Odgovornost - čudna reč, vrlo verovatno stranog porekla i samim time nama nerazumljivog i nepojmljivog značenja. Pročitati ceo tekst, ima u njemu pokušaja da se ovoj stranoj ujdurmi stane za vrat!
Kao klinac sam, u prvim razredima osnovne škole, bio strašno prgav i skoro svakoga dana dolazio kući malo pocepan, malo razbarušen. Pitala bi me majka šta bi, a ja bih zaređao - te ovaj je bio kriv, te onaj je bio kriv, te onaj treći… pa sam, eto, morao da se potučem. Nakon par sedmica, majka me je - u kuhinji, gde bi se drugde vodili ozbiljni razgovori - priupitala: “Pa da li je zaista moguće da si se deset puta potukao i da je svaki put uvek bio neko drugi kriv? Da li je moguće da si ti možda makar jednom bio kriv?” Ja bih, kao iz topa: “Nisam mama, časna reč!” Prošlo je još nekoliko godina dok nisam shvatio. Prošlo je, onda, još nekoliko godina dok nisam neki nauk iz toga izvukao. Pa je onda prošlo još i više godina dok naučeno nisam počeo i da primenjujem.Da ostavim krivicu po strani, to je izraz koji neminovno ima ja l’ pravne, ja l’ religiozne konotacije, a ja sam čovek ateista i čovek koji ne voli da se vija po hodnicima Palate pravde. Stoga ću koristiti sličan izraz - odgovornost. Znam da je ta reč pomalo čudna, retko korišćena, zahrdjala takorekuć. Događa se to i sa automobilom ako ga ostavite na ulici mesecima, godinama... Crkne akumulator, popusti vazduh u gumama, prašina se nataloži toliko da umesto šrafova drži karoseriju na jednom mestu! Pa što ne bi i reč tako prošla?
Odgovornost daklem! A ako mi tu i tamo promakne i ona odbačena “krivica”, ne zamerite... i religija i pravosuđe su nam vazdan za petama pa i poštenom ateisti poput mene ponekada dohakaju. Gledam malo i svoj mikrokosmos, a i ovaj drugi, tu, o’ma izvan komšiluka. Kao i svako drugi, pratim malo i šta se piše i šta se govori i šta kamera zabeleži. Po hodnicima moje zgrade, recimo, pola sijalica ne radi, a niko nije niti odgovoran niti kriv. Teoretski, svakog petka dođe neko koga je angažovao Infostan i kobajagi očisti i opere hodnike i stepenište. Zateknem ja dotično lice jednom i pitam: “A zašto ne dolazite svakog petka i zašto nakon čišćenja i dalje ima prašine po gelenderu?”. Dotično mi lice natenane objasni da nije on jedini koji dolazi i da su sigurno “oni iz Infostana” nešto zabrljali. A za prašinu na gelenderu mi kaže.... ne, zaista ne želite da čujete kakvo sve objašnjenje ljudska mašta može da smisli ali ima veze i sa levitacijom i gravitacijom i melioracijom...samo nema veze sa krpom za prasinu koja prelazi preko doticnog gelendera.
Ili, recimo, onomad kada mi stiže račun za struju tačno duplo veći nego ijedan drugi. Prošetam lepo do Elektrodistribucije, objasnim da sam se i tog meseca kupao, kuvao, osvetljavao i grejao koliko i onog prethodnog. Objasne oni meni da mi je ili pokvaren strujomer ili mi se neko “prikačio”. Električar potom ustanovi da mi se niko nije “prikačio”, ja uplatim traženi iznos, zamene mi strujomer novim a stari pošalju na ispitivanje. Ma nije prošlo, verujte mi, ni četiri meseca, stigne obaveštenje da je stari strujomer – gle čuda – ispravan. Pa dobro... a kude se dede onolika struja onomadne? Svi sležu ramenima, niki ne znaje, niki odgovoran, krivi valjda vanzemaljci. Ili moljci.
Mogao bih ja ličnih primera još sto strana da ispišem, ali što da vam stajem na žulj, kada ih sve vrlo dobro i sami znate! Dobro... da prošetamo malo makrokosmosom izvan komšiluka. Nema ulja? Niki odgovoran. Nema mleka – mož’ da bidne da su neki monopolisti ili kartelisti, ali generalno gledano, ne čuh da je iko rekao: “Ja (ili moja firma/direkcija/ministarstvo) smo odgovorni te ćemo tim povodom...” Ergo, rekao bih da ni za mleko nije niko niti odgovoran niti kriv. Ode gore i cena struje i gasa i svega drugoga će... i naslušaćemo se objašnjenja zašto je to tako biti moralo, ali pre će me na nekom pešačkom prelazu u Beogradu napasti bela ajkula nego što ću čuti da neko kaže: “Odgovoran sam što je....”. Kasni nam “državni prioritet broj jedan”, koridor 10, otvaramo svaki santimetar tog autoputa uz presecanje vrpce i TV kamere, ali taman posla da bi neko rekao zašto kasni i ko je odgovoran. Nadležni je ministar svečano obećao da će dati ostavku ako ne bude sve gotovo u novom roku, 2012. godine. Ma verujem ja Mrki, zašto ne bih čoveku na reč verovao, pa on je bar provereni, stari kadar... ali me, takav sam baksuz od čoveka, šta ćete... malo žulja što te godine ovoj vladi ionako ističe mandat, pa mi nekako ta ostavka u najavi nešto i ne zvuči baš onako veličanstveno kao što bi mi inače zvučala. E da... kada smo već kod ostavke, pamti li možda neko od vas da je neko kod nas zbog nečega podneo ostavku? Ja ne, ali je to možda zato što mi je memori čip opterećen... evo da mi život zavisi od toga ne mogu da se setim da je ikada ijedan ministar, državni činovnik ili iko podneo ostavku zato što nešto u njegovom sektoru nije urađeno valjano, pošteno, temeljito... zato što su država ili narod štetovali!
Sreća te smo onako uspešno 1999. odbranili Kosovo. Sreća te smo ove 2010. podjednako uspešno dobili i savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde i Rezoluciju Generalne skupštine UN, baš onakvu kakvu smo potajno priželjkivali! Zamislite šta bi tek bilo da nismo? Pa ja bih, kakav sam džangrizav, sada i na ovom mestu još i pitao šta je sa odgovornošću onih koji su se tim poslom bavili! Srećom, te ne moram, po ovim je pitanjima bar sve u najboljem, baš najboljem redu.
Premudri Borislav Pekic u “Zlatnom runu”, u knjizi kojoj se iznova i sve češće i sve više vraćam, napisao:
“Nama Srbima je uvek neko drugi kriv. Ako već ne možemo da se na neku istoričesku zaferu izvadimo, će izmišljamo i nečastifu ujdurmu samo da se opravdamo.”
(I tom, Gazda Simeon Njegovan, str. 152, SVJETLOST, Sarajevo, 1990.)
Kada već prizivam pisca kojeg ponajviše i cenim i volim, da mu ustupim još malo prostora.
“Jesmo li mi Srbi ikada otvoreno i nepristrasno govorili o svojim nacionalnim osobinama, dogovorili se najzad ko smo, šta smo, šta hoćemo, šta nećemo, i pokušali da iznađemo neki operativni kompromis između svojih izmišljenih vrlina i svojih stvarnih mana, ako ne za škole i proslave, a ono bar za Berzu i Parlament.“
(I tom, “Glasovi Njegovan Turjaških, str. 86)