Ove godine, posebno, biranje ličnosti koje su obeležile proteklih dvanaest meseci izgubilo je svaki smisao konačnim dokazom da nije važno šta „narod“ misli, već šta urednici, marketingaši i svi oni kojima kroz ruke prolaze novci i velike odluke žele da bude važno. Jer, kako drugačije objasniti proglašenje Marka „Šećerka“ Zukerberga za ličnost godine američkog magazina Tajm, bez obzira na milionsku podršku internet glasača licu Vikiliksa, Džulijanu Asanžu?
Na stranu moje nevoljenje Fejsbuka i nesklonost teorijama zavere, ali ni višednevno lupanje glavom i pretrčavanje svih navodnih dostignuća ovog prvog nije me ubedilo da su urednici Tajma u pravu. I ne samo mene: internet je prepun mnogo zlobnijih, argumentovanijih i pametnijih kritika ovog poteza. Na primer:
O značaju pojave i aktivnosti Vikiliksa izlišno je pisati. Oni koji to ne shvataju, ne zanima ih ili uzdignutih obrva odbacuju ono što pogrešno smatraju diplomatskim tračerajem misleći da je u pitanju još jedna ujdurma čiji je cilj zamajavanje javnosti, trebalo bi da preispitaju takav stav. Da pozajmim rečenicu komičara Bila Hejdera iz ovog priloga u večnom serijalu Saturday Night Live:
„Zahvaljujući Vikiliksu, možete saznati sve o prljavim poslovima vlada koje lažu one koji su ih izabrali; zahvaljujući Fejsbuku, možete konačno da saznate koji ste lik iz serije Seks i grad.“
Hvala mogulima televizije i filma, Seksa i grada više neće biti, iako su zavisnici mogli da pogledaju po stoti put reprizu serijala na počivšoj stanici Foks. U stvari, mnogo toga je moglo ponovo da se gleda, ali postaje već izlišno prekorevati vlasnike i urednike TV stanica za neaktivnost. Što bi se, recimo, RTS trudio da na sva usta reklamira premijeru novog Šerloka Holmsa kada će ga gledati, u najboljem slučaju, deset puta manje ljudi nego reprizu bilo koje domaće serije?
Što bi se uopšte snimale serije ili TV filmovi kada najveću gledanost donosi virenje u tuđe krevete, dvorišta, šatore i kuhinje nazovi poznatih ličnosti? A i ako se snimaju, bilo dramski, bilo šou programi, što bi se menjala taktika koja dobija: lepa i glupa, ružna i pametna, simpatičan, a nesposoban, vickast, a inadžija. Ili pak tupavi humor, jednako uvredljiv i kada je upakovan u kopije stranih programa i kada je reciklirana i lošija verzija nekada popularnih serijala.
Naravno, nije samo ovdašnje dvorište preplavljeno svim i svačim. Jedna nova, a kvalitetna serija emitovana u Americi ove godine, Rubikon, otkazana je posle samo 13 epizoda, tačno sedamnaest dana pre prve objavljene depeše Vikiliksa.
Nije svaka zavera samo teorija, slogan je ove serije. Zombiji su razočarali čak i najzagriženije obožavaoce, Izgubljeni su nestali u limbu 23. maja 2010. Zahvaljujući kablovskoj televiziji, upoznala sam Sezara Milana koji šapuće psima da bi ih ubedio da ipak ponekad poslušaju vlasnika i pruže mu priliku da se oseća kao gazda. Shvatila sam da nikada neću umeti da se obučem, našminkam ili uredim stan onako kako mi savetuju raznorazni gurui. Često sam se zapitala da li se pod zlostavljanje dece može sprovesti i roditeljsko prijavljivanje ćerki na izbor za mis. Dugo sam se dvoumila oko pobednika i, bez obzira na jaku konkurenciju, otkriven je slučajno, premotavanjem kanala u borbi protiv nesanice.
Da, da. Sport i za one retke koji ne vole sport, ne žele da se bakću pravilima ili, ni slučajno, da se maknu iz fotelje ispred televizora. I pored bezbroj kritika sa svih strana, druga sezona se bliži kraju, veliko finale je – a gde drugde, nego u Las Vegasu. Gledaoci iz 85 zemalja moći će, u poluvremenu Superboula, da vide da li će Strastvene iz Filadelfije poraziti Zavodnice iz Sijetla. Ako vam se učini da pominjem naslove iz posleponoćnih filmova, greška, to su nazivi timova čije dogodovštine na TV ekranima prati u proseku oko trista miliona gledalaca širom sveta. Nešto manje od broja korisnika Fejsbuka.
I dok prolaze poslednji dani decembra, i sledbenici majanskih proročanstava trljaju ruke. 2012. je sve bliže, a da li će biti kao u Emerihovom filmu, pa, ko preživi, pričaće.
Na stranu moje nevoljenje Fejsbuka i nesklonost teorijama zavere, ali ni višednevno lupanje glavom i pretrčavanje svih navodnih dostignuća ovog prvog nije me ubedilo da su urednici Tajma u pravu. I ne samo mene: internet je prepun mnogo zlobnijih, argumentovanijih i pametnijih kritika ovog poteza. Na primer:
O značaju pojave i aktivnosti Vikiliksa izlišno je pisati. Oni koji to ne shvataju, ne zanima ih ili uzdignutih obrva odbacuju ono što pogrešno smatraju diplomatskim tračerajem misleći da je u pitanju još jedna ujdurma čiji je cilj zamajavanje javnosti, trebalo bi da preispitaju takav stav. Da pozajmim rečenicu komičara Bila Hejdera iz ovog priloga u večnom serijalu Saturday Night Live:
„Zahvaljujući Vikiliksu, možete saznati sve o prljavim poslovima vlada koje lažu one koji su ih izabrali; zahvaljujući Fejsbuku, možete konačno da saznate koji ste lik iz serije Seks i grad.“
Hvala mogulima televizije i filma, Seksa i grada više neće biti, iako su zavisnici mogli da pogledaju po stoti put reprizu serijala na počivšoj stanici Foks. U stvari, mnogo toga je moglo ponovo da se gleda, ali postaje već izlišno prekorevati vlasnike i urednike TV stanica za neaktivnost. Što bi se, recimo, RTS trudio da na sva usta reklamira premijeru novog Šerloka Holmsa kada će ga gledati, u najboljem slučaju, deset puta manje ljudi nego reprizu bilo koje domaće serije?
Što bi se uopšte snimale serije ili TV filmovi kada najveću gledanost donosi virenje u tuđe krevete, dvorišta, šatore i kuhinje nazovi poznatih ličnosti? A i ako se snimaju, bilo dramski, bilo šou programi, što bi se menjala taktika koja dobija: lepa i glupa, ružna i pametna, simpatičan, a nesposoban, vickast, a inadžija. Ili pak tupavi humor, jednako uvredljiv i kada je upakovan u kopije stranih programa i kada je reciklirana i lošija verzija nekada popularnih serijala.
Naravno, nije samo ovdašnje dvorište preplavljeno svim i svačim. Jedna nova, a kvalitetna serija emitovana u Americi ove godine, Rubikon, otkazana je posle samo 13 epizoda, tačno sedamnaest dana pre prve objavljene depeše Vikiliksa.
Nije svaka zavera samo teorija, slogan je ove serije. Zombiji su razočarali čak i najzagriženije obožavaoce, Izgubljeni su nestali u limbu 23. maja 2010. Zahvaljujući kablovskoj televiziji, upoznala sam Sezara Milana koji šapuće psima da bi ih ubedio da ipak ponekad poslušaju vlasnika i pruže mu priliku da se oseća kao gazda. Shvatila sam da nikada neću umeti da se obučem, našminkam ili uredim stan onako kako mi savetuju raznorazni gurui. Često sam se zapitala da li se pod zlostavljanje dece može sprovesti i roditeljsko prijavljivanje ćerki na izbor za mis. Dugo sam se dvoumila oko pobednika i, bez obzira na jaku konkurenciju, otkriven je slučajno, premotavanjem kanala u borbi protiv nesanice.
Da, da. Sport i za one retke koji ne vole sport, ne žele da se bakću pravilima ili, ni slučajno, da se maknu iz fotelje ispred televizora. I pored bezbroj kritika sa svih strana, druga sezona se bliži kraju, veliko finale je – a gde drugde, nego u Las Vegasu. Gledaoci iz 85 zemalja moći će, u poluvremenu Superboula, da vide da li će Strastvene iz Filadelfije poraziti Zavodnice iz Sijetla. Ako vam se učini da pominjem naslove iz posleponoćnih filmova, greška, to su nazivi timova čije dogodovštine na TV ekranima prati u proseku oko trista miliona gledalaca širom sveta. Nešto manje od broja korisnika Fejsbuka.
I dok prolaze poslednji dani decembra, i sledbenici majanskih proročanstava trljaju ruke. 2012. je sve bliže, a da li će biti kao u Emerihovom filmu, pa, ko preživi, pričaće.
Pridruži se MONDO zajednici.