...Elem, uđem ja pre neki dan u trafiku na Stradunu, kada tamo na tezgi – “Danas”. Od dan ranije, baš kao i “International Herald Tribune”, “Daily Telegraph” i “New York Times”. Kažem sebi… Ipak se kreće! Kupim, učinim jedan đir, pa pravo do “Gradske kKavane”, ali na njenoj taraci nije bilo mesta, te sam morao da se zadovoljim stolom u jednom od tri kafića na Stradunu. Sednem, naručim kapućin i raširim “Danas” da meračim činjenicu što ga ima ovde!
Neću niti da prevodim niti da objašnjavam. Neka to bude moj skromni doprinos priči mog kolege po peru, Đorđa Vlajića (pogledati “Knjiga je ponovo IN”). Ko ne zna, a zanima ga, postoje knjige, leksikoni, rečnici, pa neka se snađe. Ima i taj Google, đavo da ga nosi, baš je koristan.
Neću ni da objašnjavam mnogo toga drugog, neka ovo bude tekst za one koji znaju o čemu pišem. Društvo će možda biti malobrojno, ali će njih pet – šest, nadam se, naći i sebe u ovim redovima.
Elem, uđem ja pre neki dan u trafiku na Stradunu, kada tamo na tezgi – “Danas”. Od dan ranije, baš kao i “International Herald Tribune”, “Daily Telegraph” i “New York Times”. Kažem sebi… Ipak se kreće! Kupim, učinim jedan đir, pa pravo do “Gradske kKavane”, ali na njenoj taraci nije bilo mesta, te sam morao da se zadovoljim stolom u jednom od tri kafića na Stradunu. Sednem, naručim kapućin i raširim “Danas” da meračim činjenicu što ga ima ovde!
Naravno, svi su naši ratovi devedesetih bili tragično besmisleni, ali ono parče rata koje je zakačilo Dubrovnik je možda bilo za nijansu besmislenije od drugih. Nije bilo “goloruke srpske nejači” koju je valjalo braniti, Dubrovnik se čak ni geografski nije pošteno uklapao u prostor “od Kavobaga do Vivovitice” koji je valjalo pripojiti. Bilo je to, ‘nako… baš bezveze. To jest, bilo bi, da nisu ljudi izginuli. Pljačkalo se naveliko od Molunta pa do Stona. A iz Trebinja, koje je decenijama živelo od Dubrovnika, su umesto paradajza i radne snage, stizale granate. Odatle je Božidar Vučurević (gradonačelnik, autoprevoznik i, naravno, pesnik) poručivao da će izgraditi “još lepši i stariji Dubrovnik. Zbog svega ovoga i mnogo čega drugog, pomirenje je ovde teže nego drugde…
Nekada omiljena destinacija Beograđana je dugo bila bez njih. No, sve se kreće, reče čika Galileo, te se oni polako vraćaju svojoj staroj ljubavi, svake sezone sve ih je više i više. No, retko je videti BG tablice na parkingu. Autobusom do Trebinja, pa taksijem do Grada (Dubrovnik je grad koji se piše velikim slovom G) ili avionom do Tivta, pa onda autobusom ili taksijem, kako ko već može. Meni je lako, tu su bile dve od mojih 12 osnovnih škola, tu sam se prvi puta zaljubio, dubrovački akcent i vokabular mi se sam od sebe probudi već drugog dana boravka, te ako se nešto od toga ovde potkrade, molim lektora da ne dira!
Elem, baš sam se obradovao “Danasu” u trafici na Stradunu! I rastužio kada sam u “Dubrovačkom vjesniku” video da dubrovačka avio kompanija uvodi tri direktna leta sedmično za Alma Atu u Kazahstanu, a da i dalje nema aviona za Beograd. No, šta je tu je, i “Danas” u trafici je nešto! Radujmo se onome što imamo, a ne tugujmo za onim čega nema. Bar ne sredinom avgusta kada pritisne vrućina. A u Gradu se ima čemu radovati! Još su neodoljivi sendviči sa pršutom u domaćem kruhu u bifeu “Škola”, četvrta ulica levo kada se sa Pila siđe na Stradun. Još žubore i velika i mala Onofrijeva česma, hlade već samim šumom vode. Doduše, na velikoj česmi, tek svaka druga pipa pušta vodu, štednja, biće. U “Gradskoj” su smanjili stolice na taraci pa sada stane više i stolova i gostiju, uz manje komfora i uz i dalje lošu kafu i kolače. Ali, tu se ionako sjedi da bi se bio vidjen, a ne zbog posluženja. Kod Miška i Marine, tj. u tovjerni “Sesame” i dalje se najbolje jede u Gradu a i najdeblja je hladovina u podne. A i prije podne.
Neko je, biće, intervenisao na skalinama ka Lovrijencu, te se uzbrdo ide teže nego ranije. Ili su to možda te godine pritisle, đavo će ga znati. “Hamlet” je po svemu bio prosečan, ali je Alma Prica maestralno odigrala Gertrudu. Danskog su kraljevića ovde igrali i Lazar Ristovski i Rade Šerbedzija i Daniel Day Lewis i Derek Jacobi, te su standardi visoki kao i kule samog Lovrijenca. Ljetnje su igre siromašne ove sezone, ali sam, ipak, uspeo da zakačim jednu poslasticu (hvala na karti Davore), koncert Beograđanina, tenora, Zorana Todorovicha (nisam ja, časna reč, tako je pisalo na programu!). Atrij Kneževa dvora je sjajan koncertni prostor za kamernu muziku, a te su večeri čak i ozloglašene čiope bile mirne. Todorovich je sastavio repertoar kakav se retko čuje, romance Verdija, Pučinija i njihovog savremenika Frančeska Tostija. Kameno dvorište Kneževa dvora ispunio je toplim, ubedljivim glasom i zasluženo pobrao tri bisa.
Verovali ili ne, pojavili su se i prvi pristojni suveniri! Ima sada za kupit fini izbor maslinovih ulja, vina, rukotvorina, ma svega! Na Dančama i dalje stoje golovi za vaterpolo, a tamo je i dalje najmanje stranaca na plaži. Hotel “Imperijal” je sada “Hilton”, a “Libertas” je “Rixos”. Kažu da se to zove progres, da je to dokaz da se, ipak, kreće. Hajde da im poverujem, makar na kratko. Na Ilijinoj glavici je sagrađen ogroman podzemni parking, ali je saobraćaj nesnošljiv, kao i uvek. Ako rentirate skuter, pripazite se klizavog asfalta, posebno na krivini iznad Minčete. Narandžasti autobusi preduzeća “Libertas” sada imaju klimu i znak da je zabranjeno unositi hranu i piće. Nekada najlepše ljetnje kino na svijetu, “Slavica” na Boninovu, zatvoreno je, a zemljište vraćeno nekadašnjim vlasnicima. Restitucija, kažu. Blago njima, na žalost nama ostalima. Breškovićev “Troubadour” i dalje toči skupo, loše vino uz odličnu živu svirku. “Lokarda” na Peskariji je i dalje jeftina, ali se čeka na stol i po pola sata. “Kamenica” na pjaci još služi kamenice iz Malog Stona, sveže i sočne kao malo koje na svetu. Pijaca je skupa, a sveže ribe ima još samo u sećanjima. Bar divlje, farmirane ima. Smokve su i dalje slatke, poput gore pomenutih sjećanja. Moj drug iz školske klupe ima sina taman onih godina koliko smo imali Vjeko i ja kada smo otkrivali da su devojčice puno slađe od smokava.
Neću ni da objašnjavam mnogo toga drugog, neka ovo bude tekst za one koji znaju o čemu pišem. Društvo će možda biti malobrojno, ali će njih pet – šest, nadam se, naći i sebe u ovim redovima.
Elem, uđem ja pre neki dan u trafiku na Stradunu, kada tamo na tezgi – “Danas”. Od dan ranije, baš kao i “International Herald Tribune”, “Daily Telegraph” i “New York Times”. Kažem sebi… Ipak se kreće! Kupim, učinim jedan đir, pa pravo do “Gradske kKavane”, ali na njenoj taraci nije bilo mesta, te sam morao da se zadovoljim stolom u jednom od tri kafića na Stradunu. Sednem, naručim kapućin i raširim “Danas” da meračim činjenicu što ga ima ovde!
Naravno, svi su naši ratovi devedesetih bili tragično besmisleni, ali ono parče rata koje je zakačilo Dubrovnik je možda bilo za nijansu besmislenije od drugih. Nije bilo “goloruke srpske nejači” koju je valjalo braniti, Dubrovnik se čak ni geografski nije pošteno uklapao u prostor “od Kavobaga do Vivovitice” koji je valjalo pripojiti. Bilo je to, ‘nako… baš bezveze. To jest, bilo bi, da nisu ljudi izginuli. Pljačkalo se naveliko od Molunta pa do Stona. A iz Trebinja, koje je decenijama živelo od Dubrovnika, su umesto paradajza i radne snage, stizale granate. Odatle je Božidar Vučurević (gradonačelnik, autoprevoznik i, naravno, pesnik) poručivao da će izgraditi “još lepši i stariji Dubrovnik. Zbog svega ovoga i mnogo čega drugog, pomirenje je ovde teže nego drugde…
Nekada omiljena destinacija Beograđana je dugo bila bez njih. No, sve se kreće, reče čika Galileo, te se oni polako vraćaju svojoj staroj ljubavi, svake sezone sve ih je više i više. No, retko je videti BG tablice na parkingu. Autobusom do Trebinja, pa taksijem do Grada (Dubrovnik je grad koji se piše velikim slovom G) ili avionom do Tivta, pa onda autobusom ili taksijem, kako ko već može. Meni je lako, tu su bile dve od mojih 12 osnovnih škola, tu sam se prvi puta zaljubio, dubrovački akcent i vokabular mi se sam od sebe probudi već drugog dana boravka, te ako se nešto od toga ovde potkrade, molim lektora da ne dira!
Elem, baš sam se obradovao “Danasu” u trafici na Stradunu! I rastužio kada sam u “Dubrovačkom vjesniku” video da dubrovačka avio kompanija uvodi tri direktna leta sedmično za Alma Atu u Kazahstanu, a da i dalje nema aviona za Beograd. No, šta je tu je, i “Danas” u trafici je nešto! Radujmo se onome što imamo, a ne tugujmo za onim čega nema. Bar ne sredinom avgusta kada pritisne vrućina. A u Gradu se ima čemu radovati! Još su neodoljivi sendviči sa pršutom u domaćem kruhu u bifeu “Škola”, četvrta ulica levo kada se sa Pila siđe na Stradun. Još žubore i velika i mala Onofrijeva česma, hlade već samim šumom vode. Doduše, na velikoj česmi, tek svaka druga pipa pušta vodu, štednja, biće. U “Gradskoj” su smanjili stolice na taraci pa sada stane više i stolova i gostiju, uz manje komfora i uz i dalje lošu kafu i kolače. Ali, tu se ionako sjedi da bi se bio vidjen, a ne zbog posluženja. Kod Miška i Marine, tj. u tovjerni “Sesame” i dalje se najbolje jede u Gradu a i najdeblja je hladovina u podne. A i prije podne.
Neko je, biće, intervenisao na skalinama ka Lovrijencu, te se uzbrdo ide teže nego ranije. Ili su to možda te godine pritisle, đavo će ga znati. “Hamlet” je po svemu bio prosečan, ali je Alma Prica maestralno odigrala Gertrudu. Danskog su kraljevića ovde igrali i Lazar Ristovski i Rade Šerbedzija i Daniel Day Lewis i Derek Jacobi, te su standardi visoki kao i kule samog Lovrijenca. Ljetnje su igre siromašne ove sezone, ali sam, ipak, uspeo da zakačim jednu poslasticu (hvala na karti Davore), koncert Beograđanina, tenora, Zorana Todorovicha (nisam ja, časna reč, tako je pisalo na programu!). Atrij Kneževa dvora je sjajan koncertni prostor za kamernu muziku, a te su večeri čak i ozloglašene čiope bile mirne. Todorovich je sastavio repertoar kakav se retko čuje, romance Verdija, Pučinija i njihovog savremenika Frančeska Tostija. Kameno dvorište Kneževa dvora ispunio je toplim, ubedljivim glasom i zasluženo pobrao tri bisa.
Verovali ili ne, pojavili su se i prvi pristojni suveniri! Ima sada za kupit fini izbor maslinovih ulja, vina, rukotvorina, ma svega! Na Dančama i dalje stoje golovi za vaterpolo, a tamo je i dalje najmanje stranaca na plaži. Hotel “Imperijal” je sada “Hilton”, a “Libertas” je “Rixos”. Kažu da se to zove progres, da je to dokaz da se, ipak, kreće. Hajde da im poverujem, makar na kratko. Na Ilijinoj glavici je sagrađen ogroman podzemni parking, ali je saobraćaj nesnošljiv, kao i uvek. Ako rentirate skuter, pripazite se klizavog asfalta, posebno na krivini iznad Minčete. Narandžasti autobusi preduzeća “Libertas” sada imaju klimu i znak da je zabranjeno unositi hranu i piće. Nekada najlepše ljetnje kino na svijetu, “Slavica” na Boninovu, zatvoreno je, a zemljište vraćeno nekadašnjim vlasnicima. Restitucija, kažu. Blago njima, na žalost nama ostalima. Breškovićev “Troubadour” i dalje toči skupo, loše vino uz odličnu živu svirku. “Lokarda” na Peskariji je i dalje jeftina, ali se čeka na stol i po pola sata. “Kamenica” na pjaci još služi kamenice iz Malog Stona, sveže i sočne kao malo koje na svetu. Pijaca je skupa, a sveže ribe ima još samo u sećanjima. Bar divlje, farmirane ima. Smokve su i dalje slatke, poput gore pomenutih sjećanja. Moj drug iz školske klupe ima sina taman onih godina koliko smo imali Vjeko i ja kada smo otkrivali da su devojčice puno slađe od smokava.