Dobro, pošto sad mogu da se hvalim da sam pogodila koja će serija poharati ovogodišnjom dodelom Emi nagrada, red je da se pozabavim ovim svojevrsnim takmičenjem čije titule povećavaju honorare autorima, ubrizgavaju nove reklamne zamahe i održavaju napetost do početka jesenje televizijske sezone.
Manje poznatije od starijeg brata Oskara, Emi nagrade su dugo godina trpele prokletstvo mlađeg deteta – baš kao i sama televizija. Tih davnih godina nakon Drugog svetskog rata, “bioskop u dnevnoj sobi” nije baš bio preterano cenjen među poštovaocima pokretnih slika, a televizija je, sem u planovima marketinških magova koji su još uvek koračali ranim detinjim koracima, bila samo “opijum za masu”. Kako najbrže i najlakše povećati popularnost, steći publiku, zagolicati maštu, nego takmičenjima za najbolje – i eto, 1949.godine rođene su Emi nagrade,.
Ipak, vrlo je brzo usko esnafski skup međusobnog pohvaljivanja prerastao u nešto više, a danas, po uticaju – i finansijskom i gledalačkom – mnogi će reći, i prevazišao starijeg filmskog brata. Ljudi iz televizijske industrije odlučili su da sami glasaju o svojim programima, uključivši sve struke koje nam na ekrane donose neprekidne informacije, zabavu, sport, dokumentaristiku, šou, obrazovne emisije i sve ono što čini TV svet.
Možda zbog manje glamura, ne tako preterane pažnje tabloida, i malo komplikovanijeg sistema glasanja, Emi već više od 50 godina ne prate nikakvi skandali vezani za prebrojavanje glasova, a zluradost prema konkurenciji je minimalna. Zanimljivo, ali svake godine čak i najzadrtiji kritičari mogu da pronađu makar jedan program ili umetnika koji je dobio nagradu za proizvod do tada skoro nepoznat ili nepriznat široj javnosti.
Ponekad nagrada udahne novi, dugovečniji život seriji koja je pre dodele bila skoro na izdisaju: najbolji primer je odlična policijska drama Hll Street Blues, koja je, bez obzira na svekoliku podršku i pohvale kritike, dobila šut-kartu sa NBC televizije samo dve nedelje pre dodele Emi nagrada. Priznajem da mi je milo što su glavešine NBC-ja morale dobro da isprazne džepove da bi autore Hill Street Bluesa – ovenčane potom nagradama za glumu, scenario i najbolju seriju.
Nekoliko godina kasnije, slično se ponovilo i sa sudbinom vrhunske političke drame West Wing, a i Breaking Bad, mala i fantastično subverzivna serija koja zahvaljujući Emijima gura već treću sezonu, dokazuje da ljudi koji nagrađuju umeju da cene i ono što se nikako ne uklapa u glavne, populističke tokove.
Nagrade su ove godine zadovoljile i industriju i gledaoce. Istina, moji favoriti Treme nezaustavljivog kanala HBO (serija o kojoj se još ne usuđujem da napišem nijednu reč u strahu da ću nešto propustiti ili pogrešiti) i Stiven Kolber ustupili su mesta sabraći, seriji Pacifik i Džonu Stjuartu (doduše, Kolber i saradnici jesu dobili nagradu za kreativni doprinos). Majkl Emerson i Teri O’Kvin neće moći da se pohvale televizijskim Oskarima za uloge Bendžamina Lajnusa i Džona Loka, ali opet, naslađivanje što je besmisleno igranje i pevanje u opštenarodnom hitu Glee dobilo samo dve nagrade od čak 19 nominacija, pohvale za Modernu porodicu i Momke sa Medisona, kao i novo priznanje Karmeli Soprano, ovog puta kao bolničarki Džeki, doprineli su da budem zadovoljna.
Crveni tepih kojim zvezde i zvezdice, kao i svi oni iza scene, koračaju na dodelu Emija nije toliko sjajan koliko Oskarovski, ceremonija se ne prenosi u bezbroj zemalja sveta, ali sve nešto mislim, neće još dugo biti tako. Posebno ako HBO nastavi da pomera granice, a televizijska publika pokaže da je, makar za trunku, probirljivija od bioskopske.
Manje poznatije od starijeg brata Oskara, Emi nagrade su dugo godina trpele prokletstvo mlađeg deteta – baš kao i sama televizija. Tih davnih godina nakon Drugog svetskog rata, “bioskop u dnevnoj sobi” nije baš bio preterano cenjen među poštovaocima pokretnih slika, a televizija je, sem u planovima marketinških magova koji su još uvek koračali ranim detinjim koracima, bila samo “opijum za masu”. Kako najbrže i najlakše povećati popularnost, steći publiku, zagolicati maštu, nego takmičenjima za najbolje – i eto, 1949.godine rođene su Emi nagrade,.
Ipak, vrlo je brzo usko esnafski skup međusobnog pohvaljivanja prerastao u nešto više, a danas, po uticaju – i finansijskom i gledalačkom – mnogi će reći, i prevazišao starijeg filmskog brata. Ljudi iz televizijske industrije odlučili su da sami glasaju o svojim programima, uključivši sve struke koje nam na ekrane donose neprekidne informacije, zabavu, sport, dokumentaristiku, šou, obrazovne emisije i sve ono što čini TV svet.
Možda zbog manje glamura, ne tako preterane pažnje tabloida, i malo komplikovanijeg sistema glasanja, Emi već više od 50 godina ne prate nikakvi skandali vezani za prebrojavanje glasova, a zluradost prema konkurenciji je minimalna. Zanimljivo, ali svake godine čak i najzadrtiji kritičari mogu da pronađu makar jedan program ili umetnika koji je dobio nagradu za proizvod do tada skoro nepoznat ili nepriznat široj javnosti.
Ponekad nagrada udahne novi, dugovečniji život seriji koja je pre dodele bila skoro na izdisaju: najbolji primer je odlična policijska drama Hll Street Blues, koja je, bez obzira na svekoliku podršku i pohvale kritike, dobila šut-kartu sa NBC televizije samo dve nedelje pre dodele Emi nagrada. Priznajem da mi je milo što su glavešine NBC-ja morale dobro da isprazne džepove da bi autore Hill Street Bluesa – ovenčane potom nagradama za glumu, scenario i najbolju seriju.
Nekoliko godina kasnije, slično se ponovilo i sa sudbinom vrhunske političke drame West Wing, a i Breaking Bad, mala i fantastično subverzivna serija koja zahvaljujući Emijima gura već treću sezonu, dokazuje da ljudi koji nagrađuju umeju da cene i ono što se nikako ne uklapa u glavne, populističke tokove.
Nagrade su ove godine zadovoljile i industriju i gledaoce. Istina, moji favoriti Treme nezaustavljivog kanala HBO (serija o kojoj se još ne usuđujem da napišem nijednu reč u strahu da ću nešto propustiti ili pogrešiti) i Stiven Kolber ustupili su mesta sabraći, seriji Pacifik i Džonu Stjuartu (doduše, Kolber i saradnici jesu dobili nagradu za kreativni doprinos). Majkl Emerson i Teri O’Kvin neće moći da se pohvale televizijskim Oskarima za uloge Bendžamina Lajnusa i Džona Loka, ali opet, naslađivanje što je besmisleno igranje i pevanje u opštenarodnom hitu Glee dobilo samo dve nagrade od čak 19 nominacija, pohvale za Modernu porodicu i Momke sa Medisona, kao i novo priznanje Karmeli Soprano, ovog puta kao bolničarki Džeki, doprineli su da budem zadovoljna.
Crveni tepih kojim zvezde i zvezdice, kao i svi oni iza scene, koračaju na dodelu Emija nije toliko sjajan koliko Oskarovski, ceremonija se ne prenosi u bezbroj zemalja sveta, ali sve nešto mislim, neće još dugo biti tako. Posebno ako HBO nastavi da pomera granice, a televizijska publika pokaže da je, makar za trunku, probirljivija od bioskopske.
Pridruži se MONDO zajednici.