Ovih 25 iz naslova nije iz one dosetke o vaspitnom metodu. Pedantni seizmolozi izračunali da su kraljevčani od 3-ćeg novembra, posle katastofalnog potresa, preživljavali prosečno po 25 zemljotresa dnevno. Različitog intenziteta, od onih takozvanih slabijih cca 1,5 Rihtera do ozbiljno snažnih, cca 4 ipo stepena.

Osim srušenih ili oštećenih kuća načeta je i psiha ljudi nesviklih da im se gotovo neprekidno trese tlo pod nogama. Koji strahuju da će im se na glavu srušiti ono što se za sada drži pod udarima sila prirode. Sve to kao dodatak na brigu da li će stići da poprave srušeno pre zime, da li će na vreme stići obećane montažne kuće. Da li će biti struje, vode..... Razumeli ljudi da strah nije bolest pa potražili pomoć. I to je u redu.

Podsetile me ove kraljevačke priče na neka moja iskustva iz polovine 80-tih. Tada je snažan zemljotres pogodio Kopaonik. Simboli stradanja bila su sela oko Brusa. Djerekare recimo. I tada je bio novembar, stizala zima, tražio se način da ljudi koji su ostali bez kuća bezbedno prezime. Danima sam izveštavao iz tih sela. Često mi se dogadjalo da se zemlja zatrese te da „jurim“ opremu po stolu, gledam u luster u hotelskoj sobi i nadam se da mi se plafon neće sručiti na glavu. Ne znam da li je to bio strah i kako se zove to neobično osećanje nemoći pred prirodom.

Ne možeš da učiniš baš ništa. Tih dana, te 80 i neke, kolega i prijatelj, Goran Minić, tada dopisnik Radio Beograda iz Brusa, poveo me je u jedno kopaoničko selo gde se neprestano trese. Tlo, kuće i nameštaj škripuću a sudovi – šerpe, tanjiri, čaše, šoljice za kafu se pune do pola. Ako se dobro sećam ime sela je Rujište. Nalazi se tačno iznad epicentra. Zabit meni do tada nevidjena. I bilo je tačno kako su mi opisali.

Treslo se neprestano. Pitao sam domaćine kako izdržavaju. Svikli, odgovoriše lakonski. Nisam od tada bio u tom selu. Možda više niko ne živi u kućama od pletera oblepljenog blatom. Koje neprekidno škripuću i sa čijih izdova se povremeno od trešenje tla otkine komad osušene zemlje. Ipak, razumem one koji kao mnogi kraljevčani nisu svikli da im se trese tlo pod nogama i strahuju da li će kuća izdržati sledeći potres. Ono što ne razumem je birokratska tupost zbog koje je jedno vreme država naplaćivala porez na donacije a banke provizuju na uplaćenu pomoć.

Tek kada se digla buka u javnosti porez i provizija su ukinuti. Nije se država ovajdila i ne bi ovim porezom zapušila ni neku rupicu u praznjikavoj kasi. Niti su banke koje ionako dobro zaradjuju napravile neki značajan profit narečenom provizijom. Čini mi se to je bio još jedan mali dokaz da tu sistem nije baš uredjan kako valja, Da ne postoji automatizam koji predvidja da se u slučaju prirodnih katastrofa na pomoć i donacije postradalima ne naplaćuju porezi i provizije. Nekako ružan, opor utisak ostavila ova birokratska tupost i trapavost.