Malo je reći da je nezgodan osećaj kad te tokom šetnje kao od šale prestigne neka bakica, i to sa dve pune kese u rukama. Nedostajalo je još samo da mi mahne u stilu ‘ajde čoveče, ne smetaj, vidiš da žurim. A ja još, pri tom, zapeo svojski, pa i pomislio da mi je korak već solidan. Vežbam, zapravo, trudim se da se što pre oporavim nakon operacija na nogama, ali, naravno, ništa ne može baš toliko brzo koliko bih ja hteo.

Činjenicu da jesam bangav, kilav, nemoćan, a da drugi oko mene gotovo zuje nastojim da nadvladam uveravajući sebe da, ipak, svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Pa, kad prodje još tih nedelju dana čini mi se da neću odoleti a da, onako usput, ali namerno prestižem bakice, dekice, a drznuću se u tom smislu, nešto kasnije, i na mladjariju.

Ovako dokon, nagledah se proteklih dana sporta na malom ekranu, posebno fudbala. Većina utakmica i nije bila baš za neko posebno uživanje, pa ni ona izmedju dva kluba iz Mančestera. Ali, kakav je gol makazicama dao Runi! Baš k’o nekad Pele, što bi rekli stariji. Ledjima okrenut golu, visoko skače i hvata volej kakav se i na treningu retko vidja. Zanesen vidjenim zaboravih da sam bangav i umalo da se povredim, jer sam iznenadjen takvom majstorijom krenuo da poskočim od oduševljenja.

Da, to je fudbal.

Dovoljan je bio samo jedan potez da utakmica, koja je bila prava prvenstvena i na baš za oko lepa, ostane zapamćena.

Sutradan se u novinama i kafanskim razgovorima tim povodom pominjao samo Runijev gol. Ko je još u toj utakmici imao i kakve su bile propuštene prilike niko nije ni pomenuo. Sve je zaboravljeno onog trenutka kada su, kako sportski novinari vole da kažu, sevnule te fantastične makazice. Možda u ovom momentu ne deluje simpatično pomisao da ćemo do sledećeg sličnog gola čekati godinama, ali to svakako ide u prilog samom Runiju, jer će se isto toliko vremena prepričavati ove njegove makazice.

Tako je to u sportu, pa i fudbalu. Pamte se rezultati, a još više majstorije pojedinaca. U svetu više milijardi navijača jednim potezom, ali u pravo vreme i na pravom mestu, postaje se sportska legenda. I to priznaju svi, pa i oni koji ne vole baš dotični klub. Lepota sportske majstorije, čak, ponekad miri suprotstavljene tabore.

Prosto rečeno, ako zaista voliš (u ovom slučaju) fudbal, onda skidaš kapu pred majstorom.

U neka ranija vremena, nakon ovakvog ili sličnog sportskog majstorluka, deca su mesecima pokušavala da izvedu makar sličan potez. I po cenu razbijenih kolena, lakata, itd. Onaj koji bi prvi u tome uspeo odmah bi dobijao nadimak po dotičnoj legendi i često ga je nosio baš dugo – naravno, ukoliko je ostao da živi u starom kraju. Ako bi se, medjutim, odselio u neki drugi kraj, ništa od slavnog nadimka. Jer, tamo nema svedoka da je tad i tad uradio baš to i to. U slučaju da je mnogo žalio za tim, izgubljenim nadimkom morao bi ponovo da se dokazuje, naravno, na novom igralištu.

Danas nečega sličnog gotovo da nema, možda tek na ponekom od letnjih turnira u malom fudbalu. A na betonu se, medjutim, ne može baš sve kao na travi.

S obzirom na to da sam trenutno “povredjen” pitao sam ovih dana doktora, u šali - kad ću moći da igram fudbal. On je, u istom stilu, odgovorio - što se mene tiče bićeš spreman za mesec dana, a posle sve, ipak, zavisi od trenera!