Ako se izgradi železnička pruga i garavi voz iz Beograda krene ka Lapovu krave više nece davati mleko, a i sve kokošske ce u prečniku od nekoliko kilometara pocrkati. I ne samo to, bice goleme štete od te rabote za navek i po Srbiju i njen narod.

Tako a i žešce i slikovitije se u to vreme (kraj 19. veka) govorilo među običnim svetom, a i u samom parlamentu u prestolnom gradu. Žučna debata poslanika koji su za odnosno protiv takve strane investicije potrajala je poprilično i da ne bi propao projekat, a Srbija zaostala za zemljama koje su težile razvoju u korak s tadašnjim tehnološkim vremenom, moralo je da se interveniše i sa tzv najvišeg mesta. Pod pritiskom, mnogi nevoljno, poslanici su nakon nekoliko dana ipak izglasali ponuđeni predlog , i tako je u Srbiji počela gradnja železnice ubrzo nakon što je to urađeno u velikim carstvima i uglednim evropskim državama.

Onima koji su znali šta znači uhvatiti korak sa vremenom u kojem se živi takvi i slični događaji su se kroz istoriju činili izuzetno značajnim, jer i jesu prelomni. Ono međutim što je ovde i objektivno i subjektivno uvek bio veliki problem jeste što se nikada nije tačno znalo je li na primer Srbija na istoku ili je na zapadu.

Da li je to što je na dodirnim tačkama te dve strane dobro ili loše. Može li se ta pozicija iskoristiti za dobro naroda i drzave, ili je biti između vec po definiciji nešto apriori loše. To su pitanja na kojima su sve ovdašnje elite bile duboko podeljene i davno, a čini se i sada su.

Taj, neki kažu društveni krem, u javnosti ili do kraja zastupa jednu ili drugu stranu što se uvek jasno moglo videti u bitnim momentima društva, ili (iako u vecini) uporno ćuti iako upravo ne bi smeo to da čini. Grlati ovde uvek vode odlučujuce debate, a oni drugi iako znaju šta valja činiti uporno ćute zavučeni u svoju intelektualnu tišinu uvereni da ako ih nema na javnoj sceni niko ih i neće označiti učesnicima odnosno saučesnicima u donošenju odluka.

Ono što je bitno jeste da je baš dužnost tih odabranih da ukazuju na prava rešenja i otvoreno se suprotstavljaju lažima, dezinformacijama pa i čestim manipulacijama masama. To su ljudi koji bi, da tako kažem, po opisu posla kojim se bave i znanja koje poseduju čak uvek morali biti spremni da otrpe da ih mase ižvižde kada govore istinu, pa da im prišiju i etiketu izdajnika(ovde se to često radilo u poslednjih 200 godina). Njihova je dužnost da kažu i obrazlože svoje stavove , i ako možda jednoga dana neke nove generacije uoče i vrednuju ono što je govorio o tome šta je stvarno trebalo činiti dobro je. Ako pri tom shvate da nisu samo najgrlatiji uvek u pravu još bolje. Vece nagrade zapravo i nema.

Oni što galame najčešce se pozivaju na narod, hvale narod, ulaguju mu se. Od njih se nikad ne čuje nešto što bi moglo izazvati naprimer gunđanje, a kamoli protivljenje masa. To su zapravo ljudi koji svoje znanje ne koriste za dobro vecine, vec samo za sebe. Žele da sebe vide kao veličine za života, a šta ce biti posle i nije bitno. Po njihovom govoriti istinu koja ne bi bila dobro primljena u javnost je isuviše veliki rizik. Tih i takvih je u Srbiji uvek bilo, i nažalost uvek su bili dobro raspoređeni i uticajni, čak omiljeni i slavljeni.

A vreme prolazi. Samo u novijoj istoriji Srbije menjale su se uz dosta žestine dve dinastije, prošla su dva svetska rata, bio je ovde i komunizam, i samoupravni socijalizam, pa nacionalizam i nekoliko lokalnih ratova. I, kad se podvuče crta - saldo veoma loš.

Što je još gore - opravdano loš! Koliko je tu krivica do masa, a koliko do političara, sveštenstva, naučnika , književnika… nije toliko bitno, koliko je bitno da se čini mi se društvene elite u Srbiji i dalje ne odriču onog što ih je “odlikovalo” u protekla dva veka.