Ovaj upitnik je unazad deset godina u Srbiji postao je nezaobilazna oznaka za jednu od ključnih dilema promene vlasti u Srbiji. Zašto se nije dogodio, naravno simbolično rečeno, 6-ti oktobar a posao nije dovršen i potpuno raščišćeno sa starim režimom.

Ova dilema dominirala je i u danima obeležavanja ili bolje reći desetog podećanja na promenu vlasti u Srbiji. Namerno neću upotrebiti izraze poput revolucije, rušenja režima i slične. Jednostavno mislim da je jedna od „tekovina“ minule decenije demokratizacije i tranzicije baš to da nekako najviše odgovara izraz, meni se čini, promena vlasti.

E sad, za čime to žale oni kojima je falio a i još nedostaje taj 6-ti okotobar kao, ne samo simboličan već stvaran raskid sa vremenom Miloševića. Ponajviše se govori o tome da je trebalo rasformirati tadašnju tajnu policiju čiji prsti su bili u mnogim nepočinstvima i zločinima. Da se sprovede lustracija u pravosudju i uopšte javnim poslovima.

Da se stane na rep, proveri imovina, tajkunima koji su prve milione stekli za Miloševićeve vlasti. Da se ... Ima toga još. I reklo bi se svi ti zahtevi su nekako na mestu. Nešto što je stvarno trebalo uraditi. Evo na primer lustracija. Od 2003-će postoji zakon koji se baš i ne primenjuje. Sad hoće da mu udvostruče važenje, na 20 godina. A narečeni zakon nekako baš i nije primenjivan. Možda će u sledećoj deceniji važenja. Ili, neki tajkuni gotovo slavodobitno izjavljuju povodom učestlih prozivki da su najveće bogatstvo stekli posle promene vlasti. To malo vredja ineligenciju ali može im se. Bar tako liči. Nema posledece za tu vrstu bezobrazluka. Valjda je i to neka tekovina.

Ovo su samo neki primeri a poklonici ideje o izostalom 6-tom oktobru nabrajali su ovih dana i druge stvari. Mislim da nekako žulja i to što su socijalisti u vlasti. Za deo političke i javne scene oni se nisu očistili Miloševićevog nasledja i dokaz su neke vrste regresije.

Možda je to, taj neizvedeni 6-ti okotobar ipak nekako odraz političke realnosti. Valjda i nemoći onog konglomerata od 18 stranaka i čega sve ne koji je pre deset godina preuzeo vlast, da celovito menja društvo. Svašta nešto su oni znali ali najmanje o tome kako se, što se kaže vrši vlast. Mnogi nisu uspeli da izadju iz stranačkih i ličnih cipela.

Težak udarac i veliko usporenje preobražaju Srbije načinilo je ubistvo Zorana Djindjića. Malo je reći da je on nosio energiju promena. Mada istini za volju ni ta energija nije mogla da brzo savladava istorijske zaostatke Srbije.

Sve zajedno, dest godina posle promene vlasti Srbija svakako nije ista. Ipak je domašen solidan stepen demokratije. Pa sada više niko ne može da, recimo pokrade izbore. Nije ni gore mada su neke stvari, poput korupcije i organizovanog kriminala poprimile endemske razmere. Uprkos u poslednje vreme vidnom nastojanju da se tome stane na kraj i pokaže da kriminal nije jači od države, mislim da su i ova kao i prethodne vladajuće garniture pred ozbiljnim izazovom. Da krenu u hapšenje tzv. svojih lopova. Onih koji su vezani za stranke i ličnosti u vlasti. Na tome bi se valjda mogla steći uverljivost i poslati poruka da nema nedodirljivih.

I još nešto. Čini mi se da je u Srbiji nekako nestala, ili možda nije ni stvorena takozvana kritička javnost. Jednostavno kao da je potpuno ispražnjen taj kanal uticaja na one koji obavljaju javne poslove. Oni opet, s druge strane, najmanje vode računa o javnom interesu. Svako pravi svoj politički i izborni račun. Dalje se uglavnom ne ide. Čini se da je nepovratno rasuta socijalna energija. Da su se ljudi opet okrenuli pukom preživljavanju. Najveći broj.

I to mi se nekako najmanje svidja u svakodnevici.