Poprilična anarhičnost ovdašnje čeljadi je, neki bi rekli, jednostavno istorijska činjenica. Kako je bilo pre Turaka malo se zna, ali od njihovog odlaska na ovamo država nastoji da zakonima reguliše ono što je u njenoj nadležnosti.

I zakoni, a i dekreti su se donosili kako bi država postala ono što treba da bude - uredjeno društvo sloboda, prava i dužnosti za sve. Poštovanje takvih akata nije, medjutim, išlo od ruke ni vladarima, ni raji, pa kasnije ni vlastima i narodu, odnosno gradjanima. Naredbe koje su počinjale sa – daje se na znanje da će se od sada morati to i to, nisu rado dočekivane i (kad god se moglo) izvrdavane su na sve moguće načine. Državu je, kažu sociolozi i istoričari, dobar deo ovdašnjeg stanovništva doživljavao ne kao okvir za uredjeno društvo nego kao silu nad sobom i stoga gledao kako da joj se izmogolji.

Državni monopol na duvan, na primer, bio je svojevremeno razlog strogih zabrana sadnje te biljke, ali su ga seljaci ipak krišom gajili tamo gde žandari i poreznici nisu mogli da ga nadju. Uvidevši da nema velike vajde od tog preganjanja vlasti su malo-pomalo odustajale od hajki takve vrste.

Traje to ovde tako, ili malo drugačije, kao nepisano pravilo. Zakoni se donose, mnogi ih ne poštuju, a i oni koji bi trebalo da vode računa o njihovoj primeni se baš ne pretržu od posla. Ispada da to svima odgovara. Prvi kažu - stvorili smo zakonske uslove da se reguliše to i to. Drugi - poštovacu zakone ako moram, ali izvrdaću ako mogu. Treci - a što baš mi da budemo omraženi kad se i oni koji su iznad nas ne drže zakona kao pijan plota. I ta formula bez greške funkcioniše od davnina do dana današnjeg kada bi Srbija trebala ne samo da donese, već i da konačno primeni mnoštvo zakona da bi društvo dospelo do onoga što se zove uredjena pravna država.

Pitanje je, medjutim, kako privoleti narod i gradjane da državu konačno počnu da posmatraju drugačije, ne kao silu nad sobom nego kao elementarnu potrebu. Naravno, nismo mi kao narod drugačiji od drugih, i tamo je isto mnogo toga… Ali, kod nas je i dalje mnogima simpatičan baja koji u tv kameru kaže: “Jesam se bespravno priključio na banderu, jeste da ne plaćam struju, al` ako dodju oni iz elektrodistribucije da mi je seku skinuću ih puškom ko zečeve.” I nikom ništa.

Ima sijaset primera na ovu temu. Jel` idu konjske zaprege (ne fijakeri) centrom Beograda. Da li su motokultivatori bez svetla i kočnica u redovnom saobraćaju. Jel` činovnici iza šaltera maltertiraju gradjane, policajci krše propise, političari još više. Šta je sa korupcijom, šta sa tajkunima. Jedan je političar nakon što je otkrivena afera zbog velike kradje osumnjičenima rekao: “Razumeo bih da ste kraduckali, ali vi ste, brate, krali!”

Zašto o moralu, generalno govoreći, ne vode računa ni porodice, ni država, pa ni crkva. Dokle će ovde poštene ljude gledati kao neke čudne nesposobne tipove, ne retko ih nazivajući budalama i glupacima, a ne kao primer drugima. Ponekad mi se čini da ovde još samo deca pocrvene kad ih uhvate u laži, a veoma retko i po koji odrasli. Zakoni su, kažu, ograničenja za moćne i pravo za ostale. Kod nas je u praksi, medjutim, mix svega i svačega, pa je teško razlučiti ko više zakone krši.

Tiha većina u medjuvremenu ćuti, kao što je uvek i ćutala. A ona zapravo održava u životu i to društvo i tu državu. Ona plaća poreze i dažbine, ne krade, ne ponaša se siledžijski prema slabijima, ne baca djubre preko terase, vozi po propisima… Zaključak bi mogao da bude da ta većina zapravo trpi već vekovima.

Dokle? Ako ne možemo sami, a kako stvari stoje teško da možemo, onda ce verovatno drugi morati da nas prisiljavaju na takve promene. A čini mi se da takvo nešto samo što nije počelo.