Priznajem, setila sam se zaturenog vokmena tek kada sam pročitala da će Sony poslati u penziju mog nekadašnjeg najboljeg druga.
Dobro, trideset godina na tržištu koje se razvija brže nego svemirski program svakako nije malo. Surovu konkurenciju jedva su izdržali magnetofoni i kasetofoni, a gramofone su spasili i na tome im večno hvala, didžejevi i reperi. Kasete su glomazne, trake pucaju ili se, kao u paklu, mrse, zavijaju ili prosto, odumiru.
Ali ipak. Ako ćemo pošteno, većini nas rođenih par godina (pa i, uh, decenija) pre današnjih tinejdžera vokmen, ili po rogobatnom prevodu koji to i nije, prenosivi portabl kasetofon, otvorio je put u muzičku zavisnost i zaluđenost. Ploče su, naravno, zauzimale počasno mesto na kolekcionarskom tronu, ali nikada nije bilo dovoljno novca da bi se priuštilo baš sve. Uz kasete, rodila se svojevrsna preteča piraterije: trebalo je posnimati sve one Diskomere, Tajanstvene vozove, Parade albuma i što šta još, pa se potom prepustiti marljivom preslušavanju za koje nikad nije bilo dovoljno vremena.
E, tu na scenu stupa vokmen. Prvi kog sam se dočepala stigao je, odakle drugo nego iz Nemačke. Neću da patetišem i opisujem iščekivanje, otvaranje paketa, cepanje zaštitne hartije, već samo šok koji zamalo da zaseni euforiju: taj dugo željeni budući najbolji prijatelj ušao je u moj život u Barbi-roze boji! Kakva uvreda za mladog pobunjenika: zar zato što sam žensko, neki tamo roditeljski prijatelj kupuje mi roze vokmen! Roditelji su stprljivo podneli moje skoro pa tantrume i svaka im čast – sad kad se setim, sama bih ga sebi oduzela. Na sreću, brzo je prevladala poslovica da se poklonu u zube ne gleda, te je mučeni Barbi trpeo manje ili više uspešne umetničko-nalepničke intervencije i najrazličitija iživljavanja sledećih pet-šest godina.
I tek sam sa njim uspela da preslušam sve te nasnimljene kasete i odlučim kome ću se carstvu privoleti – koja ploča zaslužuje da se za nju odvoje novci, da se smesti pored već dokazanih velikana i postane deo “Kuće slavnih” koja okuplja samo one članove čija su remek-dela toliko važna da bi se posedovala. Istina, ova navika mi je ostala i danas i zato Barbi nikada nije završio u kanti za otpatke, iako su ga zamenili prvo diskmeni, pa MP3 plejeri, sve do vrhunskog božanstva, ajpoda. “Pozajmiš”, preslušaš, odgledaš, a onda u kupovinu diskova, ploča ili filmova i serija. Ušteda, nego šta, a opet, podrži se neki muzičar, bend ili reditelj.
Jeste da je moj prilog ispod prosečnog svetskog, ali me bar malo manje grize savest.
Barbi je poživeo taman onoliko da me razbudi pred prvi čas, dok menjam dva prevoza do škole. Još uvek obavezna porodična putovanja postala su podnošljivija, izolacija usavršena do vrhunca, a uši zauvek prilagođene dodatnom teretu. Baterije su postale vrednije od zlata, a marka kaseta, kao i dužina, birala se po neophodnim karakteristikama za buduću upotrebu.
Ali sve ove prednosti, olakšice i pohvale moraju da ustupe mesto onome po čemu će Barbi i njegovi naslednici zauvek nositi počasnu medalju: dugo, dugo razmatrane i pažljivije pripremane od najtežeg doktorata, kasete-kompilacije za posebne prilike. Naravno, prvenstveno dobijene od ili spakovane za nekog, ali i one druge, za ponedeljke, za kišu, za trčanje, za vožnju i tako do beskraja. Niko to lepše nije opisao od Nika Hornbija u romanu “High Fidelity”, a izgovorio Džon Kjuzak u istoimenom filmu.
“Snimanje kasete je poput pisanja pisma – toliko je brisanja, promišljanja i ponovnog počinjanja. Napraviti dobru kompilaciju je teško, kao i raskid… Toliko je pravila.”
Jeste, to sad možeš i na diskovima i na ajpodima, reći će neko. Mogu, naravno, i uživanje je jednako. Ali ipak neću baciti ni Barbija, ni onih desetak kaseta koje, zajedno sa njim, uživaju u zasluženoj penziji.
Ali ipak. Ako ćemo pošteno, većini nas rođenih par godina (pa i, uh, decenija) pre današnjih tinejdžera vokmen, ili po rogobatnom prevodu koji to i nije, prenosivi portabl kasetofon, otvorio je put u muzičku zavisnost i zaluđenost. Ploče su, naravno, zauzimale počasno mesto na kolekcionarskom tronu, ali nikada nije bilo dovoljno novca da bi se priuštilo baš sve. Uz kasete, rodila se svojevrsna preteča piraterije: trebalo je posnimati sve one Diskomere, Tajanstvene vozove, Parade albuma i što šta još, pa se potom prepustiti marljivom preslušavanju za koje nikad nije bilo dovoljno vremena.
E, tu na scenu stupa vokmen. Prvi kog sam se dočepala stigao je, odakle drugo nego iz Nemačke. Neću da patetišem i opisujem iščekivanje, otvaranje paketa, cepanje zaštitne hartije, već samo šok koji zamalo da zaseni euforiju: taj dugo željeni budući najbolji prijatelj ušao je u moj život u Barbi-roze boji! Kakva uvreda za mladog pobunjenika: zar zato što sam žensko, neki tamo roditeljski prijatelj kupuje mi roze vokmen! Roditelji su stprljivo podneli moje skoro pa tantrume i svaka im čast – sad kad se setim, sama bih ga sebi oduzela. Na sreću, brzo je prevladala poslovica da se poklonu u zube ne gleda, te je mučeni Barbi trpeo manje ili više uspešne umetničko-nalepničke intervencije i najrazličitija iživljavanja sledećih pet-šest godina.
I tek sam sa njim uspela da preslušam sve te nasnimljene kasete i odlučim kome ću se carstvu privoleti – koja ploča zaslužuje da se za nju odvoje novci, da se smesti pored već dokazanih velikana i postane deo “Kuće slavnih” koja okuplja samo one članove čija su remek-dela toliko važna da bi se posedovala. Istina, ova navika mi je ostala i danas i zato Barbi nikada nije završio u kanti za otpatke, iako su ga zamenili prvo diskmeni, pa MP3 plejeri, sve do vrhunskog božanstva, ajpoda. “Pozajmiš”, preslušaš, odgledaš, a onda u kupovinu diskova, ploča ili filmova i serija. Ušteda, nego šta, a opet, podrži se neki muzičar, bend ili reditelj.
Jeste da je moj prilog ispod prosečnog svetskog, ali me bar malo manje grize savest.
Barbi je poživeo taman onoliko da me razbudi pred prvi čas, dok menjam dva prevoza do škole. Još uvek obavezna porodična putovanja postala su podnošljivija, izolacija usavršena do vrhunca, a uši zauvek prilagođene dodatnom teretu. Baterije su postale vrednije od zlata, a marka kaseta, kao i dužina, birala se po neophodnim karakteristikama za buduću upotrebu.
Ali sve ove prednosti, olakšice i pohvale moraju da ustupe mesto onome po čemu će Barbi i njegovi naslednici zauvek nositi počasnu medalju: dugo, dugo razmatrane i pažljivije pripremane od najtežeg doktorata, kasete-kompilacije za posebne prilike. Naravno, prvenstveno dobijene od ili spakovane za nekog, ali i one druge, za ponedeljke, za kišu, za trčanje, za vožnju i tako do beskraja. Niko to lepše nije opisao od Nika Hornbija u romanu “High Fidelity”, a izgovorio Džon Kjuzak u istoimenom filmu.
“Snimanje kasete je poput pisanja pisma – toliko je brisanja, promišljanja i ponovnog počinjanja. Napraviti dobru kompilaciju je teško, kao i raskid… Toliko je pravila.”
Jeste, to sad možeš i na diskovima i na ajpodima, reći će neko. Mogu, naravno, i uživanje je jednako. Ali ipak neću baciti ni Barbija, ni onih desetak kaseta koje, zajedno sa njim, uživaju u zasluženoj penziji.