Ishod je često sličan ovom aktuelnom u Tunisu. Ponešto zapaljeno, polomljeno i na žalost izvestan broj stradalih. I naravno, pada stara vlast. U ovom slučaju ne baš omiljeni predsednik Ben Ali zbačen je sa vlasti.

Tačnije, zbrisao sve sa porodicom i nekoliko tona zlata. Koliko da se nadje. I to je deo obaveznih likova kada padaju despotije. Makar i relativno mekane poput tuniske. Ovo kažem zato što se Tunis decenijama razvijao u turističku meku. Svake godine su hiljade i hiljade turista dolazile u ovu sredozemnu državu. Bio je zagarantovan prijatan i bezbedan odmor.

No,sada sam nekako sa zebnjom sam gledao izveštaje iz Tunisa, Cartagine, Sidi Bu Saida, Susa, Monastira. Na fotki ispod je Mauzolej oca modernog Tunisa Habiba Burgibe u rodnom Monastiru.

Nedavno sam proveo desetak vrlo upečatljivih dana u Tunisu. To je značilo i obilazak Kartagine. Ostataka tog drevnog grada koji su posle propasti Hanibalovih poduhvata, rimljani uništili. Legenda kaže da su čak i zemlju solju posuli.

Da ništa ne rodi na tom mestu. No, ipak je geografija učinila svoje pa uz ostalo u Kartagini sada postoje ostaci rimskog letnjikovca. Antonijevih termi koje je imperator eto sagradio baš na obali ispod legenradnog brda i doma Hanibalovog. Ipak je ponešto i od stare Kartagine preostalo. Ovo je delić onoga što je u mojoj kameri.

E sad, baš nekako pored antičkog spomenika rezidenciju je sagradio i sada bivši predsednik Ben Ali. Nije bilo dozvoljeno fotografisati u tom pravcu. I nekako vrlo bilzu mesta koje se vidi na fotografiji, iz nekog rastinja banuli su pred suprugu i mene naoružani vojnici. Tada predsedničko obezbedjenje koje je dugim cevima više nego upečatljivo upozorilo, nema slikanja u pravcu rezidencije. Meni to nekako tada bilo potpuno suprotno jednom od ključnih utisaka. Ljudi su bili više nego ljubazni.

Nikada nisam za tako kratko vreme više puta izgovorio dobar dan. Ovo stoga što je velika većina onih sa kojima sam se mimolilazio u šetnjama obalom, pecaroši naročito, ljudi koje sam negde nešto pitao ili se tek sa njima slučajno sreo, na susret pogleda izgovarala dobar dan. I to uz najčešće širok osmeh. Naročito mi je u sećanju ostao jedan stariji gospodin u Susu. Na trgu pored Ribata, stare kule stražare, igrao se sa unučićima. Dečak i devojčica približno 2 i 4 godine. On je sa njima razgovarao paralelno na arapskom i francuskom. Na trenutak je uhvatio našu pažnju. Široko se osmehivao i nastojao da nam nešto objasni, Na francuskom koji smo mi, na žalost, tek rudimentarno razumeli.

Svejedno, bio je beskrajno ljubazan kao i skoro svi koje sam sretao u tih dana. Kažem skoro jer za desetak dana špartanja Tunisom video sam samo jedno mrgudno lice. U Suskom suku. U jednoj od onih uskih uličica punih radnji gde su najčešće mušterije turisti. Jedan nasmejani mladić objasnio mi je da namršteno lice na suprotnoj strani ulice pripada momku koji je ratovao na muslimanskoj strani u Bosni i na Kosovu. Neko njegovo raspolozenje i odnos prema turisti iz Srbije.

E, ali ispod sirokog osmeha onog prvog momka, nije imao više od 25, tinjalo je nešto što je ovih dana gledao ceo svet. Iako je taj momak zadržao smešak na licu oporo je zvučala priča da celodnevno sedenje u toj radnjici jedna obezbedjuje preživljavanje. A on je imao sreću da nešto ipak radi i zaradi. Govorio je mladić i o strašnoj korupciji koja razara i onemogućava da se normalo radi i živi. Tinjali su ispod osmeha na licu tog mladića ali izgleda i mnogih drugih bes i nezadovoljstvo. Biće mi nekako drago da Tunis ponovo postane mirna zemlja. Ima tamo još mnogo toga da se vidi. Pogotovo ako ispod osmeha ne bude tinjao bes.