Davnih dana, jedan poznanik mi je rekao da ne pripadam nijednoj "ciljnoj grupi" čiji su mu utisci bili potrebni za anketu o gledanosti neke pričaonice, ili moderno rečeno, talk show-a. Zajedno smo gledali neki novitet u toj TV disciplini, a ja nisam prestajala da se svađam sa televizorom, voditeljima, gostima, pa i publikom.

Toliko, da me je na kraju zamolio da ućutim da bi mogao da zaključi makar o čemu se priča jer su moji srčani komentari nadglašavali svaku rečenicu koja je izlazila iz zvučnika.

Ne bih se ni setila da se posvetim ovom takozvanom televizijskom formatu koji danas, bar kod nas, najčešće služi da nas ubedi da su neke i neki zvezde, mislioci čija se svaka reč guta kao najveća mudrost ili bar hrani dnevne i nedeljne tabloide da bi imali o čemu da trabunjaju sledećih nedelju do mesec dana. Ali kao što dobro znamo, vikend džabalebarenje budi najgore, te sam se posvetila menjanju kanala i čula rečenicu od koje mi zamalo ispade daljinski upravljač.

Sede tako tri-četiri, recimo, slavne, u za oči ubitačno svetlucavom studiju, pretrpanom proizvodima sponzora – izvinjavam se, prijatelja emisije – iza njih neke mlade devojke koje, pretpostavljam, žele da budu njihove naslednice. U publici takođe većinom devojke, poneki stariji tinejdžer, možda zalutao, možda svojevoljno tu.

Sagovornice i voditeljka prepričavaju svoja iskustva, nade i želje, odglumljeno opušteno, razbacuju se imenima kreatora, zimovališta, restorana, ma sve kao na nekom "fensi-šmensi" nedeljnom ručku prijateljica koje se nisu dugo videle. Pošto, jel'te, nisam ciljna grupa, taman da pritisnem dugme za novi kanal, kada voditeljka, onako nonšalantno, izleti: "Pa da, u ovim godinama je važnije imati muškarca pored sebe nego diplomu". Stanem, mislim da sam pogrešno čula, ali po složnom klimoglavu njenih gošći, zavodljivo prekrštenih nogu u studijskim foteljama, shvatim da nisam.

Pogledam na sat, subota popodne, idealan porodični termin. Pogledam u kalendar, jeste 2011. godina.

Pogledam njih na ekranu, ne deluju kao da su izašle iz 19. veka, naprotiv. Počnem da prevrćem po glavi po čemu je sve uvredljiva ova izjava, pa shvatim da je to jalova rabota: nisam Republička radiodifuzna agencija da mogu da kaznim voditeljku -- a RRA to i ne čini kada su u pitanju ovakve emisije, u šta sam se uverila kad sam probala da se bunim zbog nekih "duhovitosti" u drugoj pričaonici. Ali mi đavo ipak nije dao mira, a i nekako se uklopila stogodišnjica 8. marta, jer izgleda da je mnogo onih čiji je to, kao, datum, zaboravilo o čemu se tu, u stvari, radi.

Mislim, nemam ništa protiv (a i ne treba da imam, to je sloboda mišljenja) da devojke sanjaju o princu na belom konju. Nemam ni prava da teram bilo koga da nastavi školovanje zato što verujem da je ključ slobode u nezavisnosti od drugog, pa bio taj drugi i princ na belom konju. Ne vredi mi da se pitam koje su to godine koje je pominjala ova voditeljka, pa da se bunim zbog starosne diskriminacije ili predrasude da mladi ne umeju da misle svojom glavom. Ali bar mogu da se svađam sa takvim stavom koji, bez imalo zadrške, dolete sa ekrana, pravo u uši ko zna kolikog broja gledateljki i ponekog gledaoca.

Pa da podsetimo na 8.mart:

Izašle su na ulice tog 8. marta 1875. zahtevajući da ne rade i po šesnaest sati za teškim tekstilnim mašinama. Policija je, bez mnogo razmišljanja, pucala na njih.

U Njujorku su, 1908. isključile mašine i marširale tražeći pravo glasa, bolje radne uslove i zabranu dečijeg rada. Opet su ih tukli.

Pre sto godina je Klara Cetkin, socijalista i jedna od predvodnica radničkog pokreta u Nemačkoj, po prvi put pokrenula inicijativu za obeležavanje 8. marta kao Međunarodnog dana žena. Bar jednog u kome će se ponavljati da položaj svakog i svake od nas mora da bude isti i jednak.

Duboko zahvalne svim ženama koje su izborile ono što većina nas danas podrazumeva kao svoje pravo, nastavimo njihovu bitku: MI činimo više od polovine svetskog stanovništva, a radimo dve trećine ukupnih radnih sati, za to smo plaćene samo jednu desetinu ukupne zarade i raspolažemo samo jednim procentom ukupnih prihoda.

Da, napredovale smo: pre pedeset godina, studiralo je samo 20 posto žena u takozvanom razvijenom svetu – danas ih je 54 posto. Ima nas svuda, ali nemamo uvek ista prava i mogućnosti. Glasamo, vodimo zemlje, odlučujemo, stvaramo i otkrivamo, ali još uvek nismo doživele da predvodimo Ujedinjene nacije, pa ni Ameriku. Još uvek nas biju, hapse, ponižavaju i vređaju iako, da budemo iskrene, umemo i da uzvratimo.

I zato ni danas ne smemo nonšalantno odmahnuti rukom i prezreti obeležavanje tog 8. marta. Još je mnogo mostova koje treba preći i oživeti jednakost sa papira da bi se prihvatila nepobitna istina da su hromozomi najmanje važni.

LiceUlice, mart 2011

Što me vraća na momenat iz domaće pričaonice: reči koje sam čula uvredljive su ne samo za sve one žene danas koje bi želele da se školuju, a ne mogu, već i za one koje su postigle i dostigle sve što su želele, ne obazirući se na besmislene savete iz napirlitanih televizijskih studija. Kao i gomila drugih programa koje smo oberučke prihvatili sa tog Zapada, omraženog samo kod onih koji se nameću svojim "zapadnjačkim" stilom života od jedne do druge revije, frljaju se "iventima" i "projektima", i u ovoj televizijskoj formi smo pokupili najgore uzore, Džerija Springera, Riki Lejk i Heralda Riveru. Ipak, sa zadovoljstvom mogu da podsetim da, baš kao što odumiru Veliki bratovi zbog sve slabije gledanosti, i Springer i slični odlaze u televizijsku penziju.

Svanuće i taj dan na vrata ovdašnjih pričaonica, pokazuje istorija.

A možda će svanuti i dan kada će pomenuta voditeljka, umesto klimoglavih sagovornica dovesti gošću koja će joj objasniti da su i kolagen, botoks i silikoni njeno pravo, baš kao i princ na belom konju, ali da su i oni, baš kao i diploma, mnogo, mnogo vredniji kada su njenih ruku i uma delo.