Ako nema dobre ekonomije, kao što kod nas nema, onda nema značajnih prihoda ni za državu, a ni za njene gradjane. A kad se nema dovoljno para (svejedno da li društvo ili pojedinac ) onda se, kako se to kaže, životari. I sad, da ne bismo detaljno analizirali uticaj ekonomskih elemenata na sociološku sliku društva, što bi bilo svakako opširno i smarajuće, možemo da pogledamo, na primer, samo fudbal, pa je sve više nego jasno.

Evropsku fudbalsku Ligu šampiona igraju i postižu najbolje rezultate bogati klubovi iz razvijenih zemalja, a tu i tamo do osmine ili četvrtine finala došlepuje se i po koji sirotan koga je te godine krenulo. Već u sledećoj sezoni bogati klubovi pokupuju ono najbolje od tih sirotana “koji su sve iznenadili” i, naravno, kad je reč o budućnosti tih klubova, iznenadjenja nema. Nema ni govora o skorijoj isto tako dobroj sezoni. Veliki, dakle, odmah nude velike pare, mali nemaju toliko da bi zadržali igrače i - čiča miča i gotova priča.

Gorke su te činjenice, jer upućuju na zaključak da u našim uslovima posmatrano veliki klubovi kakvi su Zvezda i Partizan, kako sada stvari stoje, nemaju ni teorijske šanse da u ovoj deceniji, a možda i na duži rok postignu neke bolje rezultate. Kad se i pojave neki talentovani igrači već sa sedamnaest ili osamnaest godina odlaze preko granice. “Tako mora da bismo opstali” - tvrde u klubovima. Fudbalska javnost na to samo sleže ramenima. Ni na vidiku nema nagoveštaja da bi upravo usvojeni novi Zakon o sportu mogao da reši pitanja statusa klubova (privatizacija), njihove imovine (stadiona), a time i dolazak nekih potencijalno jakih investitora.

Kako god da se pitanje budućnosti ovdašnjeg fudbala posmatra, iako ima talentovanih igrača, pa i trenera, najvažniji factor, ipak, jeste, a i biće - novac. Talenat i dobar rad su samo najbolje pretpostavke za uspeh, ali ako nema “snažne materijalne podrške” male su šanse za postizanja vrhunskih rezultata. Pošto smo to što jesmo, sa, blago rečeno, kilavim ekonomskim potencijalima i neizvesnim organizacionim rešenjima, teško da ćemo od Lige šampiona ovde, u dogledno vreme, gledati bar neku od utakmica u prolećnom delu. Prezimiti u Evropi je, čini se, gotovo nemoguća misija.

Tužno, ali tako je. I ubuduće će naši klinci biti u zabludi misleći da se pravi fudbal igra samo u derbijima na Zvezdinom ili Partizanovom stadionu, a ne i u Ivanjici, Subotici, Jagodini ili nekom drugom gradu. Pomisliće čak da navijačke strasti sa tribina mogu od fudbalera koji nastupaju u tzv. večitim derbijima da načine majstore ove igre, a klubove vrednijim nego što jesu. To što na tribinama često ima više akcije nego dole na terenu, po mom sudu, samo je opako loša zamena za istinsku fudbalsku zabavu. Zamena za dribling, pas, volej, gol, majstorstvo. A po tome se igrači i utakmice pamte. Decenijama. I zaista ništa drugo ne ostaje u sećanju.

U medjuvremenu, lepo je u prenosima gledati Barselonu, Mančester i ostatak ekipa iz grupe velikih. Tamo igraju sve sami najbolji i najskuplji igrači, jer ti klubovi imaju budžete kojima obezbedjuju visok kvalitet, pa igraju u gotovo istim sastavima ili čak pojačani iz sezone u sezonu. Oni su uvek u medijima, imaju stalno pune stadione, ogromne prihode od sponzora i prava televizijskih prenosa. To su pravi džinovi biznisa, a fudbal je danas vrlo isplativ biznis.

I kod nas je to biznis, ali samo za neke. To što ni klubovi, ni navijači nemaju gotovo nikakve koristi od takvog biznisa, suštinski je problem. Medjutim, nije samo kod nas tako loše. Svuda je, zapravo, situacija vrlo slična našoj, izuzev u Španiji, Velikoj Britaniji, Italiji i Nemačkoj. Krupni kapital bira gde će da investira, jer očekuje brz povraćaj uloženog, a potom i zaradu. Takvih uslova, sem u najboljih deset klubova u Evropi, više nigde nema. Svi ostali , a i mi s njima, bićemo druga, treća ili četvrta liga klupskog fudbala.

Je li to zacementirana formula na duži rok? Možda i nije, ali samo možda.