SAMO ZA GURMANE
Nekad, čini mi se, nisam imao posebnih problema da dam precizan i kvalitetan odgovor prijateljima ili poznanicima koji dodju iz inostranstva i pitaju gde se i šta u Beogradu može dobro pojesti. Takozvanih “in mesta” bilo je malo, a dominirali su Klub književnika i Madera. Drugu grupu činile su, takodje, dobre i poznate kafane u užem i širem centru grada, dok su u treću grupu (po mojoj klasifikaciji, a i dobrog dela mog društva) spadale kafane koje su bile tik uz fudbalske terene klubova tadašnje Beogradske zone.
I, kad mi dodju tako ljudi izvana prvo smo išli u elitne. Oduševe se i hranom i pićem i uslugom. A cenama pogotovo! Posle ih vodim u restorane gorepomenute druge grupe. Utisak im je i tu bio više nego povoljan. Posle dan ili dva, ako već sami nisu tražili, vodio sam ih na roštilj u kafane na nekom od igrališta tzv. beogradske tramvaj lige. U vreme koje pominjem svi su ti restorani uz fudbalski teren bili, blago rečeno, odlični, a ono po čemu nisu imali premca, ni medju elitnim restoranima, bio je roštilj.
Kakvi su tu bili ćevapčići, pljeskavice, ražnjići, vešalice, ćulbastije, brizle i druge djakonije teško mi je da opišem, ali znam da su mi prijatelji iz sveta kasnije pominjali te večere kao neverovatne, neizbrisive gastronomske uspomene.
Roštilj se spremao, naravno, na ćumuru, što ni danas nije redak slučaj, ali kvalitet tog mesa i način pripreme bili su gotovo neprepričljivi. Što zbog majstorskog izbora vrste mesa za svako od jela, tako i zbog tzv. malih tajni recepata za njihovu pripremu. Elem, ti restorani, kafane, roštiljski hramovi Beograda (kako god ih zvali) bili su svakoga dana puni - posebno uveče, a za subotu i nedelju morao se poprilično unapred rezervisati sto.
Enterijer manje-više isti: stolnjaci kockasti, a patos olajisan. Klijentela raznolika, od onih na kojima se lako videlo da imaju dosta para do većine koja se prebrojavala ima li za pljeskavicu u dva hleba i pivo ili špricer. A ta pljeskavica, kad je već pominjem, bila je široka ko dva dlana jedan do drugog, i debela dobra tri santimetra. Pa kad se zagrize, onako jedra i sočna slast, ne da do ludila razgaljuje nepca, nego i onom ko taj prizor gleda mora da krene voda na usta. Poručena porcija bilo čega roštiljskog svakoga dana bila je istog, najvišeg kvaliteta. A količina po pravilu za one koji mnogo jedu. Za žensku čeljad za stolom to je bilo previše, pa je konobar često umeo diskretno da pita “a jel’ ostatak da zapakujemo?”
Koliko su to bila dobra mesta i nedeljom pre podne, posebna je priča. Moje društvo, na primer, dolazilo je nedeljom pre podne na igrališta Hajduka , Grafičara ili BASK-a. Stizalo se bar pola sata pre utakmica koje su se igrale od 10 sati da bi se popila kafa, popričalo ili pročitale novine.Gotovo sve te kafane (s baštom u letnjem periodu) bile su odmah iza gola ili pored aut-linije. Dakle, sedimo u kafani, pijuckamo, gledamo utakmicu, slušamo često i veoma duhovita dobacivanja protivničkom golmanu ne bi li ga iznervirali, a ne retko, i njegove efektne odgovore. U poluvremenu pojedemo po pljesku u dva hleba, pa onda nastavak utakmice. Kafanski gosti za ručak stižu po završetku fudbalskog nadmetanja , a mi oko jedan popodne se stižemo kući na ručak, pa posle pravac na veliki stadion do Zvezde ili Partizana na porciju prvoligaškog fudbala.
Da ne bude da sam zaboravio - u beogradskoj tramvaj ligi igrao se, zaista, dosta dobar fudbal. U tim se kafanama ili “ćumezima kod korner zastavice”, što je za mnoge iz ovih krajeva posebno značajno, jeo “srpski roštilj na svetskom nivou”.
Danas, medjutim, stvari stoje drugačije. Doduše, ima i dalje kafana na istim igralištima, ali su samo neke blizu nekadašnjeg nivoa, po kvalitetu, naravno. Ne mogu da ih imenujem, jer bi to bila čista reklama. U većini ostalih stvari odavno stoje vrlo loše u svakom smislu. Kad je reč o roštilju tamo se jedu, rekao bih, spljeskane pljeskavice sa sve manje mesa, i još u bajatim lepinjama. I ne sede više leti u tim baštama lokalne zanatlije i drugi majstori raznih zanata, a ni namernici domaći i strani, studenti i studentkinje, ponavljači i drugi ljubitelji roštiljskog blagoutrobija.
Otišli su i odlaze u preostalih nekoliko preživelih kafana baš tog tipa. A sve ih je manje, ne samo u Beogradu nego i po celoj Srbiji. Ako i njih odnese recesija ili, pak, neki novi vlasnici od hramova roštilja naprave poslovne objekte, pitam se kako ću ubuduće odgovarati na pitanja gde se u Beogradu najbolje jedu ćevapčići, pljeskavice, vešalice, ćulbastije, brizle, krezle, beli bubrezi, mućkalice… Ljudi, važno je to sačuvati u svakom smislu.
I, kad mi dodju tako ljudi izvana prvo smo išli u elitne. Oduševe se i hranom i pićem i uslugom. A cenama pogotovo! Posle ih vodim u restorane gorepomenute druge grupe. Utisak im je i tu bio više nego povoljan. Posle dan ili dva, ako već sami nisu tražili, vodio sam ih na roštilj u kafane na nekom od igrališta tzv. beogradske tramvaj lige. U vreme koje pominjem svi su ti restorani uz fudbalski teren bili, blago rečeno, odlični, a ono po čemu nisu imali premca, ni medju elitnim restoranima, bio je roštilj.
Kakvi su tu bili ćevapčići, pljeskavice, ražnjići, vešalice, ćulbastije, brizle i druge djakonije teško mi je da opišem, ali znam da su mi prijatelji iz sveta kasnije pominjali te večere kao neverovatne, neizbrisive gastronomske uspomene.
Roštilj se spremao, naravno, na ćumuru, što ni danas nije redak slučaj, ali kvalitet tog mesa i način pripreme bili su gotovo neprepričljivi. Što zbog majstorskog izbora vrste mesa za svako od jela, tako i zbog tzv. malih tajni recepata za njihovu pripremu. Elem, ti restorani, kafane, roštiljski hramovi Beograda (kako god ih zvali) bili su svakoga dana puni - posebno uveče, a za subotu i nedelju morao se poprilično unapred rezervisati sto.
Enterijer manje-više isti: stolnjaci kockasti, a patos olajisan. Klijentela raznolika, od onih na kojima se lako videlo da imaju dosta para do većine koja se prebrojavala ima li za pljeskavicu u dva hleba i pivo ili špricer. A ta pljeskavica, kad je već pominjem, bila je široka ko dva dlana jedan do drugog, i debela dobra tri santimetra. Pa kad se zagrize, onako jedra i sočna slast, ne da do ludila razgaljuje nepca, nego i onom ko taj prizor gleda mora da krene voda na usta. Poručena porcija bilo čega roštiljskog svakoga dana bila je istog, najvišeg kvaliteta. A količina po pravilu za one koji mnogo jedu. Za žensku čeljad za stolom to je bilo previše, pa je konobar često umeo diskretno da pita “a jel’ ostatak da zapakujemo?”
Koliko su to bila dobra mesta i nedeljom pre podne, posebna je priča. Moje društvo, na primer, dolazilo je nedeljom pre podne na igrališta Hajduka , Grafičara ili BASK-a. Stizalo se bar pola sata pre utakmica koje su se igrale od 10 sati da bi se popila kafa, popričalo ili pročitale novine.Gotovo sve te kafane (s baštom u letnjem periodu) bile su odmah iza gola ili pored aut-linije. Dakle, sedimo u kafani, pijuckamo, gledamo utakmicu, slušamo često i veoma duhovita dobacivanja protivničkom golmanu ne bi li ga iznervirali, a ne retko, i njegove efektne odgovore. U poluvremenu pojedemo po pljesku u dva hleba, pa onda nastavak utakmice. Kafanski gosti za ručak stižu po završetku fudbalskog nadmetanja , a mi oko jedan popodne se stižemo kući na ručak, pa posle pravac na veliki stadion do Zvezde ili Partizana na porciju prvoligaškog fudbala.
Da ne bude da sam zaboravio - u beogradskoj tramvaj ligi igrao se, zaista, dosta dobar fudbal. U tim se kafanama ili “ćumezima kod korner zastavice”, što je za mnoge iz ovih krajeva posebno značajno, jeo “srpski roštilj na svetskom nivou”.
Danas, medjutim, stvari stoje drugačije. Doduše, ima i dalje kafana na istim igralištima, ali su samo neke blizu nekadašnjeg nivoa, po kvalitetu, naravno. Ne mogu da ih imenujem, jer bi to bila čista reklama. U većini ostalih stvari odavno stoje vrlo loše u svakom smislu. Kad je reč o roštilju tamo se jedu, rekao bih, spljeskane pljeskavice sa sve manje mesa, i još u bajatim lepinjama. I ne sede više leti u tim baštama lokalne zanatlije i drugi majstori raznih zanata, a ni namernici domaći i strani, studenti i studentkinje, ponavljači i drugi ljubitelji roštiljskog blagoutrobija.
Otišli su i odlaze u preostalih nekoliko preživelih kafana baš tog tipa. A sve ih je manje, ne samo u Beogradu nego i po celoj Srbiji. Ako i njih odnese recesija ili, pak, neki novi vlasnici od hramova roštilja naprave poslovne objekte, pitam se kako ću ubuduće odgovarati na pitanja gde se u Beogradu najbolje jedu ćevapčići, pljeskavice, vešalice, ćulbastije, brizle, krezle, beli bubrezi, mućkalice… Ljudi, važno je to sačuvati u svakom smislu.
Pridruži se MONDO zajednici.