Dvopelka je bio ne samo bitno stariji od nas nego i baš, onako, krupan, jak. Znam da će mi malo ko verovati, ali Dvopelka je znao da šutne loptu iz Simine i prebaci zgradu Prirodno-matematickog fakulteta tako da lopta padne u Zmaja od Noćaja.

Napomena autora: Presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu i odluka suda u Londonu da ne izruči Ejupa Ganića Srbiji, nemaju namernu vezu s redovima koji slede, što ne znači ni da nemaju nikakvu.

Kada sam imao 4 godine, moji roditelji su se preselili četiri ulice nizbrdo - iz Knez Mihajlove 33 u Siminu 11. Da nisu, danas bih uz Miškovića i Ceptera i ja bio suvlasnik parčeta Knez Mihajlove. Ali jesu, šta je tu je, nisam suvlasnik.

Selili smo se na taljigama koje je vukao jedan konj, a ja sam bio dobio mesto u počasnoj loži, tj. na taljigama što je do tada najuzbudljiviji događaj u mom životu. Ta seoba je imala više posledica, od kojih je jedna bila da sam mogao po čitav dan da se igram na ulici. Naime, Knez Mihajlova je tada bila najprometnija ulica u gradu, prepuna automobila, dok je Siminom, te 1962. godine, prolazilo dnevno svega nekoliko kola. U čitavoj ulici su bila parkirana samo dva automobila.

Jedan od njih, DKW (istočnonemački auto čudnog oblika i još čudnijih osobina), je bio auto mog oca. Ne sećam mu se boje. Elem, loptalo se po Siminoj iz sve snage, a takođe se igralo i žmurke, šuge i svega ostalog. Zimi se sankalo niz Kapetan Mišinu ulicu koja je na dnu prema Dušanovoj bila mrežom zatvorena kako ne bismo, đuture sa sankama, odleteli pod tramvaj. Na radost nas, dece, a nerviranje malobrojnih vlasnika automobila, sve poprečne ulice koje su sekle Kapetan Mišinu su po snegu bile zatvorene za saobraćaj. A snega je bilo… ihajs… znao je da napada toliko da je bio viši od mene!

Taj, moj kraj bio je omeđen Višnjićevom sa desne strane, Zmaj Jovinom sa leve (sada ova ulica pripada nekoj kneginji, kraljici đavo će ga znati), odozgo ulicom Zmaja od Noćaja, a odozdo Jovanovom. To je bio moj svet, prva prijateljstva kojih se sećam, bila su iz tog kraja, sve što je bilo bitno, dešavalo se u tom ozračju, što bi rekla braća ‘rvati. Bitan događaj iz tog vremena je bio pokušaj mojih roditelja da me upišu u zabavište. Pobegao sam iz jednog još prvog dana, a u drugom sam izdržao nešto malo duže, jer je u njega išla i kćerka Duška Jakšića koji bi dolazio poslepodne po nju i uživo nam pevao tadašnji dečji hit “Lovac Joca”, te mi je tamo bilo zanimljivo oko sedmicu dana. Nakon toga su roditelji digli ruke od ćorava posla i prepustili ulici da me socijalizuje. Što se meni činilo krajnje razumnom i dobrom odlukom.

Društveni život je počinjao izlaskom na Siminu i pozicioniranjem kod “pojila” ispred broja 13. To je bila novogradnja i arhitekta je lepo zamislio betonsku žardinjeru u kojoj će biti i zemlje i cveća ali… avaj… za taj deo plana biće da niko nije bio zadužen jer je žardinjera vavek bila prazna. Oblikom je neodoljivo podsećala na pojilo za konje iz kaubojskih filmova, te otuda i naziv našem okupljalištu – pojilo. Tu smo dolazili kako ko i kako kada, zavisno od toga ko je kada uspevao da zbriše od kuće. Tu sam se nalazio sa Slavom, Zoranom, Banetom… u ulazu moje zgrade i Simine 13 smo igrali ping-pong bez stola, po popločanom ili asfaltiranom hodniku na kome smo kredom iscrtavali teren. Valjda ne treba da napominjem da nije bilo ni mrežice. Za tenis još nismo ni čuli. Ali je, zato, svako od nas imao svoju kolekciju staklenih klikera koji su imali dva, tri ili više “pera” i generalno gledano, predstavljali su najveće blago koje smo imali u svojoj privatnoj svojini, mada smo živeli u doba kada je sve bilo svačije i ničije, tj. u doba društvene svojine.

Svako je znao da raspozna i razlikuje svoj kliker od tuđeg i niko nikome nije zadirao u ono što je danas svetinja, odnosno privatni posed. Hmmmm… skoro niko. Naime, u tom našem kraju je bio i neko ko nije podlegao nikakvim pravilima sem svojim. Bio je stariji od nas, imao je nekih 14 godina ili tako nešto. Ne sećam se da li mu je iko znao pravo ime, svi smo ga zvali nadimkom - Dvopelka. E, o tom Dvopelki, zapravo, hoću i da pišem, sve je ovo bio uvod, te molim cenjeno čitalaštvo da počne da obraća pažnju.

Dvopelka je bio ne samo bitno stariji od nas nego i baš, onako, krupan, jak. Znam da će mi malo ko verovati, ali Dvopelka je znao da šutne loptu iz Simine i prebaci zgradu Prirodno-matematickog fakulteta tako da lopta padne u Zmaja od Noćaja. Da… ne verujem ni sam sebi dok ovo pišem, ali jeste bilo tako. Sem što je znao da šutne loptu, znao je i da šutne u tur bilo koga od nas. Sa povodom, bez povoda, kako kada. Mada mu nije bilo strano ni da nam zvekne šamar. Ali, omiljeni metod zavođenja discipline mu je bio da stane pred tebe i natrlja ti uši dlanovima. Čvrge su već spadale u znak ispoljavanja nežnosti i blagonaklonosti. Čak i kada je čvrga bila “macola” koja je znala da boli i više od šamara.

Hmmm… treba li uopšte reći da je Dvopelka bio zakon u kraju i da je njegova bila prva i poslednja. Da je znao da priđe i ‘ladno uzme koji god da mu se kliker dopadne. Da nikome nije padalo na pamet da tim povodom makar i zucne. Dvopelka je, kao i svaki normalan tinejdžer u to doba, pušio. Cigarete su se tada još prodavale i na paklo i na komad. Priđe ti, tako, Dvopelka i pošalje te po cigare… velikodušno ti saopšti da za kusur sebi kupiš žvake (bubble gum ili u obliku cigarete verovali ili ne). Naravno, pare ti ne da, već ti lepo pođeš kući pa se snađeš. Izmoliš od roditelja, zavučeš ruku tati u džep, mazneš od braće… šta god, ali snađeš se. Jer, Dvopelka je tražio cigarete i ne dao ti bog da ih pod hitno ne doneseš. Trk do prodavnice i trk natrag do Dvopelke kome tom prilikom moraš da pokažeš žvake kojima te, naravno, on častio i da mu se uljudno zahvališ.

Kao šestogodišnjak, pisao sam Deda Mrazu (na koverti sam kao adresu naveo: Severni pol) i tražio sam od njega srebrnu jelku kao novogodišnji poklon. Deda Mraz mi je, čak, i odgovorio (godinicu kasnije sam ustanovio da je odgovor kucan na tatinoj pisaćoj mašini) rekavši da, na žalost, na Severnom polu ne rastu srebrne jelke, ali evo, on mi na poklon daje glanc nove drvene sanke. Tek mi je nešto kasnije bilo sumnjivo kako to da su baš mene poslali da otvorim vrata! Obično sam imao strogu zabranu otvaranja. Ispred vrata su bile predivne sanke i koverta sa pismom od Deda Mraza.

No, iako sam od Deda Mraza tražio srebrnu jelku, nisam od njega zahtevao da sankama pregazi Dvopelku. Niti sam ikada roditelje pitao za neobavezujuće, savetodavno mišljenje o Dvopelki. Jesam bio mali i naivan, ali nisam bio glup. Znao sam da je Dvopelka konstanta tog mog odrastanja, da je zakon u kraju i kvit, ne može šut sa rogatim. Iliti, kako me je u gimnaziji naučila profesorka Cimbalist, a ja se odmah setio Dvopelke: QUOD LICET IOVI NON LICET BOVI (Što dolikuje Jupiteru, ne dolikuje volu).

p.s. Kada smo kod latinskog jezika, MSPa i Ganića, imali su ti stari Grkljani i Rimljani i još jednu primerenu sentencu: FIAT IUSTITIA ET PEREAT MUNDUS (Neka bude pravda, makar propao svet). Ali se nešto ne sećam da je istorija zabeležila primer da je svet propao zarad pravde. Znam, međutim, za mnogo primera koji dokazuju da ne može šut sa rogatim. Ne, ne mislim da se ne treba boriti za pravdu. Ali ako je to već borba sa rogatim, verujem da je valja voditi mudro, pre poput Galileja nego Đordana Bruna.