Ulični svirači su uobičajena pojava u svim evropskim i svetskim metropolama i daju im neki "šmek". Ni Beograd ne zaostaje, ali ni za ulicu nije baš svako.

Ljudi koji se nikako ne bi mogli pohvaliti sluhom često vole da pevaju ili sviraju mnogo više nego oni drugi, muzički nadareni. I to ne za sebe, tiho da niko ne čuje, već vrlo često toliko glasno da se i u grupi najviše upravo oni čuju. To je nešto što meni, a mora biti i drugima, para uši na raznoraznim proslavama, žurkama i sličnim događanjima.

Mislim da su uobičajena navijačka pevanja sa severa ili juga za takve nedostižni san. Ili, bolje rečeno, čisti ritam i harmonija. To, zašto ne reći, dranje iz sve snage, s primetnom željom da se bude primećen, a i sa uverenjem da bi i drugima to trebalo da prija, zna da iritira do te mere da čovek, hteo-ne hteo, mora da se odmakne na neku pristojnu udaljenost. Ponekad se, kad tako nešto totalno ovlada skupom, jednostavno pokupim i odem. I često nisam jedini koji, u želji da se zaštiti, beži što dalje.

Inače, lično nisam nešto preterano obdaren talentom za muziku, ali sluha, ipak, imam dovoljno da mogu da razlikujem dobro od lošeg. Zato sam valjda, što bi se reklo, nešto "osetljiviji na uši". Ne znam kako drugi gledaju na jednu standardnu pojavu u Beogradu (a verujem da je i u drugim gradovima slično) tek, mislim da su ulični svirači, u većini, ispod svakog nivoa. Čast izuzecima, ali koliko tek tu nemuzikalnih ljudi ima…

To je nije samo za čuđenje, već i za ozbiljan razgovor koji bi morao da obuhvati i elementarna pitanja zaštite životne okoline u najširem smislu te reči.

Mislim, OK ako ljudi nemaju ni za hleb, pa na taj način prose. Ali, ako su ubeđeni da su muzički talenti (samo neshvaćeni) onda smo svi mi ostali naj……, jer smo predmet njihovog terora. Mogu samo da zamislim kako je nekome ko je "osetljiv na uši", a ko na nesreću baš stanuje ili radi tamo gde takav "umetnik" svakodnevno muzicira.

Na pitanje ima li uopšte pristojnog, a efikasnog načina da se to spreči, neko će reci da ima i da samo treba da se uvede gradski propis po kojem mora da se ima dozvola za sviranje i pevanje na ulici. Jedini uslov bi bila položena audicija pred stručnom komisijom. Jeste jednostavno, ali kod nas, čini mi, se još neizvodljivo. A pošto je neizvodljivo, to otprilike znači da bi moglo da potraje ko zna koliko još. Jer, kako da činiš nešto sam na svoju ruku i da se još nadaš da ćeš uspeti kad nisi u stanju da priđeš takvom muzikantu i kažeš: "Čoveče, zar ti niko još nije rekao da je to što ti izvodiš jedan oblik nasilja!?".

Ja, na primer, to ne bih mogao da uradim, a verovatno ne mogu ni mnogi drugi. I, šta dobijamo time? Dobijamo svakoga dana nove ljude slične ovima o kojima je reč u ovom tekstu, i to osokoljene i pune nade.

Inače, možete se, koliko danas, lako uveriti da je za dobre ulične svirače sve manje mesta i u Knez Mihajlovoj. Antisluhisti su zauzeli glavne ćoškove, više ih je i (što je bilo za očekivati) glasniji su od mnogo boljih od sebe. Kako dolazi jesen tako će osvajati i sve podzemne prolaze.

Odakle samo stižu? Takvih je nekad bilo samo na lokalnim, malim vašarima. Na većim, ni slučajno. Nismo mi ni toliko nemuzikalna nacija. Prosto ne prihvatam da smo daleko iza drugih. A ispada da jesmo, jer se u drugim velikim svetskim gradovima ne čuje to što ovde može da se čuje. Ne drombuljiše tamo neko svaki dan samo dva akorda do besvesti, ili iz saksofona ili, pak, nekog drugog duvačkog instrumenta isteruje jedva tri čista tona. Čini se kao da tamo, ipak, caruju neki red i pravila, da postoji neka donja crta kvaliteta ispod koje se na javnom prostoru ne može i ne sme.

Ne tvrdim ja da je naša muzička tradicija među najvrednijim, ali jeste bogata, posebno ona narodna. Ovdašnjih orkestara i horova koji su s pažnjom slušani u svetu bilo je i ima i sada. Sjajnih muzičara koje lično poznajem je mnogo, ali…

Zapravo, ima ovde neke jake autohtone anarhije baš u svemu, pa i u tome ko će gde i kad da peva ili svira i ko kome i šta sme i može da zabrani. Zato se, valjda, najbolji često sklanjaju, a najsiroviji i najgrlatiji vode glavnu reč.