim decenijama prošlog veka koje pominju neki drugi ljudi. Onog Beograda koji je živeo u podzemnim prolazima, parku kod Manježa, počivšem SKC-u i, najvažnije, Akademiji. Rupi, kako su joj nekada tepali.

Taj Bermudski trougao iznedrio je mnoge stanovnike Nikadođije. Drugačije od klimajućih glava u trolejbusima i tramvajima, nezainteresovane za nove modele automobila, danas zaboravljene pejdžere, splavove u nastanku, TV sapunice i slepe sledbenike istina serviranih sa ekrana. Mnogi među njima bili su samouki u onome čime su se bavili, iskreni do samog kraja, pa makar i po cenu sopstvene sreće.




Mikroba sam prvi put srela ispred Akademije davno, davno. Uz neizbežno pivo u ruci, u sivo-maslinastozelenom mantilu koji i danas pamtim, pričao je okupljenima o serijalu koji će napraviti sa snimcima iz tada retkih automata, onih u kojima se slikate kada vam je hitno potrebna fotografija za povlasticu. Dok izlazi onaj sjajni kartončić sa četiri fotografije - ne zna se koja je ružnija i neuspelija - samo mislite o tome da niko nikada ne bi smeo da ih vidi. A Mikrob je odlučio da to promeni. Poznati i nepoznati, zaboravljeni ili odbačeni snimci, maske preko lica, sve je to bila inspiracija za njegove nezaustavljive ideje. Na sreću, bilo je onih koji su shvatili da je i to umetnost, drugačija, ali svakako ne manje vredna.

Onda su usledile Maske. Svaki dan drugo lice. Mali i veliki kartoni, sa prorezima za oči, šareni poput veličanstvenih matrona Niki de la Sal. Negde u to doba, na jednom radiju se rodio kviz za Drugačije, "Velika rock'n'roll prevara". Mikrob je imao zadatak da pobednicima pripremi zamku, njegovo test-pitanje da prepoznaju kojoj grupi ili autoru je posvećena maska napravljena za to veče. Iako je prošlo mnogo godina, i danas imam utisak da je učesnicima bilo važnije da pogode Mikrobove zagonetke nego da savladaju sve muzičke, filmske i sportske prepreke koje je donosila "Prevara". A sigurno znam da ima onih kojima su Maske vrednije od bilo kog umetničkog i "umetničkog" dela koja se rasprostiru po nazovi galerijama i sličnim kulturnim prostorima.

Mogao je da priča satima. O muzici, o knjigama, o svemu i svačemu. Kada bi ga slučajno sreli na ulici, lice bi mu se ozarilo kao da je taj susret nešto najlepše što mu se dogodilo u životu. Nije mu sve polazilo za rukom - a kome je? - ali nije odustajao. Ponekad gegajući se, ponekad brzo, išao je napred ka Nikadođji. Samo da nije obično, znao je da kaže.

Bio je Mikrob i Mladoženja. Bio je i deo Ritma srca, bio je i deo Remonta. Svuda ga je bilo, u Bermudskom trouglu, na koncertima, na predstavama i izložbama. Bilo ga je na ulici, kada je to bilo važno. Ali je uvek na licu bio taj nezaboravni osmeh, onaj što klinci zovu od uveta do uveta, smiren i nekako zavodljiv. I najneraspoloženijima bi se usne razvukle u osmeh, tako je zarazan bio.



Sve je manje Drugačijih. Takvo je vreme, valjda. Ali se bez njih ne može.

Hvala ti što si bio sa nama, Mikrobe.

Nadam se da je u Nikadođiji onako lepo kako smo zamišljali.