....je užasno lako. Ja sam ga ostavio bar stotinu puta”. Ovaj se citat pripisuje Marku Tvenu, meni, Peri, Đoletu, Lazi, Voji i milionima drugih koji su nekoć propušili pa još od onomadne pokušavaju da prestanu.
E pa, moj najnoviji pokušaj počeo je u nedelju 7. novembra par minuta pre 13h. Zanimljivo... bivši pučači ne pamte ni ženin rođendan, ni godišnjicu braka, ni ... ali svako u sat i minut zna kada je ostavio duvan. I kakvo je vreme bilo, i šta je tog dana ručao i koja je bila vlažnost vazduha i da li je tog dana večernji Dnevnik počeo vestima da je i Predsednik lepo ručao. Dok pišem ove redove, u nedelju uveče, pijuckam kafu i odolevam drugom po redu “kriziranju”.A zašto?
Sedeli smo, tako, pre sedam dana, na našoj redovnoj “koordinaciji”, skupu matorih novinara koji se već preko dve decenije sastaju u Zemunu, piju kafu, prošetaju ponekad uz Dunav... i Pera (da Laziću, o tebi je reč, a o kome drugom) i ja konstatujemo da je Đole prestao još pre 11 meseci, da je Jakša upravo batalio, da Miki ionako nije ozbiljan pušač, te i nas dvojica rešismo da ostvarimo svoj san.
Jer... da se ne lažemo! Nema pušača koji sebe zbog toga ne mrzi bar jednom na dan. Intenzivno. I to obično sabajle, čim otvori oči. Obično mu dan krene takozvanim jutarnjim iskašljavanjem koje se proteže sve do onog lepog trenutka pranja zuba kojom prilikom iz usta isteruje onaj krajnje specifični zadah koji se ne da opisati. Mada je poprilično blizu adekvatnog opisa bio moj drugar Milenko Bisić kada je rekao: “Kao da sa nogu ne skidaš najlon čarape punih mesec dana, a onda ih žvaćeš čitavu noć”.
Pa čemu onda, zašto je tako teško? Znamo da nije zdravo, nikakva upozorenja na paklicama nisu potrebna, nema pušača koji nije savršeno svestan da rizikuje rak pluća, da sužava vene, da slabi srčani mišić, da duvan smanjuje potenciju, da brže stari koža, da... ma svemu bre škodi taj duvan!” Sve to znamo. I teško da je ikada iko ostavio duvan zbog zdravlja, sem ako je od lekara čuo: “Umrećete kroz 5 nedelja i tri dana ukoliko kroz dva minuta ne prestanete”. Svako od nas se teši da ćemo baš MI biti taj izuzetak koji kvari medicinsku statistiku. Svako ima nekog u familiji ko puši već decenijama i puca od zdravlja. Evo, moja tetka
Beba iz Dubrovnika je propušila sa 16, a ostavila cigarete sa 85. Danas ima 90 i ponovo pripali s vremena na vreme.
Ima tu nešto malo i inata. Moram da priznam da mi je na Zapadu uvek merak da pripalim baš zato što se nigde ne sme. Pa onda sam sebi ličim na heroja-individualca koji se opire moćnoj majci državi koja bi da ti zabrani sve što voliš.
Nikotinska zavisnost? Da... gadna je, po nekim podacima, čak i jača od heroinske. Ali ona se “izgura” za 5-7 dana, a posle toga već nije problem. Šta sa prstima? Pa, bar mi na Balkanu uvek imamo rešenje - čačkaj uši i mirna Bačka. Meni je lično, prilikom nekog od bivših, očigledno neuspešnih pokušaja, najveća frka bila s poremećajem rituala pisanja. A pišem od kad znam za sebe. Od pisanja sam živeo i tada a i sada, samo se tehnologija promenila..Nekada je bilo: uvučem papir u pisaću mašinu, okrenem kotur da se iznad crnila ukaže belilo hartije, zapalim cigaretu, naslonim leđa na stolicu, prekrstim ruke i blejim u prazan papir dok meračim cigaru. Taman negde pred kraj cigarete, misli se same od sebe srede, energično gasim i prsti krenu po tastaturi. Nema više belog papira, sada u mene bleji beli ekran dok skupljam misli i rečenice.
Ali, evo, stigoh do pred kraj prve strane a nisam zapalio. E sad... u svom trenutnom poludrhtavom stanju, nisam sposoban da procenim valja li sve ovo nešto, to će već urednik da proceni, a ja ću da vidim da li se kolumna pojavila ili nije.
No, znam iz prethodnih ostavljanja duvana da je moguće i skupiti misli i pisati i raditi. A znam i da je lepše sesti u kola ili vratiti se u stan a ni jedno ni drugo ne bazde na ustajali duvan. Sve to znam. Samo ne znam... ma šalim se, znam. Uspeću. Duže od tri meseca koliko glasi moj trenutni rekord.